Strah od križa 4.dio

Spuštamo se prema Donjoj Slatini. Najbolje po noći, u razmacima od po desetak metara. Dole nas sigurno već željno očekuju. 15 dana u rovovima koji nisu baš na položajima na kojima se može mirno spavati sigurno nije relaksirajuće. Lijevo od nas je jablaničko jezero, a preko njega je sve u muslimanskim rukama...tek koji kilometar iza nalazi se brdo Križ koje teškom mukom držimo ali nećemo dugo..momcima gore kuri pod nogama. Desno od nas duboko u pozadinu nalazi se splet brda i planina kojima caruju njihovi diverzanti. Ispred nas su njihovi frontalni položaji..i tu je situacija čista. Nije nas strah njih..strah nas je one nepregledne i nektrolirane šume koja izgleda ko neki golemi monstrum koji guta. Najrađe bi ju zapalili.

Kamata, Živac i ja se penjemo na tricu. To je položaj duboko u šumi...zajeban je i niko ne voli na njega ići. U šumi uvijek nešto šušti i pucketa, tako da se gore rafala non-stop...najčešće iz straha. Crna je noć, ne vidi se prst pred okom i držimo se jedan za drugoga, oprezno svijetlimo malom maglite baterijom..tek toliko da se ne spotaknemo. Gore nas čekaju nestrpljivi momci, spakirali su se i samo čekaju da kročimo nogom u rov pa da zapale niz brdo. Ulazimo i pozdravljamo se s njima, dahćemo i psujemo...

- jebemti brdo..

- prsta prid okom da čovik vidi..

- crnilo se ko u grobu..

- samo da smo izašli..

desno ispod nas rafala naš trocjevac, svijetleći meci šaraju po brdu ispred nas. To su Jajčani, na zajebanom položaju, piju rakiju, deru se i rafalaju..

- eejj balije da vam malo posvijetlimo..

- jebaće vam jajčani mater..

to rade da bi ohrabrili sami sebe....nedisciplinirani su, deru se i pjevaju, a s druge strane nikad nema ni odgovora, ni pucanja ni psovanja. ne sluti na dobro..

- ove budale će dole najebat samo tako..

- ko im dovozi municiju..i to šleperom izgleda..

- treba ih poslat kući..

- misliš u Jajce..

- ma neee...bilo di...najebaće..

- svi ćemo..

- nedajbože..možda..ko zna..

- jebiga..


Cijela noć je pred nama, crna i zlokobna noć, hladno je...uvlačimo se u maskirne jakne i grijemo se jedan uz drugoga..rov je plitak, iskopan nabrzinu i kao da se sva hladnoća skuplja u njemu..

-najrađe ne bi bio ovdje...baš i nije neki gušt..

-zamisli da sad neko spava u krevetu..

- jezik pregrizo..

odjednom se iz smjera Gornje Slatine začuje plač..u tihoj noći razlijegao se po brdima poput aveti...plač koji se pretvarao u zavijanje, zapomaganje..s kratkim prekidima kao operni pjevač kad uzima daha nakon dugih sentenci..

- aupičkumaterinu šta je ovo..

- nemam pojma...neko je najebo..

- slušaj..

pretvorili smo se u uho. Koža se ježi, čula su napeta, dižemo se i osluškujemo..

načas plač prestaje a onda nakon par sekundi ponovo se začuje, čas kao plač djeteta pa se pretvara u piskutavo cviljenje umirućega da bi se zatim opet pretvorio u glasno naricanje..

- idi u pizdu materinu..idi u pizdu materinu..

- ko da kolju nekoga..

- daj nemoj srat..

- šta koji kurac...rade oni gore..

- drću ko i mi...valjda..

Kamata se grčevito drži uz mene. Dečko se izbezumio, čujem ga kako se užas cijedi iz njega. Nije mu ovdje mjesto. Koji qratz on radi ovdje..grčevito mi trga jaknu..i muca ko u bunilu..

- umri više...umri...dosta je..dosta...

otima se od mene..okreće se..hvatamo ga po rovu..stiskam ga uz sebe...on se bijesno trga...grebe me po licu i stenje..

- dobro je mali..dobro je...

držim kao nemirno dijete, polako se smiruje, mišići mu popuštaju, malaksava, samo mi još dugo dahće u lice...vidim mu beonjače kako kolutaju...

mrak je svuda oko nas...crni prokleti mrak...