Strah od križa 13.dio

Baksuz, Živac i Sulo su izbili ravno pred muslimanski rov. Dahćući i pentrajući se po vrhu planine koja je bila sva ispresjecana udolinama obraslim drvećem i gustišem i kamenim škripovima, nakon proboja prednjih muslimanskih rovova kad su obadvije satnije uvedene u borbu, i kad se više nije znalo gdje se ko točno nalazi i gdje vreba slijedeća opasnost, njih su se trojica su zvjerajući na sve strane poput ostalih vojnika raštrkanih po nepreglednoj i surovoj planini probijala kroz gustiš psujući na sav glas. Baksuz i Živac su vrativši se iz Splita zakasnili da nam se priključe jer smo mi već bili ispod platoa pa su nabrzinu priključeni drugoj satniji koja je imala zadatak da uđe u borbu kad se probiju prve neprijateljske linije.

Ne snalazeći se u tom kaosu grabili su naprijed dok je sa svih strana odjekivala pucnjava koja se gubila na vrhu prostrane planine i u tom nesuvislom i samoubilačkom nagonu lišenom ikakvog opreza banuli su i ne znajući pravo pred jedan improvizirani rov koji se satojao od kamenog škripa zaštićenog granama drveća koje su divlje rasle jedna preko druge i koje su se ispreplele s kamenom i što ga je činilo praktički nevidljivom i iskusnim specijalcima. Na tlo ih je bacio instinktivni nagon životinje nakon što im je uši zaparao rafal koji je prema njima ispaljen iz neposredne blizine. Zaglušujuća buka koja im je parala uši nije prestala dok onaj iz rova nije ispraznio cijeli šaržer. Sklupčani sva trojica ispod jedne gromade kamena iza koje su se bacili u panici zaključili su da ih je spasilo to što je u rovu bio vojnik koji je isto bio preneražen i preplašen pa je rafal ispalio u silnome strahu na ciljajući. U užasu im je prostrujalo glavom....da je bio neko priseban već bi sva trojica bili u vječnim lovištima..ovako "sad ćemo se poigrati" pomislili su. Par trenutaka su se smirivali i dahtali, kolutajući beonjačama. Iz rova je ponovo krenulo bjesomučno rafalanje. Meci su prštali po kamenoj grudi iza koje su se bili sakrili i koja se nalazila samo desetak metara ispred rova. Sad je već gađao ali kasno. Kamen je bio taman toliko velik da ih nije mogao vidjeti. Meci su se rikošetirali i zlokobno zvrndali, frcajući od ljutog kamena. Baksuz je izvadio bombu..

- Da je zafrljacim..

Živac je oprezno izvirivao..mic po mic..opet je krenulo rafalanje. Naglo povuče glavu..

- Jebemu ludu mater šta je nervozan..

Baksuz je uvukao prst u osigurač..

- Da ga smirim..

Živac je vrtio glavom..

- Visoko je. Odbiće se od grana..od kamena...pa ćemo najebat. Ne znam..

Baksuz je pogledao Sulu..

- Šta ti misliš..

Sulo je zapalio cigaru. Nasmijao se cijelim svojim tijelom, njegovo kao u djeteta rumeno okruglo lice koje se skoro bez vrata nastavljalo na zbijeno i snažno tijelo je snažano treperalo..

- Hoho..baci je ko ga jebe..

Baksuz izvadi osigurač iz bombe...zadrža je par trenutaka u ruci da interval između bacanja i eksplozije bude što kraći i zafrljaci je napamet prema rovu. Čuo se tupi udar bombe od kamen ili od grane i kratko kotrljanje i bi im jasno da nije uspio ubaciti bombu u rov. Sklupčali su se u strahu očekujući hoće li se bomba nedajbože vratiti pokraj njih i iskasapiti ih ili će eksplodirati negdje drugo. Detonirala je par metara ispred kamena. Imali su sreću. Iz rova je ponovo tutnjalo. Živac je pogledao Baksuza..

- Nemoj matere ti više...

- brrr..

Pogledali su se.

- A ništa čekaćemo..dok se ne isprazni..

- Šta misliš koliko ih je..

- Čini mi se da je samac..

- Misliš..

- Volio bi da je samac..

- Ko ne bi..

Baksuz je oprezno izvirivao. Opet je krenulo rafalanje. Imao ih je na oku.

- Aupičku materinu nanio nas je na mušicu..nemoš se maknut.

- Sidi i miruj...

Sulo je palio novu cigaru..zagrohotao se ..

- Balija..ajd zapali jednu..

tresao se od smijeha dok je pripalivao ..

- Ajde bolan..saće i kafa..

Baksuz i Živac su ga pogledali..

- Tebi je ovo smišno..

- Jebo mater..šta ću..

Iz rova se nije čula ni riječ. U kratkim intervalima samo se praštali rafali ali sve rjeđe i rjeđe.

Baksuz je stiskao prste..

- Šipak..nestaje džebane..

- Ispucaće se kreten..samo polako..onda je naš..

- Samo bez nervoze..

Živac je iz ranca izvadio western roman i počeo listati. Baksuz ga je pogledao zblenuto.

- Ti si pomako mozgom..

Živac se smijao..

- A jebi ga...malo literature..

Baksuz se krstio u čudu. Sulo se i dalje hihotao glasno..

- Balija..predaj se ..iđe Mate s napalmom..sad će te spalit..hohohoho..

sad se i Živac cerekao..

- Nemoj se predat..isto ćemo te spalit..

Iz rova ponovno muk. Više se nije ni pucalo. Živac zaklopi roman, šara očima i osluškuje..

- Da nije zbriso..

- Daj bože..

- Daleko mu kuća brate..

Pucnjava se ispred njih sve više udaljavala. znači naši napreduju. Izgleda da su samo oni zapeli. A ni ovaj što je osto nije baš pametan. Sulo pomače svoju krupnu glavu prema rubu kamena. Od rub zviznu metak. Sad je već pucao pojedinačno.Par krhotina kamena zasuše Sulino lice. Malo je falilo. Sulo instiktivno odskoči i trznu glavom i zavika..

- Đava te odnio..'oćeš insanu oči iskopat..

- Tu je još..

- Al puca jedinačno. Nema se više..

- poolako..pooolako..

Intervali između pucanja bili su sve duži. Tukao je metak po metak. Pucnjevi su sve više odlazili u dubinu planine. Oni se pogledaše..

- A budale..koji mu je kurac..

- Mogo je pobjeć..i mirna Bosna..

- Može i sad..

- E sad je malo...kasno..

Živac je uzeo svoju falovku i oprezno izvirivao. Legao je na travu i milimetar po milimetar pomicao vidik. Prvo je vidio kameni isprepleteni rub rova a onda mic-po mic u vidokrug mu je došlo nešto što je ličilo na ljudsku glavu ali nije bio siguran. Nešto nalik zelenoj kapi. "To" se malo pomaklo. Sad je bio siguran. Na brzinu udahnu, zadrža dah u plućima i okinu. Kape je nestalo iz vidokruga. Spusti pušku, ispusti zrak i glasno odahnu..

- Mislim da jesam..

- Jesi siguran..

- Nisam..

- Saznaćemo..ubrzo..

- Učinilo mi se..

Šutili su napetih živaca. Osluškivali su svaki šum. U daljini su i dalje štektale puške i tutnjale su muklo eksplozije ručnih bombi i granata.

- Šta ćemo..

- Ja bi izvirio..dopizdilo mi..ako je..je..

- Nemoj još..šta ako ako ga nisam..

- Ma ko ga jebe..pustiću korenje ovde..

- Nemoj se zajebavat..polako..di ti se žuri..ni gore nije bajno..nema djevica..zajebi to..

- Pa nisam ja musliman jebogati..

- Ne seri..čekaj.

Iz rova se više ništa nije čulo. Ni jedan pucanj nije opaljen već nekoliko minuta. To je već predugo. Pogledali su se. Sulo se malo pridiže.

-Ja ću oprezno..izać.. a vi me pokrivajte..ako je..je.. jebiga..šta sad..

Njih dvojica se ispružiše svaki na svoju stranu kamena. Sulo ispuza i laganim zamasima laktova iziđe ispred gromade. Stiskali su grčevito prste na obaraču oka uperenog u vrh rova. Sulo dopuza do ispred rova gdje se teren pretvarao u oštro kamenje. Oprezno se podiže na koljena. Izvadi pištolj iza pojasa uze ga u obe ruke i naglo iskoči na rub rova sa strane. Tako stajaše par sekundi i onda spusti ruke zakači pištolj nazad za pojas, pogleda prema njima i napravi potez bridom dlana ispod vrata. Njih dvojica iziđoše dođoše do rova. Unutra je, sklupčan u položaju fetusa, ležao vojnik, razjapljenih usta i širom otvorenih očiju. Na čelu je imao tamnu malu mrlju a kosa mu je na zatiljku bila masna i ljepljiva od crne krvi. Njih trojica se pogledaše bez trijumfalizma..


- Ali si ga nanio...

- A mogo je pobjeć..

- Jebiga..

Zapališe cigaru sva trojica i sjedoše na kameni rub rova. U dubini planine je i dalje tutnjalo. Baksuz požudno uvuče par dimova,glasno pljunu i procijedi kroz zube..

- Jebemti život....