Strah od križa 20.dio

U zadnje vrijeme se stalno govori o prestanku rata s muslimanima. No ne vjerujemo baš u to. Toliko je dosada bilo primirja da bi povjerovali u to. Po pravilu bi prave borbe nastajale nakon potpisivanja primirja. To je bio neki nepisani zakon. Ali ovaj put se stvarno dogodilo. Bili smo na linji u Doljanima, gore iznad potpuno spaljenog sela. Javili su nam da je potpisano primirje i da se najstrože zabranjuje pucanje osim u nužnoj obrani. I zaista je zamuklo. Par dan još nismo vjerovali ali kad su izišli muslimanski vojnici iz rovova i počeli nas dozivati shvatili smo da je gotovo. Izišli bi do pola linije i glasno dozivali...tražili bi cigarete i kave..da im prodamo ili tako nešto. Mi smo šutjeli i čudili se. Do jučer smo se kasapili a sad..no oni su bili uporni..izlazili su svaki i dan i mahali rukama. Gore na Oklajnici Siso se dokopao mitraljeza i na njihovo uporno traženje kave...ošinuo je cijeli redenik iznad njihovih glava i nakon što je ispraznio cijeli bubanj zavikao im..

- Nemam samlivene ali evo vam u zrnu..

Dole u zapovjedništvu su poludili i makli su ga daleko od linije. Ovi su malo zastali ali nakon dan-dva opet su izlazili i dovikivali. Ja pogledam Jablana i velim mu

- Ajmo jebate...ajmo se pustit doli do njih..šta..vidiš da je gotovo..

On pljucka pred sebe i mršti se..

- Ma jebat im mater..ne marim ih okom vidit..

- Nisam ni ja lud za njima..al eto znatiželja me vuče..

- Ma doću u napast da otresem kojega..

Ovi ispod nas su došli na pedeset metara do nas sjeli na neko oboreno drvo, dozivaju nas i mašu. ja velim Jablanu..

- Ja idem..ko ga jebe..

On vrti glavom..

- Ja neću...ponesi pušku..

- Ma neće šta ti je..

- Jebi ti to..

Spuštam se doli do njih, dolazim i stajem par metara od njih. Pušku nosim u ruci, oni me gledaju, koliko vidim nisu naoružani bar ne puškama, prilazim im i pružam im ruku. Oni se predstavljaju, dvojica su mlađi, treći je postariji čovjek. Nudim ih cigaretama, oni uzimaju, pripaljujemo, ja im dajem ostatak kutije, oni se zgledaju ne pružaju ruku, ja i dalje nudim.."uzmite"..oni ne vjeruju..onda jedan pruža ruku i uzima kutiju ko dijete čokoladu..zahvaljuju se, veseli su. Pričamo dugo kao neki stari pajdaši, silazi i Jablan ispočetka ih samo gleda, onda se i on otkravljuje ,...pitamo ih za Doljane, ispričavaju se..kažu.. žao im je..., nisu oni, psuju neke njihove koji su napravili pokolj, mi ih malo gledamo s podozrenjem , čine nam se iskreni ali ko zna. Mijenjamo temu, pričamo sat-dva i onda se rastajemo.

Pokupili smo se nakon par dana, počistili položaje i nestali. Ostavili smo za sobom grobove naše i njihove i kao da nas nikad nije bilo tu. Mrke bosanske planine su ostale iza nas. Hoće li nas pamtiti, hoće li pamtiti naš strah, našu muku Hoće li pamtiti naše besane noći. Neće, znam da neće. Nije pamtilo ni one prije nas, neće ni one posle nas. To je tako i jebiga. U jednu ruku nam je drago da je prestao rat s njima. Nikad se nismo borili ono s željom. Mada su se žestoko osvećivali, mada su bili brutalni i nasrtljivi nije nam bio gušt na njih. Zato smo i prošli tako. Nismo imali motivacije. A to je najbitnije. Imali smo ipak u neku ruku sažaljenje prema njihovoj sudbini. Nastradali su ..ne od nas..ali nastradali su. Oni su derali luđački, grebali su kao mačka stjerana u kut. Čak im to nismo ni zamjerali. Borili smo se s njima ali ih nismo mrzili.

Srbi su bili druga stvar. Na njih smo imali merak. Zbog Hrvatske, zbog njihove brutalnosti, zbog njihove bahatosti. A najviše zbog Kupresa. To nas je peklo kao otvorena rana, taj poraz nam se usjekao u možđane, taj masakr u rano proljeće 92-ge kad je na toj ravnici, gdje miš nema zaklona, poginulo za jedan dan 150 naših najboljih momaka, 150 mahnitih momaka koji su prsima stali pred tenkove, vukovarski veterani su letjeli razneseni u komadiće na tom krvavom, vjekovnom razbojištu, na tom usuđenom razbojištu između Hrvata i Srba. Vratili smo se tamo, zajedno sa svojim dojučerašnjim neprijateljima.. muslimanima, sad smo se opet borili kao saveznici, došli smo u Kupres al to više nekako nije bilo to. Muslimani su ih dotjerali do Kupresa i oni su se utvrdili malo dalje od gradića. Ušli smo u prazan gradić po kojemu je i okolo njega lutala silna stoka. Svinje taman za klanje, krda ovaca i krave nabreklih vimena koje nije tko pomusti i koje su se muslimani spuštali za Stožera da vode, pa ih Srbi prali tenkovima dok bi teglili uz brdo, pa smo dobili zapovjed da ih više ne puštamo, dal zbog njihove sigurnosti, ili je to tražila njihova komanda ili nečega drugog ne znam. Ipak jedan dan iz šume se pojavio jedan vojnik sam samcat, za razliku od prošlih dana kad bi dolazili u grupama i divili se našoj artiljeriji..stariji su većinom od nas, poneki su već u dobrim godinama..

- jooj kako je lijepo ćut kad vaši višecjevni zagrme..joooj da je nama take..

- vi udrite artiljerijom a mi ćemo jarane pješadijom, nema ti zime za to

- samo da nam ne zafali rakije i udri..


pa bi gledali u naše odore

-pravo ste ko amerikanci materemi, oni iz filmova..

kad bi se malo nadivanili onda bi izrekli ono zašto su ustvari došli.

- možemo li matereti ti povuć par krava gore, da nam djeca imaju mlijeka..


mi bi rekli da nema problema što se tiče nas, ako im se da, bolje da te krave neko pokupi i pomuze nego da bolno zavijaju nabreklih vimena


al jedan dan došla naredba da ih se više ne pušta..sve dok se nije pojavio on sam samcat.

Vičemo mu da se vrati, da nema više kupljenja stoke, da stane ali on je jebe pet posto ide i dalje, mi vičemo da ćemo pucat ( a foliramo) al on opet ide i govori više kao sam za sebe...

-pucajte boli me kurac-

Mi spustimo puške, šta ćemo, vidimo da ništa ne pomaže..čovjek nam prilazi, mlad je i jak..mi ga pitamo kud je navalio..mogli smo ga 'ladno i otrest...


- ma boli me ba jarane kurac..21 dan sam u planini, nisam se umio tri tjedna, nisam se najeo ko čovjek, nisam se napio ko čovjek, to nije za ljude, boli me ba kurac idem doli u Kupres da se operem..

Damo mu cigar da ispuši..i puštamo ga da ide..on odlazi i polako se spušta prema gradu.

Čujemo da su dole u zapovjedništvu malo popizdili ali da su mu dali da se istušira, da se najede i napije posjeli ga u džip i vrtaili nazad na kupreška vrata njegovima.