• Strah od križa 14.dio




    Bitka je završila predvečer. Valjajući se po po vrhu ogromne planine, upadajući u škripove i uvale, pentrajući se preko divljih kamenih prosjeka koji su se začas pretvarali u gustom šumom isprepletene uvale naše su jedinice došle pred čvrsto izgrađene neprijateljske rovove. Tu nasred planine gdje je izgleda i bila njihova prava linija. Sve ono prije su bile razasute njihove izvidnice i isturena stražarska mjesta ali tu su bili ukopani i uvezani. Dalje se nije moglo. Sat-dva je bjesnila minobacačka vatra sa obadvije strane i bjesomučno rafalanje al bez nekog učinka, stvarala se samo velika buka. Ubrzo su se zamorili i jedni drugi, našima je već ponestajalo force, planina je iscijedila iz njih sve sokove a ovi su bili zadovoljni jer su se održali. Preostalo je samo da se pokupe mrtvi i ranjeni i da se poližu rane. Najednom je sve zamuklo. Dijelovi naše dvije satnije su zaposjele nove položaje i počele se ukopavati dok su se navalne jedinice okupljale gledajući koliko ih nedostaje. Rolingstonsi su cijeli dan vukli kao konji..gore-dole po surovoj i strmoj planini, vukli su ranjene, municiju po nekoliko puta.

    Mi smo sve to promatrali bez da smo smo ispalili metka. Nitko se našom zonom nije povlačio i predvečer smo dobili naredbu da se povučemo nazad u bazu. Sišli smo dole kad je već pala noć i u bazi smo već zatekli naše momke koji su se vratili iz borbe. U bazi je sve vrilo...dim se valjao po velikoj sportskoj dvorani, pušilo se sve u šesnaest i žustro se raspravljalo. Gdje se pogriješilo i šta se moglo. Uradilo se je doduše dosta..došli smo na planinu, sad smo ravnopravni...al je ostao žal jer se nije odradilo do kraja. Izgleda da smo ih potcjenili i da ih je bilo puno više nego se predviđalo. Dole u kutu dvorane za stolovima spojenim od školskih klupa sjede Rolingstonsi i jedu. Cijeli božji dan od rane zore..ti ljudi vuku municiju gore na planinu pa onda opet ispočetka. Dosta je jednom da iziđeš i sađeš i već ti je duša na vrh nosa a oni su i po nekoliko puta natovareni kao mravi grabili prema gore . Gledam njihova izmučena lica, njihovu od umora, užasa i znoja slijepljenu kosu, izbezumljene i mrtve oči, njihove blijede usne kako žvaču ribe iz konzerve i mislim se, tako mi izgleda..ne znam jel oni jedu hranu ili hrana jede njih. Gledam te jadne ljude i po meni mili sažaljenje, čiji su to ljudi, imaju li djecu, imaju li matere, imaju li braću, sestre, šta osjećaju, plače li neko za njima, sanjaju li nekoga, šta se zbiva u njihovoj duši. To su ljudi kao i mi, imaju svoje snove, svoje jade, svoje ljubavi, svoja životna razočarenja, svoje probleme, svoje želje i čežnje. Dozivaju il ih žene, djevojke, nadaju il im se matere, plaču li djeca za njima. Možda su bili gordi ljudi, možda ponosni, možda i bahati kao i svi mi ali sad su niko i ništa..robovi i gnjide na kojime se svaki kreten može iživljavati ako mu je ćeif. Najgore je izgubiti dostojanstvo..to je gore od najgore smrti. I dok ih tako gledam, razmišljam i prebirem misli, dolazi mi Živac gura me, i on nešto žvače i između zalogaja pokazuje rukom u njihovom pravcu..

    - Vidi...jebote..pogle oči...mrtve..

    ja se pribirem i cijedim kroz zube..

    - Baš gledam ..

    On žvače i mrsi u čudu..

    - Mrtve oči matere mi...

    Živac odlazi negdje i vraća se za par trenutaka, nosi u naručju nekoliko komada kruha i kutiju konzervi... stavlja im na stol.... nešto priča tiho s njima..oni jedva otvaraju usta..klimaju glavom...a onda nešto niječno vrte glavom...on vadi iz kutije riblje konzerve, ostavlja ih na stolu i vraća se.


    Oni lijeno otvaraju konzerve, zamaču kruh u njih i žvaču, Baksuz odnekud dovlači paket mineralne i stavlja im na stol. Oni zahvalno pogledaju, izgleda da im je žeđ jača od gladi, paraju najlon i otvaraju boce i halapljivo piju. Odnekud izbija neki vojnik, nikad ga prije nismo vidjeli u nekoj smiješnoj prljavoj i pohabanoj uniformi, o ramenu mu visi puška tandžara..masna, prljava i prosijeda kosa mu u u skorenim čupercima viri ispod kape ušnjače, prilazi i lupa kundakom o stol, konzerve skaču kao žive ribe, otima jednom bocu s usta i dere se..

    - Ko vam je dopustio bez komande da pijete i žderete..

    Mi se pogledamo..ko je ovaj....odakle je ovaj pao...nije nam jasno..nikad ga nismo vidjeli, Baksuz mu prilazi i grabi ga za ruku..

    - Ejjj..ejj...šta radiš..koji ti je kurac..

    Ovaj se otresa..i dalje galami..

    - Pitam ko..vam je dopustio da jedete i pijete...dobili ste sljedovanje a šta je sad ovo- uzima bocu kisele i udara s njom po stolu-....piknik....

    Oni šute, ne miču se, gledaju pred sebe, neki krišom gutaju one zalogaje koji su im zapeli u ustima.

    Baksuz ga hvata za prsa, viši je za glavu i po od njega može ga nositi u zubima..trese ga i dere se manijački..

    - Ko si ti..ejjjj...ko si ti..koji si ti kurac, jel čuješ ti šta te ja pitam..ko si pizdo..

    Ovaj ga gleda u čudu otima se..al nema šanse, Baksuz ga drži ko s nekim ogromnim kliještima, ljut je, sijeva očima i trese ga ko staru vreću.

    Ovaj napokon promuca..

    - ja sam..ja sam..stražar..mmmeni..meni su ih povjerili..nnna čččuvanje..

    Baksuz ga fiksira u oči i zakreće glavu malo u stranu..

    - Šta si ti...


    - Ssstražar..

    - A..

    - Ssstražar..



    Baksuz se malo smije, glasno mu se smijulji u facu gleda ga, dršću mu usne a onda se naglo uozbilji, smrče se i baci ga na pod. Ovaj zveknu o parket nasadi se na pušku..i glasno jauknu. Baksuz ga zgrabi za kragnu i okrenu ga u pravcu stila i pokaza prstom na ljude.

    Vidiš..ovi ljudi što se ti iživljavaš nad njima..pogledaj ih dobro.- hvata mu glavu i usmjerava mu lice prema njima-..Vidiš ovi ljudi ...smrade...pogledaj..stoput su više zaslužili svaki zalogaj koji jedu nego što ćeš ti ikada...-onda mu dreknu facu-...IKADA...

    Još mu jednom-dvaput strese facu i onda je naglo ispusti, ovaj se opet zavalja po podu, Baksuz otrese i obrisa ruke o hlače kao da je dirao nešto gadljivo i napravi gestu glavom prema tipu koji se podizao na noge sav zbunjen i preplašen..

    - A sad se gubi...-procijedi mu prezrivo kroz zube a onda dreknu iz sve snage dok se ovaj lijeno povlačio hoću-neću..- MARŠ..

    Ovaj odskoči ko da ga je neko ubo vilama u guzicu i potrča..

    - Ako te još jednom budem vidio u ovoj dvorani i kod njih..zabiću ti kundak u guzicu..stoko..

    Ovaj se okrenu i kad je bio siguran da mu je van dometa prosikta..i zbrisa..

    - Žaliću se komandi..

    Vojnici se grohotom nasmijaše..nismo ni primjetili da su se skoro svi okupili i u tišini gledali ovaj skeč. Baksuz još ljut, procijedi kroz zube kao za sebe..

    -Nabijem te na kurac..stoko neljudska..

    U dvorani ponovo žamori, oni ponovo jedu i piju, mi sjedamo pokraj njih, oči su im malo oživjele, pričamo s njima nudimo ih cigarama oni uzimaju, požudno puše, otkravljuju se, pričaju ...nama je nekako drago, osjećamo se onako..ljudima..

    Živac mi prilazi..on i dalje žvače..pokazuje glavom na nas...kolača očima, guta jedan veliki zalogaj..zastaje par sekundi tjera hranu kroz grlo..puše i dahće..ja ga gledam smijuljim se, on završava posao, uzima zraka i hropće tiho..

    - Nije ovaj rat za nas..- vrti glavom važno-..nije...aaaa...jok..