Strah od križa 5.dio

Svanulo je i silazimo u bazu. Vučemo se niz brdo, noge nam klecaju od umora. Prošla noć je iscijedila sve sokove iz nas. Kamata se vuče za nama ko prebijen psić. Živac čak ne kuka da je gladan a to je pouzdan znak da nešto nije u redu. Ulazimo u kuću, spremamo se malo odspavat. Prilazim zapovjedniku položaja i vučem ga u stranu..

- Malog bi bilo dobro maknut- pokazujem mahinalno prema Kamati koji tupo sjedi na nekom panju ispred kuće- sinoć je malo odvalio..

- Poslaćemo ga s Baksuzom ...nek ide kući..bolje..

- Šta je bilo ono sinoć..

- Pobilo neke domoroce...ženu i muža...iz šume....

- a jebem ti..kako..ko..

- valjda neko ko ovo zna ko svoj džep..po onoj mrakuši...zajebano..

- ko ih je uopće pustio u selo..

- ko da su nekog pitali...sve poludilo..


Odmahujem rukom i idem mao odspavat ako budem mogao, bacam pušku na ranac..izuvam čizme i bacam se na krevet. U glavi tutnji..oči su teške..kapci titraju, pritiska me težina vlastitog tijela, čini mi se ko planina, živci su napeti i obamrli...tišina me začudo ne smiruje...samo mi čini onaj huk u glavi još nepodnošljivijim...

a valjda ću malo zaspat...

Budim se iza podne..izlazim vanka i upadam među gomilu vojnika. Svi se iskupili da vide šou koji je svakodnevan a to je kad Baksuz dovozi ručak. Najopasniji posao i on ga radi s guštom. Kad krene od Gornje Slatine prema nama na onom zavoju počinje krešendo. Iz kamenoloma ga imaju na dlanu, rokaju ga nemilice. Još tridesetak metara nakon što prođe zavoj pokrivaju cestu a onda se cesta gubi iza brdovitog terena i tu je siguran. Ali tih tridesetak metara pokrivaju jebeno, deru trocijevcem. Običaj je kad Baksuz krene da izlazi naš tenk i roka po kamenolomu što je vrlo učinkovito ali fora je u tome da je tenk trenutno neupotrebljiv i Baksuzu ostaje samo da očepi po gasu i moli boga. On se ne buni i ne zanovijeta a na našu primjedbu da ne vozi barem dok se tenk ne sredi on odmahuje prstom i glavom..

-aaa..jok..vaše guzice moraju bit pune. Neću da mi dobijete sraćku od tog smeća pa da držite gaće u rukama povazdan. Samo ako me skecaju ima da mi podignite spomenik na okuci u vidu dupeta da se zna da sam zijanio glavu radi vaših guzica...e tako..

Među vojnicima se nalazi i Stipura HOS-ovac iz Rame. Krupna bradata ljudina s ogromnim šakama koja na prvi pogled izgleda strašno ali je ustvari dobroćudan, skoro bezazlen. On nikada ne ide s položaja...dočekuje i ispraća smjene. Njegova crna uniforma je već masna a na krajevima kragni i rukava već skorena i izblijedjela od znoja. Crna gusta brada je njegovana i svaka dlaka je poredana po PS-u. On ustvari nije visok, manji je od većine nas ali njegova pojava je impozantna, pogotove bistre plave oči koje odišu nekom mirnoćom i blagošću. Daleko je najstariji od nas balavaca i mi ga respektiramo ko oca. Rijetko priča i to polako rastegnuto ko da merači svaku riječ. Najviše priča o svom pečalbarstvu u Njemačkoj i ima jedna nezgoda koja ga boli i koju pamti...

[I]- Jednom sam- veli- u Minhenu platio tisuću maraka globe jer sam ćuki opalio šamar.

- Kako bolan Stipura- mi se kao čudimo- ćuki šamar..nije ćuko čovik ...

- Ćuki šamar- klima on glavom ozbiljno i ne može se načudit- i ode deset dnevnica u kurac. Jebem ti taku' državu i taki' zakon..

mi se valjamo po podu..

- Ćuki šamar...- hohoće debeli Kurton, trese se njegov masni podbradak. Kurton je rođen u Njemačkoj, došao je kod nas početkom rata...kao nije mogao špancirati po Njemačkoj dok mi krvavimo..ustvari protjeran je jer je imao duge prste i svi to znaju. Ali on se pravi mutav..mi ga puštamo da uživa u tome...dosadan nam je ne želimo ulaziti s njim u rasprave. Hvalisav je i naporan, non-stop melje o svojim podvizima, tučama i ljubavnim avanturama, mi samo pogledamo u njegovih metar i sedamdeset začinjeno sa sto mlohavih kilograma i prolazi nas volja za svađanjem. Uglavnom ga izbjegavamo. Na njega se nameračio samo Nidžo...veli ne može ga više slušat i prijeti da će mu pucat u nogu. Stoji pokraj njega nadlakćen, klima glavom na Kurtonove mozgarije, zijeva glasno a onda kad mu dosadi

- i veliš...cura ko avion i nemoš joj prić na puškomet...a ti je 'ladno pokupiš. Koji si ti bećaaar...

Kurton ne može podnijeti njegovo sprdanje..

- Ko mi se javlja...nisi otišao kilometar od kuće..

Nidžo mu diže palac u znak potvrde...

- i to što kažeš ...

Kurton se prije par mjeseci sav polomio kad je sletio s autom u neku provaliju, auto je bilo smrskano i pravo je čudo da je ostao živ. I dok je tako ležao na Firulama raskrečen ko žaba, viseći o tegovima, sav u gipsu, uletio mu u sobu Nidžo koji je to morao vidjeti i koji je zbog toga potegao do Splita, sav ozaren lupio ga šačetinom po gipsanoj nozi i dok je ovaj zavijao od bolova ko gladni vuk veselo podvrisnuo..

- Pička ti materina ..jeli ti ostalo šta cilo da ti slomim..

I sada sjede jedan pokraj drugoga i nešto žučno raspravljaju. Mi gledamo u sat i vrtimo glavom..

- već je trebao proći Grobnik

- Možda danas neće..

- ma 'oće on..

Grobnik zovemo onaj zavoj i dio ceste koji je pokriven trocjevcem.

Odjednom čujemo škripu guma, kombi se zanosi, izlijeće Baksuz na zavoj, po automatizmu trocjevac je naštiman na zavoj i počinje štektanje, vidimo oblačiće dima od od 20 mm metaka. Prolazi zavoj imaju ga još trideset metara, izvijamo glave, strepimo i polako nam nestaje iz vidokruga..znači prošao je. Silazimo dole na cestu i za manje od minute stiže Baksuz. iako ga više ne vide i siguran je , on juri i dalje nesmanjenom brzinom mi se malo sklanjamo, on naglo koči, čujemo kako manjerke skaču po kombiju i lupaju o vrata... zaustavlja auto..iskače, svira zamišljenu gitaru, stepuje oko nas, lupa nas o ispružene dlanove...onda užurbano grabi cestom prema drugom zavoju niže baze, tamo ga već imaju na snajperu...mi ga zovemo, odvraćamo, hvatamo se za glavu..on staje kad je siguran da ga mogu vidjeti..izvija tijelo unatrag hvata se među noge i dere se..

- Pušiteeee ga Turciiii.....