PDA

Pogledaj Full Version : Navijačke knjige i časopisi



dottore
12-06-2013, 11:52
Otvorio bih ovu temu sa željom da se u njoj piše o knjigama i časopisima koji se bave navijačkom problematikom.

dottore
12-06-2013, 11:53
Za početkom bih postavio intervju legendarnog Dougia Brimsona iz Jutarnjeg lista i citate kratkih prikaza njegovih knjiga koje su prevedene na hrvatski jezik i izašle u nakladi hrvatskih izdavačkih kuća.

Intervju iz Jutarnjeg lista od 18.2.2009. godine. Dougie Brimson: "Huliganizam iz nogometa nikad neće otići"
ZAGREB - Ponedjeljak. Navijači Millwala idu na utakmicu u Leeds. Odlaze u klub platiti kartu umjesto koje dobiju vaučer. Sjedaju u vlastite automobile i odlaze na gostovanje udaljeno više od 400 kilometara. Na autocesti ih dočekuje policija koja im mijenja vaučere za ulaznice i smješta sve zajedno u autobuse. Voze ih do Leedsa i uvode na stadion na kojem ih zadržavaju sat vremena nakon završetka utakmice. Tada ih prate u autobuse i voze do mjesta gdje su morali ostaviti svoje automobile.
Tako danas izgleda odlazak gostujućih navijača na utakmicu u Engleskoj, opisuje Dougie Brimson, čovjek koji je od svoje huliganske prošlosti stvorio milijunski biznis. Pisac desetak knjiga i filmskih scenarija, najpoznatiji kao autor "Everywhere We Go", kultne knjige o nogometnim navijačima, nakon tri desetljeća huliganske karijere, rekao je dosta.
- Bio mi je to najgori trenutak u životu - opisuje Brimson koji se na taj potez odlučio shvativši jednoga dana da nema smisla riskirati sve vrijedno u životu zbog nogometa, točnije zbog huliganizma.
- U Engleskoj te uhite zbog najmanje sitnice. Ideš u zatvor i najmanje deset godina ne smiješ na stadion. Koja je poanta da si time upropastiš život? Zbog čega? Nogometa? Ako želim svejedno to napraviti, onda dobro. Shvatio sam da je moja misija reći tim momcima da postoje i posljedice svega što rade, i da ako žele u subotu ujutro izaći iz kuće s nožem neka budu svjesni da će ga možda zabiti u nekoga, ili da će ga netko zabiti u njih. Netko će morati objasniti njihovim ženama, majkama, djeci zašto su bili toliko glupi. Ako će netko i dalje nastaviti s time kada spozna posljedice, onda redu. Taj zaslužuje sve što će se dogoditi - objašnjava Brimson koji smatra kako se nogometni huliganizam nikada neće iskorijeniti.
- Uvijek ćete imati ljude koji se međusobno ne slažu. Najvažnije je maknuti mržnju i igra će dobiti na užitku. Kada god vlada donese novi zakon, huligani u kratkom roku imaju način kako ga zaobići. To je dio igre. Iako, sada je to puno teže nego prije dvadesetak godina. Cijeli London je "Big Brother". Nema šanse proći centrom, a da te neka od tisuće kamera ne snimi - rezimira Brimson koji od zagrebačkog posjeta očekuje da navijači u Hrvatskoj shvate gdje ih huliganizam može odvesti.
- Grupe poput BBB-a i Torcide ključ su svega. One će odrediti pravac kojim ide hrvatski nogomet.
Ovo je Brimsonu drugi posjet Zagrebu. Iz prvog nosi počasnu iskaznicu Udruge navijača Dinama. Na pitanje kakvu BBB-i imaju reputaciju u njegovoj zemlji, Brimson odgovara:
- Teški su. Za vrijeme prošlogodišnjeg Eura svi su skretali pozornost na hrvatske i poljske navijače.
Brimson je upoznat s naporima hrvatskih vlasti oko donošenja Zakona o navijačima. Najčešće se spominje primjer Margaret Thatcher i način na koji se ona obračunala s istim problemom.
- Tada je bilo zlatno vrijeme za huligane i vlast je shvatila da se mora pozabaviti tim problemom. Thatcher je rekla nogometnim dužnosnicima da očiste nogomet od nasilja. Tadašnji predsjednik nogometnog saveza rekao je da to nije nogometni, već društveni problem. Na to je ona rekla: “Dobro, onda će država to riješiti". Dala je policiji slobodne ruke, potencirala tajne operacije i policijsku kontrolu. Momci koji su tada išli na nogomet, počeli su ići na rave partyje koji su onda započinjali boom. Ipak, Thatcher nije uspjela u cijelosti. Međusobne obračune je maknula sa stadiona, ali ako mi više od dvadeset godina kasnije pričamo o tome, znači da problem nije riješen - zaključio je naš sugovornik koji smatra da problem s navijačima nije jednostavan, nego je daleko kompleksniji nego što se javnosti predstavlja.
- Navijači se danas osjećaju kao da im je netko uzeo igru. Na stadionu je mirno, ali navijački rituali nisu prestali. Samo su se premjestili dalje od ‘reflektora pozornice’.
- U Engleskoj još samo Liverpool, Everton i možda Newcastle od velikih klubova shvaćaju kako je lokalno stanovništvo duša njihovih klubova. Igra je oduzeta navijačima. Zapravo, to više nije igra već zabavna industrija koja uzima milijarde funta od onoga što su stvorili navijači. Uzmite primjer Chelseaja. Ulaznica je minimum 50 funta i navijači se masovno odlučuju na gledanje utakmica u pubovima. Dakle, imate iznimno uspješan klub kojeg navijači izbjegavaju. To je moderan nogomet u kojem se samo želi ostvariti profit i prodati ulaznice po većoj cjeni. Time se gubi atmosfera. Odličan primjer je i novi Wembley. Tamo nema atmosfere. Prije deset godina na starom stadionu atmosfera je bila tako stvarna da si mogao hodati po njoj. Danas, odeš tamo i sve su neki ljudi kojima je cilj biti viđen. Nema buke, pjevanja. To više nije strast.
Ipak, to nije dovoljno da bi se zaboravila ljubav prema klubu.
- Uvijek ćeš biti navijač kluba bez obzira što se dogodi, treneri i momčadi se mijenjaju, može biti i drugačiji stadion, uprava... Svi u Engleskoj mrze što je Abramovič napravio od Chelseaja, ali činjenica je da je klub spasio od bankrota i donio trofeje.
• Zašto ste napisali prvu knjigu i s tribina krenuli u spisateljske vode?
- Jednostavno sam imao ideju. Bila je to prava ideja, idealno vrijeme i stavljena je na stol prave osobe. Bio je to jedan od onih trenutaka koji se jednostavno dogode.
• Što su prijatelji s tribina rekli na činjenicu da ste njihov stil života pretočili u štivo?
- Bili su ljubomorni jer se oni nisu sjetili toga. Bilo je i optužbi da se prodajem, da nisam trebao govoriti o tome. Međutim, imao sam za cilj da ljudi počnu govoriti i misliti na različite načine. Ne samo huligani, već i ljudi koji pokušavaju izaći na kraj s njima. Jer, kako možeš riješiti problem ako ga ne razumiješ.
Izravan povod pisanju knjige bio je događaj iz huliganske karijere našeg sugovornika nakon kojeg je dobio ozbiljne batine.
- Tada sam shvatio da više nije zabavno i nije vrijedno. Bio sam ozlijeđen, brat je dobio frakturu lubanje, a supruga se brinula i odlučio sam povući se.
Osim što se i danas bavi pisanjem knjiga i scenarija, Brimson svoja iskustva sa stadiona prenosi na fakultetima, državnim institucijama, seminarima.
- Danas je potpuno drugačije zbog činjenice da je policija tako aktivna i da su rizici veliki. Danas imamo nenasilan huliganizam jer svi razumiju da je policija uvijek tu negdje. Policija je tvoja najbolja obrana - zaključio je Brimson.
Alen Lesički

Tajne nogometnog huliganizma (2006.)

Huligani su ponovno u pohodu, a uhićenja zbog nasilničkih nereda i tučnjava su svake sezone u stalnom porastu. Premda je to postala jedna od tema o kojoj se posljednjih godina najviše govori i koja privlači više pozornosti od bilo kojeg drugog aspekta nogometa, mnogi ljudi pojam huliganizma još uvijek shvaćaju pogrešno, pa on i dalje ostaje obavljen tajnom.
U knjizi Tajne nogometnog huliganizma Dougie Brimson, najautoritativniji i najkontroverzniji autor knjiga na temu nogometa, razmatra zašto huliganizam i dalje predstavlja glavnu prijetnju modernom nogometu i otkriva kako se razvijalo nogometno nasilje od njegova nastanka u 14. stoljeću, preko sukoba na tribinama 1970-ih, pa sve do eksplozije organiziranog nasilništva putem Interneta.
Knjiga Tajne nogometnog huliganizma žestoko je razmatranje ovog iznimnog problema. Koristeći se oštrim i iznimno iskrenim stilom, Dougie Brimson razrađuje problem huliganizma do najsitnijih detalja, predstavljajući ljude, uzroke, metode, posljedice i povijest ovog zastrašujućeg i zapanjujućeg problema.


Nogometno nasilje u Evropi (2006.)

Nogometno nasilje, dugo smatrano "engleskom bolešću", apsolutno vlada europskim nogometom. Dok je engleska nogometna scena itekako dobro dokumentirana, nitko nikad nije otkrio do koje se mjere problem huliganizma proširio unutar granica Staroga kontinenta. Dosad.
U poglavljima koja su posvećena svim većim nogometnim nacijama (uključujući i Hrvatsku), knjige Nogometno nasilje u Europi i Tajne nogometnog huliganizma ispituju povijest, rivalstvo, politiku i osobitost scene navijačkog nasilja u svakoj državi pojedinačno. Također, ova knjiga istražuje utjecaj engleskih navijača na navijače cijele Europe i potiče kontroverzno pitanje: koja europska nacija ima najnasilnije navijače? Konačno, ova nam knjiga pruža najopsežniji prikaz nogometnog nasilja u većini europskih zemalja: Škotskoj, Italiji, Njemačkoj, Norveškoj, Belgiji, Turskoj, Danskoj, Hrvatskoj, itd.
U Nogometnom nasilju u Europi Dougie Brimson nam pruža uznemirujući prikaz stanja europskog nogometa i objašnjava koliko je duboko nogometna scena prožeta nasiljem i huliganizmom.

Početni udarac (2008.)

Ako je vjerovati medijima i policiji, bitka protiv nogometnih huligana gotovo je dobivena. Broj uhićenih je smanjen, na terenima nema izgleda, a čak rasisti koji su nekada trovali engleski nacionalni sport sve više postaju davna uspomena.
No, zbilja je mnogo drugačija. Oni koji proučavaju nogometnu kulturu i predobro znaju da iza korporativno čiste slike koja se predstavlja javnosti leže neke mračne i neugodne istine.

Huliganski pohod (2009.)

Dougie Brimson i njegovi prijatelji godinama su stvarali nerede na nogometnim utakmicama, sudjelovali u tučnjavama i jedva čekali priliku riskirati vlastiti život u sukobima s protivničkim navijačima. Zašto pitate se? Radi zabave.
Huliganski pohod uvodi čitatelje u zastrašujući, okrutan svijet europskog nogometnog nasilja, a poseban naglasak stavlja na moguću pojavu huliganizma u SAD-u. Kroz vlastite doživljaje, priče iz prve ruke i zapanjujuće medijske izvještaje, Brimson govori o uznemirujućoj priči razuzdanog huliganizma koji prožima nogomet u Ujedinjenom Kraljevstvu i drugim europskim zemljama.
Dijeleći valastita huliganska iskustva istražuje unutarnji svijet organiziranih huliganskih bandi i detaljno razrađuje složenu povijest strašnog huliganskogpohoda diljem Europe. Brimson otkriva potpuno nov svijet nepisanih pravila, desetljećima starih suparništava i intenzivnog nasilja koji vikendima nastanjuju inače sasvim normalni građani.
Sirov, izravan i ponekad mučan Huliganski pohod snažan je i intiman uvid u huligansku sadašnjost, utjecaj huliganizma na nogomet i njegovu budućnost.

Sava04
14-06-2013, 16:40
http://imageshack.us/a/img843/858/r5n4.jpg

evo prve priče iz knjige, ako ovo ide da postavljam i ostale, ako ne da brišemo.

POČECI

Petak veče 1969. godine. Oldam Atletik je igrao u Stokportu, gradu koji je udaljen svega desetak milja, jednu od onih tekmi koje se u fudbalskoj terminologiji nazivaju
'' lokalni derbi ''. Tokom nekoliko prethodnih sezona na fudbalskim stadionima širom zemlje u prvi plan je isplivao novi trend. Klinci rivalskih timova tukli su se sa ciljem da jedni drugima zauzmu tribinu ili kop, kako je prozvano stajanje iza golova na kojima su se okupljali najvatreniji navijači. U početku bi se iz dva zaraćena tabora izdvojili najjači.
Došlo bi do tuče...ko izgubi povlači se. Ubrzo, u tučama nisu učestvovali samo lideri već čitave bande. Razvaljeni vozovi, demolirani autobusi kojima su se prevozili navijači na gostovanja nikako nisu mogli da pokvare dobru atmosferu onih koji su se nalazili u njima već bi to samo dolivalo ulje na vatru i podizalo adrenalin. Uhapšeni navijači su puštani kućama uz par šamara ili simbolične novčane kazne. U narednih deset sezona stvari će se bitno izmeniti.
Bila je to moja prva utakmica. Stariji brat Piter me je poveo na gostovanje. On je imao četrnaest, a ja svega osam godina. Piter je bio fanatik. Latiksi su mu mnogo značili, ali ga sve te tuče na tribinama nisu zanimale. Tekma je počela. Klasičan derbi pun žestokih startova i borbe za svaku loptu. Na terenu je prštalo na sve strane, a navijači su se trudili da nadglasaju jedni druge. Oldam je imao dve sjajne šanse ali nismo postigli gol. Prvo poluvreme mi je proletelo, mnogo brže nego kada se utakmica prati uz radio prenos. Bio sam opčinjen svim oko sebe, stadionom, zelenim terenom, igračima, sudijama, navijačima. Nisam ni primetio kada je u vrhu tribine, na kojoj smo bili, masa počela da se komeša i panično se povlači ka dnu. Stotinak Stokportivih navijača upalo je na naš deo. Pesnice su sevale na sve strane. Ne znam da li sam više bio uplašen ili uzbuđen. Tuča je trajala nekoliko minuta dok policija nije razdvojila zaraćene strane. To je bilo vreme kada je policija bila mnogo organizovanija i jača nego danas i kada je izazivala strahopoštovanje. Kako su se strasti primirile, razleteo sam se po tribini skupljajući sitniš koji je poispadao momcima za vreme tuče. Napunio sam džepove. Bilo je tu više od tri funte. Kakva neočekivana sreća. Krajem šezdesetih tri funte su nekome bile čitava nedeljna zarada.
1970...uh kakva godina. Iako sam bio klinac sećanja su mi i danas veoma sveža. Leto je te godine bilo izuzetno toplo. Naš učitelj, napaljeni Teri Tejlor koji je izgledao kao pop zvezda duge kose koja mu je padala preko ramena, uvek namirisan i sa uštirkanim kragnama, dozvoljavao nam je da u pauzama za ručak u dvorištu pevamo i igramo uz popularne letnje hitove poput '' In The Sumertime '' ili '' Sugar Sugar '' i sjajnu '' Back Home '' pesmu koja je pratila Englesku na Svetskom prvenstvu koje se tog leta igralo u Meksiku.
Bili smo prosto opčinjeni ribama. Neprestano smo ih šmekali. Tu na metar od nas devojke su se šepurile u svojim vrućim pantalonicama, poistovećujući se sa seksi zvezdama sa tv ekrana. Lulu, Klodin Rodžers i mnoge druge pogađale su pravo u cilj. Doživeli smo svoje prve '' poluerekcije '' o kojima smo znali vrlo malo. Nego da se vratimo učitelju. Kakav je to samo buntovnik bio! Vodio je naš školski fudbalski tim. Svaki dan nam je dopuštao da poslednjih petnaestak minuta nastave pričamo viceve i dečije šale: '' Kako ćeš naterati vrata da se nasmeju? Pa počešaćeš ih ispod pazuha. '' Kako su se samo curice kikotale na te fazone. Robert Mekon i ja smo prepričavali Harolda Vilsona i Teda Hita što je učitelja i ostatak razreda dovodilo do histerije. Ipak glavni događaj tog leta je bilo Svetsko prvenstvo u Meksiku. Sećam se skoro svih momenata sa tog takmičenja. Svi smo bili ponosni (?) kada je Bobi Mur uhapšen tokom završnih priprema u Kolumbiji pošto je ukrao bezvredni sat iz jedne prodavnice. Bili smo opčinjeni našom reprenzetacijom. Nadali smo se da će momci uspeti da odbrane titulu svetskih prvaka osvojenu četiri godine ranije...ali, već nakon prvih odigranih utakmica Brazil nam je prirastao za srce. Ti kafeni genijalci u svojim uskim žutim majicama bukvalno su prosipali magiju po terenu.
Posle svake odgledane utakmice istrčavali smo na dvorište i po čitav dan pokušavali da bar približno izvedemo poteze Žairzinja ili Rivelinja. Kada je Brazil pobedio Englesku sa 1-0 niko nije bio previše tužan. Jednostavno, oni su bili magični i bila je čast izgubiti od njih minimalnim rezultatom. Ne mogu vam opisati sa kakvim smo interesovanjem pratili svaki njihov naredni meč. Nije bez razloga '' najbolja odbrana svih vremena '' nazvana bravura Gordona Benksa kada je uhvatio živu loptu koju mu je uputio Pele sa svega nekoliko metara razdaljine. Ako ni zbog čega drugog ta odbrana je velika zbog samog značaja meča, mada se ne sećam da sam nakon toga video lepši centaršut i bolji udarac glavom. To je najbolja fudbalska akcija svih vremena. Mogao bih je gledati svakodnevno i ne bi mi dosadila. Pele...kakav igrač, kompletna ličnost, genije. Sve je imao i veštinu i tehniku i snagu. Kada je uputio taj udarac glavom tog momenta je fudbalska igra pomerena na viši stepen. Pelea smo prosto obožavali. Kada su u finalu igrali sa Italijom obukli smo žute majice i svim srcem želeli Brazil. Nisu nas razočarali. Razvalili su žabare sa 4-1 u najboljem finalu svetskih prvenstava svih vremena.
U školi smo se otimali oko imena. '' Ja sam Pele! '', ''Ja sam Rivelinjo! '', '' Ja sam Alberto! '' zvonilo je dvorištem dok smo jurcali za loptom. Pigi Prajs je uvek morao da bude Pele, ali ne zato što je bio najbolji, čak naprotiv, bio je najgori, već zato što je bio najveći i najjači u školi. Ko god bi ga popreko pogledao, ili ako bi on to tako protumačio, dobijao bi pesnicu u glavu. Onda zamislite: debela, krupna svinja Prajs da bude Pele!
U sezoni 1969/70 redovno sam išao na utakmice i nagledao se mnogih tuča na Čedi endu, Oldamovom kopu. Česterfild, Bradford, Grimzbi, Stouk i mnoge druge bande dolazile su na našu tribinu, ali je Oldam bio izuzetno tvrd orah za sve.
Centar grada je u to vreme bio veoma neugledan, ali su pabovi bili na svakom ćošku. Noćni život je bio sjajan. Pabovi su imali svoj redovan noćni program, tako da je sa svih strana severne Engleske omladina hrlila u Oldam koji je ubrzo postao poznat po odličnim živim svirkama i slobodnim devojkama. Provod je bio zagarantovan. To je bio jedan od razloga što su lokalni momci bili veoma čvrsti i zajebani. Pabovi i klubovi u centru grada često su ličili na bojna polja na kojima su se domaći klinci kalili u tučama sa gostima iz drugih gradova. U jednom momentu, tuče po klubovima su postale toliko učestale da je gradonačelnik morao da zabrani dolaske organizovanih grupa mladih iz drugih gradova u noćni provod u Oldam. To je znatno uticalo na promet noćnih klubova i pabova. Mnogi su se pozatvarali, tako da se svo nasilje prenelo na stadione.
Oldam Atletik je bio jedan od prvih timova koji je uz sebe imao organizovane huligane.
Još 1966. klub je muku mučio sa svojim navijačima koji su redovno prekidali utakmice na gostovanjima. Kvins Park Rendžers je te godine bio lider treće lige i u svojoj postavi je imao nekoliko sjajnih igrača među kojima se svakako izdvajao fenomenalni Rodni Marš. Oldam se takođe borio za sam vrh, tako da je utakmica između dva tima koja se igrala u Londonu proglašena derbijem prvenstva. Nekoliko hiljada navijača je otputovalo na tu tekmu. Oldam je ispunio celu tribinu, a utakmica je u više navrata bila prekidana i jedva privedena kraju zbog uletanja navijača u teren. Oldam je stvarno bio zajebana ekipa sastavljena uglavnom od rokera i radnika iz fabrika koji su često na utakmice dolazili biciklovima u kožnim jaknama i cipelama sa bruksom. U to vreme modovi su pratili velike klubove poput Liverpula, Evertona, Mančester Sitija, Mančester Junajteda i timove iz Londona naravno. U periodu između 1966. i 1970. godine Oldam je bio jedna od vodećih huliganskih ekipa u nižim ligama, iako su jezgro činili uglavnom mlađi momci. Mnogi su se 'ladili od fudbala čim bi zašli u dvadesetu ili bi završavali iza rešetaka. Tada su se pojavili ti takozvani '' tvrdokorni '' tipovi koji su se na tribinama aktivno zadržali do pred kraj '80-ih. Primera radi, Vest Hem, Milvol ili Lids imaju u svojim ekipama borce koji su već zašli u šestu deceniju života.
1970. na Oldamovom Čediju pojavila se nova generacija mladih, ali su prvu ekipu činili momci, rokeri koji su sebe nazivali Glodvik mob. Svi su ih u gradu poštovali, a mnogi su pokušavali da im se prikače, iako je to bilo veoma teško pošto su oni bili drugačiji od ostalih. Većina su bili sinovi poljskih i ukrajinskih imigranata, čiji su roditelji preživeli patnje tokom ratnih godina iz kojih su još vukli posledice. Svi k'o od brega odvaljeni, mišićavi, snažni. Kao klinac voleo sam da uđem na stadion ranije i da posmatram likove dok ulaze na Čedi End. Bilo je tu i mnogo gostujućih navijača, ali bi se oni zadržavali samo do sat vremena pre početka utakmice. Tačno u dva sata ekipa iz Glodvika stiže na tribinu i sve, koji se sami ne udalje, bukvalno naglavačke izbacuje. Oni su bili naši heroji, i što nam je još više značilo, krv im je bila plava. Svi su istinski voleli Oldam. Momci iz Glodvika su bili par godina stariji od ostalih, okupljali su se tri sata pre početka utakmice u centru grada gde su punili baterije cirkajući. Ja i moj najbolji prijatelj Pol Stajls plašili smo ih se, ali i divili im se u isto vreme. Često smo posle utakmice išli za njima i iz prikrajka gledali dok prolazeći Ročdejl roudom maltretiraju Pakije i razbijaju izloge kineskih prodavnica. To im je bio redovan ritual svakog vikenda godinama. Pol i ja smo uvek zujali oko njih jer smo znali da je frka zagarantovana. Imali smo svega devet godina, a nekih šest, sedam godina kasnije postaću prijatelj sa većinom Glodvik momaka. Kakva ironija.
Polu je falio jedan dan da bi bio godinu stariji od mene, tako da smo mnoge rođendanske žurke zajedno organizovali. Prošli smo zajedno kroz mnogo toga: utakmice, tuče, muvanje riba, krađe...Punih deset godina smo disali jednim plućima.
Često je tokom 1970. nakon noćnih utakmica dolazilo do masovnih tuča izmađu Oldamovih navijača i Pakija u Barker stritu, koja se nalazi u azijskom kvartu. Pakiji su uglavnom dobijali batine ali se nikada nisu predavali. Taman kad misliš da si ih razbio i razjurio oni se ponovo okupe pa sve iz početka. Najomiljenije oružje bili su kaiševi sa nitnama koji su ostavljali trajne ožiljke po licu, ako te dobro potrefe.
Kraj u kojem sam ja odrastao zvao se Nortmur, a većina nas klinaca živela je u Klarkvel blokovima. Lokalna faca broj jedan bio je Brajan Ros. Imao je osamnaest godina i sa njim je uvek bio izvesni Čarli. Non stop su visili zajedno, i negde nisu išli bez spreja. Išarali su ceo grad. Družili su se sa Glodvik ekipom. Brajan je bio fanatik. Išao je na sve tekme i organizovao je autobuse za gostovanja. Njegova keva je držala malu prodavnicu u blizini, koja je bila ukrašena šalovima i zastavicama raznih timova. Mi klinci smo često odlazili u radnju i kupovali nebitne stvari samo da bi se što duže zadržali i uživali gledajući sve te dragocenosti po zidovima. Brajanov mlađi brat Najdžel je išao sa mnom u razred. Na silu sam se družio sa njim samo da bih što češće odlazio kod njega. Zajedno bismo prisluškivali Brajana i njegove prijatelje koji su uz pivo sumirali utiske sa prethodnog i pripremali se za naredno gostovanje. Brajan je prestao da ide na utakmice kada je napunio dvadeset i neku. Danas je veoma cenjeni novinski agent.
Još jedan čuveni lik iz tog vremena bio je Bili Doker. Nikada ga nisam video, ali sam se naslušao raznih priča o njemu. Kotirao se vrlo visoko na Oldamu krajem '60-ih. Sećam se da nije mogla da prođe ni jedna priča o nekoj tuči a da se nije pominjalo njegovo ime.
Mislim da ga mnogi moji vršnjaci nikada nisu videli, a želeli su, pa su zato izmišljali razne priče o njemu. Čak i danas kada sa starijim Oldamovcima prepričavamo stara, dobra vremena obavezno pomenemo njegovo ime. Zanimljivo, ali niko ne zna šta se sa njim kasnije desilo i gde je danas. Uglavnom uvek će mi biti žao što ga nikada nisam video u akciji.
Prvi susret sa Pakijima imao sam početkom 1970. Nekoliko indijskih porodica je živelo u našem kraju i dobro smo se slagali sa njima, ali Pakiji su bili drugačiji. Njih društvo jednostavno nije prihvatilo. Čak ih ni naši roditelji nisu voleli. Mali, čokoladni, čudni ćelavci uvek su išli u grupama i dizali buku. Sećam se vrlo dobro rasnih nemira u Britaniji 1968. godine. Ubrzo nakon toga Pol i ja smo na ulici naleteli na Pakija koji je bio duplo stariji od nas. '' Daj deset bobija (50 penija) '' viknuli smo onako više iz fazona. On se jadan toliko bio uplašio da je bez razmišljanja izvadio iz džepa prvu novčanicu i dao nam je. Deset jebenih funti! Najljubaznije smo mu se zahvalili a potom zapalili ne ostavljajući mu ni sekund vremena da razmisli šta je uradio. Kakva je to samo bila lova u to vreme. Nedelju dana Pol i ja smo trošili tu '' desetku ''. Gutali smo voćne salate u Vimpi baru i nakupovali tone slatkiša. Daleko od toga da smo bili rasisti. Nismo ni znali šta ta reč znači. Mi smo jednostavno bili dva mala nitkova.
1971. godine Latiksi, što je nadimak Oldam Atletika, su obezbedili ulazak u treću ligu.
Proslava je morala da sačeka poslednje kolo i utakmicu protiv Stokport Kauntija. Bili smo domaćini, i gužva je bila velika. Zbog tradicionalne netrpeljivosti sa navijačima Stokporta, incidenata je bilo na svakom koraku. Ceo grad je bio zakrčen, a Oldamovi navijači su slavili od ranog jutra. Sva kola koja su imala '' strane '' tablice prevrtana su na krov. Latiksi su mi već tada značili sve u životu i prosto nisam mogao da dočekam početak nove sezone. Polovinom avgusta igrali smo prijateljsku utakmicu sa Barnlijem. Oko pola dva sam izašao iz kuće i krenuo ka stadionu. Živeo sam na pola milje od Baunderi Parka. Već na pola puta jasno se čuo huk, a kako sam se približavao stadionu, buka je postajala sve veća. Platio sam upad i ušao na Čedi End, ali je tribina već bila ispunjena navijačima Barnlija. Navijali su kao da je tekma u punom jeku. Bilo ih je na stotine, ali kada sam pogledao na sat i video da je pet do dva prišao sam prvom i rekao mu: '' Bolje izađite napolje ako želite da se vratite kućama živi i zdravi. '' Mršavi dugajlija stariji skoro petnaest godina od mene pogledao me je i samo se nasmejao. Nije uspeo ni da skine osmeh sa lica, a već u narednom momentu pesnica ga je pogodila pravo u usta tako da su mu poispadali zubi. Znao sam da Glodvik ekipa nikada ne kasni. Barnli je bio počišćen za par minuta.
U prvom kolu nove sezone ugostili smo Bolton Vonderers. Bolton je udaljen svega petnaest milja od Oldama i svi su znali da će doći u velikom broju. Pol i ja smo izašli iz kuće oko jedan sat. Ponovila se situacija od prethodnog puta. Buka sa stadiona se jasno čula čak i u mojoj sobi. Kada smo ušli na Čedi End ukočili smo se. Svuda oko nas je bio Bolton. Levo, desno, iza, ispred, na tribini do nas...sve Bolton. Njih nekoliko hiljada. Pevaju, skandiraju, prozivaju, reže. Zauzeli su nam tribinu u potpunosti. Nikada nisam video tako brojnu gostujuću ekipu na našem stajanju. Dan je bio užasno vruć tako da ih je većina bila bez majica, samo u šortsevima i svi vidno pijani. Odmah nam je bilo jasno da tu ni tri Glodvik ekipe ništa ne bi mogle. Jedino da se skupilo pola grada, ali nije bilo šanse. Glodvik je po običaju ušao u dva sata. Bili su zaprepašćeni Boltonovom brojnošću. Bilo ih je stvarno previše. Ipak odustajanja nije bilo. Tuča se u momentu rasplamsala i pretvorila u mali rat, mada je sve više ličilo na igru mačke i miša nego na fer šorku. Odnos snaga je bio deset, ako ne i više, na jednog u korist Botona naravno. Glodvik se držao koliko je mogao, a pritom su momci bili prinuđeni na povlačenje. I danas kada se setim te utakmice u glavi mi odzvanja lavež '' Mi smo Vonderers! '' uz hiljade podignutih pesnica u vis. Kakav prizor! Malo je danas takvih navijača kakve je imao Bolton tokom sedamdesetih godina. Bilo ih je jako puno i svi su bili izuzetno privrženi svom klubu. Išli su taj dan po celom Oldamu i maltretirali sve živo. Stvari će se kroz nekih pet godina preokrenuti u našu korist, ali u periodu između 1970. i 1975. Bolton je bio najjača ekipa u nižim ligama, a i mnogi prvoligaši doživotno će pamtiti okršaje sa njima u Kup takmičenjima. Odlikovalo ih je i to što su svi bili krupni, snažni i dosta stariji od ostalih navijača i uvek su išli na gostovanja u velikom broju. Nisu imali milosti. Beri, momak kojeg sam poznavao i koji nije bio navijač, slučajno je tog popodneva naleteo na njih. Saterali su ga u ćošak nedaleko od njegove kuće. Imao je svega trinaest godina. Kada su mu se sasvim približili, Beri je počeo da plače i da ih moli da mu ne povrede nogu koja mu je do nedavno bila u gipsu. Naravno, Bolton je bio đubre. Tukli su ga šipkama dok se jadnik nije onesvestio, pri tom su se skoncentrisali upravo na Berijevu tek zalečenu nogu. Probudio se u bolnici sav u gipsu i zavojima. Noga mu je operisana u par navrata, ali bez uspeha. Beri će ostatak života provesti hramljući. Nikada više nije potrčao, niti zaigrao fudbal ili ragbi sa drugarima, a momak nije imao pojma ni da se tog dana igrala utakmica. Zato sam ja kasnije sa uživanjem tukao Boltonove navijače u znak osvete za taj podli incident.
Par nedelja kasnije Oldam je igrao u Ročdejlu. Kao po običaju, zauzeli smo ceo Sandi Lejn End. Domaći navijači su se kasnije okupili u centru grada i pokušali da povrate izgubljeni ponos, ali bezuspešno. Sledeći meč igrali smo već u utorak, u večernjem terminu. Ugostili smo Blekburn Rovers. Imali smo previše samopouzdanja osokoljeni lakim plenom u Ročdejlu, što nam se samo osvetilo. Blekburn je bio krupan zalogaj. Zauzeli su nam celu tribinu i jednostavno nismo im ništa mogli. Blekburn je, poput Boltona, bio izuzetno zajebana ekipa tih godina.
Početkom sedamdesetih godina Latiksi su nekoliko puta dobili dobre batine, preko kojih pojedini momci nisu mogli da pređu. Gomila tih govnara je tada odustala od Oldama i prešla u redove omraženog Mančester Junajteda, koji je tada imao najbrojniju ekipu u zemlji. Ne znam u čemu je bio štos, ali navijači Junajteda su voleli da odu u velikom broju na neatraktivna gostovanja poput Jorka, Blekpula, Orijenta, Nortemptona i da tamo naprave sranje. Imali su navijače širom Engleske, čak ih je na mnogim gostovanjima bilo više sa strane nego iz samog Mančestera. Seljačine su tražile iglu u plastu sena. U Oldamu je Junajted imao takođe brojnu ekipu. Zvali su se Oldam Reds. Većina su bili navijači Oldama, ali su odlučili da budu samo sitne ribe u velikom jatu. Čast izuzecima, poznavao sam i par momaka koji su od rođenja bili uz crvene. Mada, da budem iskren, uvek ću prezirati drkadžije koje mogu da navijaju za klub iz drugog grada. Uglavnom, kada je Junajted ispao iz prve lige 1974. svi pravi navijači su slavili.
Te sezone je i Oldam igrao protiv Mančester Junajteda. Većina naših navijača je nosila tartan šalove. Da vam objasnim. Menadžer Mančestera je bio Škot Tomi Doerti, koji je sa sobom u klub doveo još nekoliko škotskih igrača poput Mek Karija, Hjustona, Bučana, Holtona. Njihovi navijači, seljaci kao i obično, odjednom su svi počeli da furaju tartan šalove. Tako je tog dana i dobar deo usranih navijača Oldama, u strahu da ne dobiju batine, na tekmu krenuo sa kariranim šalom. Užas! Nikada se nisam osećao jadnije. Ja sam tada imao trinaest godina i sa ponosom sam istakao svileni Oldamov šal. Nisam bio jedini, ali moram priznati nije nas bilo baš puno koji nismo skrivali pripadnost.Većina tih drugih govnara su ubrzo prestali da idu na utakmice ili su se preorjentisali na Junajted. Čak i danas kada na ulici sretnem nekoga od njih, isprozivam ih kao da je ta utakmica igrana juče a ne pre dvadeset pet godina.
Uprkos tome što je tih nekoliko godina Mančester Junajted bio hit, u Oldamu je ostalo dosta dobrih ekipa vernih Latiksima. Glodvik je uvek bio plavo-beli. Kada je njihovo vreme prošlo, pojavio se podmladak koji se trudio da opravda ime koje se njihovi prethodnici stekli. Vernet mob je takođe bila veoma snažna i pouzdana ekipa na koju si uvek u punom broju mogao da računaš. Pored njih Šolver, Šou Goubiz, Vestvud, Primrouz i Čederton uvek su bili verni Oldamu. Ipak, u gradu su postojala i cela naselja, Rojton, Feilsvort, Midlton, koja su navijala za Siti ili Junajted.
U mom kraju postojale su dve ekipe. Nortmur mob i Vestvud. Svi su bili tri-četiri godine stariji od mene. Nortmur su uglavnom činili butbojsi i svejdhedsi, koji su furali modernu odeću i pratili sve modne trendove. Glavna faca je bio Džon Krojter zvani Krops ili '' Džoni Rege '', pametan, uvek dobro obučen, lep. Sve ribe su se ložile na njega. Imao je taman ten a la Mark Bolan. Jadni Krops, živeo je prebrzo. Već u osamnaestoj godini se navukao na iglu i izgubio sav ugled i poštovanje koje je imao. Završio je kao poslednji uličar. Klinci su mu se rugali i pljuvali ga. Uvek sam se pitao pa zar je moguće da je ovaj još živ, kada bih ga video na ulici kako prosi. Ipak, umro je 1992. u tridesetšestoj godini života. Zapanjujuće zvuči to da je punih osamnaest godina bio teški narkoman i da je uspeo toliko da se održi u životu kljukajući se neprestano heroinom, šitom, tabletama i ostalim sranjima. Završio je kao poslednji klošar, a bio je pravi šmeker. Tužno, ali sam je izabrao svoj put. Niko od momamka koji su se navukli na drogu više nije među živima. Izgleda da su svi sledili stihove pesme '' Nadam se da ću umreti pre nego što ostarim '', grupe Who. Droga je uništila mnogo meni dragih ljudi.
Vestvud ekipa je bila preokupirana skuterima i ribama. Nekoliko godina kasnije ja ću postati jedan od lidera Vestvuda, a moja generacija je zapravo bila ta koja je proslavila to ime i učinila ga poznatim u fudbalskim krugovima. Iz Nortmur moba izdvajao se i Stiv Keli, strastveni Oldamovac, koji je često učestvovao u fajtovima i čak uspeo da bude uhapšen dva puta u jednom danu. Igrali smo u Jorku. On je u uličnim tučama sa Pakijima skinuo panduru šlem sa glave i njime razbio izlog jedne azijske prodavnice. Kada su ga, nakon par sati držanja u pritvoru, panduri pustili stigao je da se na stanici pobije sa navijačima Lidsa i da se nakon svega četrdeset minuta slobode ponovo nađe iza rešetaka. Često sam ga viđao na utakmicama. Redovno je išao i na gostovanja. Uvek je bio sveže ošišan i izbrijan, u naglancanim martinama, tankoj kožnoj jakni sa prišivenom lenkširskom ružom na džepu. Tipičan svejdhed.

Sava04
14-06-2013, 16:57
VREME BUTBOJSA

Kada sam napunio dvanaest godina počeo sam da izlazim u lokalni klub za mlade koji se nalazio u Kenon stritu. Svi su izlazili tamo, i momci i devojke. Svaki izlazak je bio uzbudljiva priča za sebe. Kao šlag na torti, uvek bi se neko za kraj potukao. Svi mračni
ćoškovi su bili puni parova koji su se vaćarili. Uglavnom su u klub dolazili mladi iz Nortmura, Vestvuda i Primrouz Benka i međusobno su se svi poznavali, što iz škole što sa stadiona.
Sledeći korak bila je sala za igranje ili popularni disko kako su se takva mesta prozvala tokom sedamdesetih. Najpopularniji u Oldamu bio je Kets Viskas Disko Klub koji se nalazio u samom centru grada. Ponedeljak je bio rezervisan za klince, uzrasta između četrnaest i osamnaest godina. Iako sam bio mlađi uvek sam pronalazio načina da se sa starijim drugarima nekako umuvam unutra. Upad je bio 15 penija. Mojoj sreći nije bilo kraja kada sam se prvi put našao na velikom podijumu za igru. Totalni mrak razbijali su samo snopovi fluoroscentne svetlosti i lajt šou. Klub je bio veliki, i u njemu je bar hiljadu ljudi u zanosu đuskalo slušajući i pevušeći hitove koje je puštao di džej. Atmosfera je bila sjajna. Uzeo sam za šankom kolu a potom se promuvao po klubu kako bi pronašao najzgodnije mesto na kojem ću provoditi redovno svaki ponedeljak naredne četiri godine. Disko je za mene bio prava životna škola, gde sam naučio da se tučem, muvam ribe i đuskam. Ekipe iz svih delova grada su dolazile i svako je imao svoje mesto gde je stajao. Riba je bilo neverovatno mnogo. Sve su bile veoma slobodne i napaljene. Mi smo često kad nas neko pita gde će te večeras odgovarali: '' Idemo do fabrike pičaka. '' To je bilo vreme kada sam konačno otkrio ribe i čemu one uostalom služe. Sve su izgledale sjajno. Ognute perjem, u cipelama na što je moguće većim platformama, uvijale su se uz zvuke sa razglasa. Stariji su izlazili subotom, a mi ponedeljkom. Tačno se znalo i ko su glavne face. Oni su se oblačili u Mančesteru pošto je Oldam uvek kasnio sa modom par meseci. Zulufi su bili hit, ali ih je svega par klinaca furalo iz prostog razloga što nama ostalima nisu stigli da izrastu a još uvek se nismo ni brijali. Kit iz Derkera je imao dugačke, tanke zulufe i izgledao je šmekerski. Ribe su se otimale oko njega. Kada bi se pojavio na vratima disko kluba prosto bi sijao. Bela šulja i beli kratki kaput samo su još više isticali njegovu crnu kosu i zulufe, ali ni on nije dugo trajao. Stalno je bio na ivici zakona zbog krađa i često je hapšen. Koliko znam odao se alkoholu i jednom nogom je već u grobu. Ima preko četrdeset godina i još uvek živi u sedamdesetim. Zulufe i beli kaput ni danas ne skida, samo što to više ne prolazi.
Sećam se jednom prilikom, kao trinaestogodišnjak, sa nekoliko drugara isekao sam lokne i zalepio ih od ušiju preko obraza da bi izgledalo kao da imam zulufe. Kada smo se pojavili u disko klubu, umesto frajera ispali smo seljačine. Tužno je što se većina glavnih likova iz Kets Viskasa uništila drogom.
Meni je ipak fudbal bio ispred svega. Trudio sam se da idem na Oldam kad god je to bilo moguće. Jedne subote navio sam sat na šest ujutru. Imao sam svega dvanaest godina. Ustao sam, spremio se i krenuo peške ka Halifaksu, koji je udaljen od Oldama 18 milja. Jutro je bilo izuzetno hladno, ali nisam imao izbora pošto sam bio dekintiran. Jedinu pauzu napravio sam negde na pola puta, kada sam u jednoj prodavnici kupio čokoladu i čips kako ne bih pao u nesvest od gladi. Išao sam prečicom kroz šumu koja je razdvajala Lenkšir od Jorkšira. Prešao sam sigurno 15 milja kada sam ponovo izašao na glavni put gde su me ubrzo primetili i povezli neki Oldamovi fanovi. Podne je već bilo prošlo. Hodao sam skoro šest sati. Tog dana u Halifaksu nereda je bilo na svakom koraku. Čak je i utakmica u jednom momentu morala biti prekinuta pošto su igrači oba tima otrčali do tribina u nameri da probaju da umire navijače. Kada se utakmica završila uspeo sam da uđem u jedan od Jelovej buseva. U to vreme postojale su tri agencije koje su prevozile Oldamove navijače na gostovanja. Jelovej, Barlouz i Stots. Najbolja od svih bila je Stots agencija koja je čak imala i dabl-dekere bez krova i zadnjih stakala kojim smo se vozili na kraće destinacije po lepom vremenu. Jelovej je prestao da prevozi navijače nakon gostovanja u Stokportu 1974. kada su domaći huligani demolirali sve i jedan bus. Svaka čast onome ko se uopšte usuđivao da se petlja sa prevozom fudbalskih navijača. Ako ti niko od protivničkih navijača ne polupa stakla, onda će se uvek naći neko od tvojih budala ko će se kao slučajno nasloniti na prozor koji baš nije bio najbolje pričvršćen ili neko ko će markerima i sprejevima da ukrasi unutrašnjost autobusa ili da pogasi pikavce o sedišta. Oldam je kao i većina drugih navijača u to vreme obavezno na gostovanja išao sa autolakovima. Ako se nisi obeležio u protivničkom gradu smatralo se kao da nisi ni bio.
U septembru 1973. godine klub je rezervisao voz '' specijal '' za odlazak u Kembridž. Ništa neobično jer su '' specijali '' bili vozovi koji su već odvozali svoje, i koji su korišteni baš za organizovani prevoz fudbalskih huligana.Tako su panduri mogli da imaju punu kontrolu nad gostujućim navijačima. Ali kada je objavljeno da će istim vozom za Kembridž putovati igrači zajedno sa navijačima niko nije mogao da veruje. Cilj je bio da se jedni drugima približe kako bi se stvorila što bolja atmosfera. Lokalne radio stanice su danima pozivale navijače da familijarno, u što većem broju krenu ka Kembridžu. Ipak voz je bio pun huligana, izuzev nekoliko porodica među kojima je bila i moja. Keva, ćale, brat i ja šetali smo kroz voz i slušali priče o huliganskim akcijama. Strašno! Sve ekipe su bile na broju, tako da je napravljena dugačka kolona kada smo sa stanice krenuli ka stadionu. Atmosfera na utakmici je bila sjajna uz neprestano navijanje. Posle meča došlo je do sitnijih čarki, ali je policija na vreme sprečila da se strasti rasplamsaju. U vozu, na povratku kući, Oldamovi navijači su se u nekoliko navrata međusobno peglali, kao rezultat nervoze zbog poraza, pijanstva i dosade. Sve u svemu, za mene je to putovanje bilo jedno fenomenalno iskustvo.
Kada se mislima vratim u rane sedamdesete, uvek pokušavam da nađem objašnjenje zašto su navijači u to vreme bili toliko agresivni. Svaki tim je imao nekoliko žestokih igrača '' kostolomaca '' koji su pre ličili na ulične fajtere nego na profesionalne fudbalere. Umesto da navijačima idol bude centarfor koji postiže najviše golova, mi smo se svi ložili baš na te fizički najjače momke. Kada ga vidiš kako gine na terenu i kako se hvata za vrat sa suparnikom, kako onda da i ti ne eksplodiraš na tribini? Mnoge tuče među navijačima bile su direktno inspirisane dešavanjima na terenu. Čak su i najbolje ekipe u svojim postavama imale igrače takvog profila. Tomi Smit, Norman Hanter, Bili Bonds, Dejv Makaj, Freni Li, Džim Holton su samo neka od imena. Mi smo u Oldamu imali neustrašivog Rona Blera, koji nije birao momenat kada će da zvekne protivnika, i što smo iznad svega cenili nikada se nije izvinjavao ni sudiji ni fauliranom igraču. Na Baunderi Parku tuča bi na tribinama izbila uvek pošto bi Ron zakuvao fajt dole na terenu.
To je bilo i vreme velikih boksera. Naši heroji poput: Muhameda Alija, Džoa Frejzera, Kena Nortona, Džordža Foremana pesničili su se svakih dvadeset dana. Televizijski ekrani su redovno prikazivali sjajne boks mečeve. Izgledalo je kao da je ceo svet bio u fajterskom fazonu. Pored svega, vesti su bile prepune svežih slika iz Vijetnama, Severne Irske, tuča rudara-štrajkača sa policijom...
Moj tinejdžerski život bio je izuzetno buran. Ponedeljak je bio rezervisan za Kets Viskas, utorkom smo odlazili u klub mladih, sredom se motali oko riba po parku u kraju, četvrtkom i petkom izlazili u obližnji Paki-kafe, a vikend provodili uz Oldam ili pikali fudbal na poljančetu. Izlasci u Paki-kafe su bili posebno uzbudljivi. Pa i da se ništa ne desi, uvek si se mogao nagledati raznih sumnjivih faca. Kafe je uvek bio pun, a redovni gosti smo bili mi tinejdžeri, Pakistanci, sitni lopovi i prostitutke. Sve sama elita! Gazda se zvao Abu Mea. Bengalsko đubre, prava pederčina od čoveka. Ako bi neko od klinaca slučajno razbio čašu ili bio malo bučniji Mea bi ga na glavačke izbacivao napolje. Bio je mali, ali izuzetno kurčevit. Čak su ga se i ostali Pakiji plašili. Redovno se kockao u separeu na spratu, a često je navlačio i klince. Pusti ih par krugova pa ih potom odere do gole kože. Na drugom spratu iznad kafea živeo je Pol Ašton, moj prijatelj, koji je bio vlasnik cele kuće i kod kojeg je stajala glavna kasa. U leto 1974. izgubio je na stotine funti kockajući se sa Meom. Pored svih prljavih poslova, Mea je radio i sa prostitutkama koje su dolazile u kafe. Uglavnom su sve bile grozne ofarbane plavuše, ali se među njima izdvajala visoka, vitka brineta Sju, koja je imala svega osamnaest godina i koja je stvarno izgledala sjajno. Kada je Mea bio odsutan, Sju je nama klincima dozvoljavala da je pipamo po sisama. Bog zna šta je posle bilo s' njom. Nadam se da je uspela da sredi svoj život i da se otarasi Mee, koji sada ima preko pedeset godina i izgleda grozno. Pun je ožiljaka koje je zaradio tokom godina provedenih iza brave. Imao je uvek dosta novca i bio je moćan.
Kada sam imao dvanaest godina dobar prijatelj iz škole dao mi je na čitanje jednu knjigu koja je ostavila snažan utisak na mene. Reč je o knjizi '' Skinhead '' Ričarda Alena, gde je glavni lik izvesni Džo Houkins. Mi smo se svi saživeli sa njim. Ta knjiga je za mene predstavljala Bibliju u narednih pet godina. Gradio sam svoj imidž kopirajući Džoa Houkinsa. Često sam brijao glavu i ubrzo nabavio prve martine. U Oldamu je bilo vrlo malo skinheda u to vreme. Ja sam poznavao samo jednog. Miki Čendler se nije izvlačio iz svojih čizama i bio je stalno ćelav, mada znam da je glavu brijao zato što je imao gnjide. Nisam bio baš previše impresioniran njime. Nas petorica drugara smo se istinski trudili da izgledamo kao pravi skinhedi, iako je bilo veoma teško naći odgovarajuću odeću u Oldamu. Zato smo se svi radovali godišnjim rasprodajama na kojima su se mogle pronaći Ben Šermans majice i Krombi kaputi. Kupovali smo i nekoliko brojeva veće majice samo da bi bili uniformisani. Bendovi Sham 69 i Skrewdriver organizovali su 1977. godine koncert pod nazivom '' Veliki povratak skinheda '' kao odgovor mnogim pank bendovima, ali je u to vreme većina originalnih skinheda bila više u ska, soul i rege vodama.
Jedne hladne septembarske noći 1973. Pol, Nil Vud i ja odlučili smo da odemo na kup utakmicu između Ročdejla i Boltona. Kao što se i očekivalo Bolton je okupirao ceo stadion a tribinama se orilo: '' Mi smo Ian Grivsova plavo bela armija! ''. Pet minuta pre kraja izašli smo kako bi izbegli gužvu. Stigli smo do centra grada kada se ispred nas pojavila Ročdejl ekipa. Upitali su nas odakle smo. '' Iz Samita '' , naselja između Oldama i Ročdejla, odgovorili smo u glas. '' Koja ulica? '' upitao je najkrupniji i najnamršteniji skinhed među njima. '' Ja sam iz Pajk strita, a on iz Salmon avenije '' rekao je Pol pokazujući prstom na Nila. Ja sam dodao: '' Kodington avenija. '' '' Ok, 'ajdete onda sa nama da se šibamo sa Boltonom '' rekao je Mogi, koji se prethodno predstavio. Mislio sam u sebi ovaj je lud, pa njih je na hiljade. Ušli smo u park. Mogi je zviznuo dva puta. Odjednom su sa svih strana, iza drveća, klupa, žardinjera, iz žbunja, poiskakali naoružani Ročdejlovi fanovi. Bilo ih je oko 150. Flaše, cigle, štangle i dobar položaj na uzvišenju, davale su nam izvesne šanse. Kada se Bolton pojavio, kiša projektila je poletela ka njima. Razbežali su se ne znajući koliko je protivnik bio brojan. Nekoliko Boltonovih fanova je uletelo pravo u park, u zamku. Udarci su sevali na sve strane. Kada se frka stišala Mogi nam je prišao: '' Hej pa vi ste iz Oldama, provalio sam vam akcenat '', ali ovaj put, za razliku od prvog susreta, zvučao je mnogo vedrije. Bio je zadovoljan ishodom tuče. Maleni Ročdejl uspeo je da razjuri moćni Bolton, a nas trojica smo tome dali pun doprinos. Mogi nas je otpratio do stanice, što je bio odličan potez, pošto je netrpeljivost između Ročdejla i Oldama bila velika, pa je postojala realna mogućnost da nas još neko provali. Mogi danas ima preko četrdeset godina. Viđamo se nekoliko puta godišnje, a svaki susret se pretvori u nezaboravnu pijanku. On je legenda Ročdejla i jedan od boljih momaka koje sam upoznao. Živeo Mogi!
Tokom sedamdesetih, u pauzama između dva prvenstva, bande iz kvartova su se međusobno tukle. Tuče najvećih razmera uvek su bile između ekipa iz Rojtona i Čedertona odnosno Verneta i Feilsvorta. Bojna polja uglavnom su bile livade između kvartova ili plato sajma u centru grada. Kako bi nova sezona počela svi bi se okretali fudbalu, a neraščišćene račune ostavljali za sledeće leto, mada moram priznati, ponekad bi se, u nedostatku gostujućih, Oldamovi navijači potukli međusobno.
Početkom sedamdesetih tinejdžeri su mahom bili butbojsi, što znači da su se obavezno nosile Doktor Martins čizme. Skinhedi su ih prvi provalili. Naglancane, čiste, i po mogućnosti, boje trula višnja. Neko je nosio i cokule, kožne sa metalnim bruksom, koje su često bile sjajno oružje u tučama. Što se muzike tiče imali smo dva izbora. Tvrđi zvuk koji su gajili Slade i Gary Glitter ili mekši čije su glavne zvezde bile T-Rex i David Bowie.
Uz momke iz Glodvik ekipe uvek je išla i grupa od petnaestak riba koje nisu bile ništa manje zajebane. Sve su bile u skinhed fazonu, u čizmama, ukrašene perjem i često ravnopravne u tučama. Posebno se izdvajala izvesna Šeron. U zimu 1972. Oldam je igrao sa Vilom, koja je uvek imala mnogo navijača. Bez obzira na to što su se takmičili u trećoj ligi Aston Vila je imala prosek od 30.000 navijača po meču. Oko pola tri Vila je zauzela Čedi End, dok je glavna Oldamova ekipa bila na suprotnoj tribini. Tada je bilo dozvoljeno nesmetano se kretati uz aut liniju, bilo je bitno samo da se ne ulazi u teren. Grupa od oko 30 Oldamovih riba iznenadno je krenula pravo ka Vilinim navijačima. Predvodila ih je Šeron, naravno. Sve su bile odevene u Krombi kapute ili Harington jakne i čizme. Gostujući fanovi nisu mogli da veruju. Počeli su da im zvižde , dobacuju i rugaju im se, ali svega par momenata kasnije devojke su se zaletele pravo na njih i počele bez imalo a da makljaju sve oko sebe. To je i nama dalo dodatnu dozu samopouzdanja, tako da su i momci jurnuli ka Čediju i uspeli da sateraju brojnije gostujuće navijače u ćošak. Tuča je trajal gotovo svih devedeset minuta. Bio sam premlad da bi se makljao, ali sam zdušno bodrio starije Oldamovce koji su me impresionirali. Aston Vila je pobedila sa 6-0. Endi Lohed je postigao het-trik, a ubrzo je potom prešao u naše redove.
U to vreme, većina klubova snimila je svoju himnu. Liverpul je imao '' You'll Never Walk Alone '', Vest Hem '' Bablse '', dok je Čelzi prisvojio '' Likvidatora ''. Oldam je uzeo, mislim najgoru stvar iz sedamdesetih '' Mouldy Old Dough '', koju je u originalu izvodio Liutenant Pigeon. Ko je uopšte izabrao da se ta pesma vrti godinama na stadionu pre početka utakmice ne znam, ali iako je bila najgora od svih, danas kada je čujem obavezno je pojačam jer me vrati mislima u ta vremena. Kako bi ta pesma krenula sa razglasa masa bi podivljala i kretala bi frka na Čediju.
Impresionirala me je moda ranih sedamdesetih. Od obuće, preko crvenih ili belih čarapa do 18 inča širokih pantalona u raznim bojama: rojal plave, nebo plave, petrolej, krem, žute, karirane...Majice su obavezno bile ili Ben Šermans ili Džej Teks marke. Od gore su se nosile tanke košulje od prevrnute kože, potom polovni vojni džemperi i prsluci na V izrez ili u bojama fudbalskih timova. Krombi kaputi i crne kožne jakne sa vezenim lenkširskim ružama na gornjem džepu bile se takođe veliki modni hit. Pored njih pojavile su se i Levis jakne, kao i svilene Bomber jakne. Nešto kasnije su došle i cipele sa platformama i ruksaci koji su posebno bili popularni među soul fanovima. Grem Anderson je bio glavna soul faca u gradu. On je organizovao buseve za odlaske u Vigan kazino. Puno je pio, nije propuštao utakmice i furao je samo originalne marke na sebi.
U to vreme popularno je bilo da se šalovi vezuju oko zgloba ruke, tako da nije bilo šanse da ostaneš neprimećen na gostovanjima. Prve ekipe Junajteda i Sitija prestale su da vezuju šalove i zamenili su ih sitnim bedževima koje su kačili na kragne majica ili revere jakni i kaputa. Tako su se neopaženo ubacivali na protivničke tribine.
1972. godine pojavio se u bioskopima i kultni film '' Paklena pomorandža. '' Ja ga tada nisam gledao, ali mnogi stariji momci jesu. Taj film je mnogo uticao na fudbalske huligane, koji su masovno počeli da kopiraju glavne glumce. Cilindri, beli kombinezoni, tregeri, išarane martine, kreon na očima, karmin na ustima, starački štapovi kao glavno oružje...Ta moda je vrlo brzo zahvatila sve mlade, a ceo pokret je nazvan glem rok. Mark Bolan, Gary Glitter, David Bowie postali su kultne ličnosti pošto su se tako oblačili. U januaru 1973. prvi put sam se sreo sa takvim likovima u pravom svetlu. Oldam je igrao protiv Halifaksa. Deset minuta pre početka utakmice na stadionu nije bilo gostujućih navijača. Odjednom se začula buka spolja. Pojurili smo ka vrhu tribine da vidimo šta se dole dešava. Tri krcata dabl dekera upravo su se parkirala, a potom je iz njih izletela rulja. Bio sam prosto fasciniran prizorom. Bilo ih je oko 250, svi u belim kombinezonima sa šeširima. Posle tekme Oldam ih je napao na parkingu. Došlo je do opšte šorke. Držali su se veoma dobro. Jedan navijač Halifaksa bio je sateran u ćošak. Opkolilo ga je 6-7 Oldamovih fanova. Kada se prvi spremao da ga zvekne po glavi, ovaj je počeo da muca. Svi su se u momentu sažalili i ostavili ga na miru. Ipak, jedan mu je za svaki slučaj lupio šamar na šta je on tečnim jorkširskim akcentom odbrusio: '' Đubre smrdljivo, jeb'o te Oldam. '' U momentu su se svi okrenuli i počistili njime pod. Kasnije su se svi složili da ga je možda trebalo poštedeti zbog vešte glume, samo koji ga je đavo terao da psuje?

Sava04
14-06-2013, 16:58
KRUPNE ZVERI

1974. godine, Oldam Atletik je postao prvak treće lige i tako obezbedio plasman u viši rang. Svi smo se radovali novoj sezoni i susretima sa velikim timovima. Mančester Junajted, koji je baš tada ispao iz prve lige, Šefild Venzdi, Sanderlend, osvajač kupa iz '73. i mnogi drugi garantovali su jednu od najratobornijih sezona.
Uoči starta nove sezone počelo je i takmičenje u Anglo-škotskom kupu. Mi smo u prvoj rundi izvukli Šefild Junajted, Blekpul i Mančester Siti. U prvoj utakmici smo bili domaćini, a u druge dve gosti. Tekma protiv Šefilda, u Oldamu, protekla je izuzetno mirno, bez incidenata. Već u utorak, putovali smo u Blekpul. Nas 4oo je krenulo vozom. Policija nas je, preventivno, skinula sa voza jednu stanicu pre centralne, kako bi izbegli naš prolazak kroz centar grada, a i južna stanica je bila udaljena svega desetak minuta od stadiona Blekpula. U pratnji smo došli do Spion kopa. Prosto nismo mogli da poverujemo da nas je murija ubacila na domaću tribinu, kakav naivan i nepromišljen potez. Okupili smo se u vrhu ogromne, pokrivene, tribine, koju je Blekpul već bio dobro ispunio. Između nas je postojao samo red pandura. Blekpul je pevao svoje himne: '' Tower Power '' i '' Seaside Aggro '', što je zvučalo impresivno. Imali su zajebanu ekipu, posebno na tekmama koje su igrali kao domaćini. Tokom cele utakmice zaletali smo se, preko pandura, jedni na druge, da bi po njenom završetku krenuli nazad ka stanici. Bio je mrkli mrak, a nas su opet, umesto na centralnu, sproveli na južnu stanicu. Išli smo uz samu prugu, po šinama. U koloni. Tokom puta do stanice Blekpul nam je sve vreme bio za petama i zasipao nas kamenjem. Najveći sukob se ipak dogodio na samoj stanici, ali je policija, uz krajne napore, nekako uspela da nas potrpa u voz. Deset dana kasnije u Blekpulu se dogodilo prvo ubistvo u obračunu navijačkih bandi. Jedan domaći fan je podlegao povredama, nakon što je bio izboden u fajtu sa navijačima Boltona na samom stadionu. Oba tima su bili drugoligaši, što je samo nagoveštavalo paklenu sezonu. Plasirali smo se u četvrtfinale, gde smo izvukli za protivnika škotski tim Harts. Bio sam siguran da na toj tekmi nema šansi da bude sranja, jer sam mislio da Harts neće ni doputovati u Oldam. Ipak, ispostaviće se za par nedelja, da sam pogrešno procenio.
Sedamdesete su bile poznate i po tome što su kopovi počeli organizovano da pevaju navijačke pesme. Tako je bilo i na Oldamu. Neko bi prvi započeo, a već u sledećem trenutku ceo Čedi End bi se talasao i svi bi pevali kao jedan. Koliko sam se ložio na fajt sa protivničkim navijačima, toliko bi odlazio kući razočaran ako ne bih bio zadovoljan navijanjem na utakmici. Često sam i ja prvi započinjao pesmu, kakav divan osećaj, samo sam bio previše tih. Zato je sićušni Džoni Marf imao glas kao uragan, a izvesni Džimi Kirton je na svaku utakmicu dolazio sa osmišljenim novim skandiranjem, ili čitavom pesmom. Džimi je dugo bio aktivan, nije propuštao Oldam još od ranih šezdesetih. Nije se gurao u prve redove, ali je zato uvek bio tu. Nije bio huligan, ali su mu svi, koji su nešto predstavljali na Čedi Endu, prilazili da ga pozdrave. Uživao je da se navijači okupe oko njega dok on objašnjava reči i melodiju nove pesme. Evo i par pesama i skandiranja koje su tih godina parale nebo iznad Čedi Enda. Uglavnom su to sve bile Lenonove i Makartnijeve melodije:

Sve što mi u životu treba su šipka i cigla
i Ročdejlov fan da mu razvalim glavu.

Mi ne nosimo noževe, mi ne nosimo čekiće,
samo malu sekiru, da nekom pocepamo glavu,
mi smo navijači, fanatici,
mi mrzimo Siti, Everton i Lids.

Berti Mi pita Don Rivija:
'' Da li si čuo za Arsenalov sever? ''
Don mu kaže: '' Ne, ali se zato čuvaj Oldamovog Čedi Enda! ''

Kad sam bio mali otac mi je rekao:
'' Sine budi fan Latiksa i ne dozvoli nikome da te zajebava! ''

Zauzeli smo Sandi Lejn i pobili sva govna,
evo nas za minut i kod vas,
sa sekirama, noževima, šipkama,
zato bolje bežite, jer nas niko nije dobio godinama.

Mi smo sa Čedi Enda,
i provodimo se ludo,
najjača smo ekipa,
koja je ikada nastala.

Moj Oldame, jedini Oldame,
činiš me srećnim i kada je nebo tmurno,
nikada nećeš znati koliko te volim,
zato me molim vas ne odvajajte od Oldama.

Vraćaće vas kući jebena hitna pomoć.

Kući ćete razbijenih glava.

Vidimo se napolju, vidimo se napolju.

Jedan, dva, tri,
ako želite da ostanete živi bežite kućama.

Bolje držite jezik za zubima,
nego i jezik i zube u rukama.

Ziga zaga, ziga zaga, Atletik.

Kada sma prvi put otišao na utakmicu, jedan debeli, krupni momak je bio takozvani '' ziga zager.'' Ne znam mu ime. Od '73. godine Džoni Marf je preuzeo njegovu ulogu, a često je '' ziga zaga '' skandiranje započinjao i nervozni, kreštavi Robo Votson, koji bi se toliko derao da bi mu glas pukao već nakon desetak minuta.
Fudbalsko nasilje je bilo u ekspanziji, a svaka ekipa je u svojim redovima imala mnogo ludaka, koji su počeli da nose oružje. Na otvaranju drugoligaške sezone igrali smo kući sa Šefild Venzdijem. Pošto su oni ubrajani u velikane engleskog fudbala logično je bilo da imaju veliki broj svojih poklonika. Uz to Šefild je na manje od sat i po vožnje od Oldama tako da sam znao da će ih doći mnogo. Poranio sam, kako bih stigao i do škole da uzmem neke testove, a potom navratio i do supermarketa na piće. Iznenadio sam se kada sam unutra ugledao grupu od petnaesetak Šefildovih fanova, svi preko dvadeset godina. Primetili su na meni moj Oldamov šeširić i pozvali me da im priđem. Interesovali su se o našoj ekipi, a ja, naivni klinac, sam im rekao da je bolje da se ne pojavljuju na stadionu, jer će ih Glodvik banda samleti. Samo su se nasmejali. Pustili su me da odem, čak su mi i sreću poželeli. Stigao sam kući, presvukao se, jeo i krenuo na stadion. Oko dva sata sam ušao na Čedi, i u momentu me je sve podsetilo na tekmu protiv Boltona, par godina pre. Cela naša tribina je bila puna razgolićenih Šefildovih navijača koji, za razliku od Boltonovih nisu bili toliko nasilni. Njihali su se i pevali iz sveg glasa po jezivom suncu. Oldam nije imao nikakve šanse protiv njih, što je većini bilo jasno tako da su mnogi otišli na suprotnu tribinu. Ja sam bio jedan od retkih Latiksa na Čedi Endu, i moram priznati, držao sam jezik za zubima. Jedan od momaka na koje sam naleteo u baru supermarketa me je ugledao: '' Hej mali, ceo dan tražimo te tvoje, kako već reče da se zovu, a njih nigde? '' '' Na drugoj su tribini, oderaće vas u poluvremenu '', odbrusio sam. Smejali su se, vidno pijani. Izgubio sam se u masi i nastavio da gledam tekmu. Pobedili smo sa 2-1. U poluvremenu se, naravno nije ništa dogodilo, ali su se zato posle utakmice strasti rasplamsale. Grupa od pedesetak Latiksa zasula je kamenjem, sa nadvožnjaka, navijače Šefilda koji su prolazili ispod idući ka stanici. U tom momentu se sa naše bočne strane pojavio Šejn Kleg, jedan od žešćih fajtera, u pratnji dvojice gostujućih navijača. Zamolili su ga da im pokaže put do stanice, ali ih je ovaj naveo pravo do nas. Našli su se u gomili, a ubrzo smo ih ostavili da leže, prebijene na zemlji.
Svima je već nakon prvog kola bilo jasno da u drugoj ligi nema zezanja, i da će svaka naredna utakmica biti rizična. Bristol Siti nam je dolazio već nakon pet dana. Upali su nam na Čedi End, svi krupni, snažni i dosta stariji od nas. Napali smo ih bez ustezanja, ali su nas odbili i nastavili da navijaju. Takva slika se ponovila još bar deset puta tokom utakmice.
Sledeća veća prepreka bio je Blekpul. Očekivali smo ih u velikom broju, pošto su svima još uvek bila veoma sveža sećanja na nerede par nedelja ranije, kada smo se sastali u Anglo-škotkom kupu. Panduri su ih sproveli do Čedija, tu ih smestili i okružili. Bilo nas je podjednako. Napali smo ih, ali je policija prvi naš udar uspešno zaustavila. Nakon više pokušaja, konačno smo probili živi zid i uspeli da se pobijemo sa Blekpulom. Sevalo je na sve strane. Nisu mi bili jasni ni panduri koji su ih doveli na našu tribinu svesno rizikujući da će doći do fajta. To mora da je bilo Džek Vornerovo maslo, pošto on nije računao utakmicu koja bi se završila bez intervencije policije. U Blekpulovoj ekipi bio je Bili Kid, popularni di džej iz Kets Viskasa, jedan od njihovh glavnih fajtera, sav u ožiljcima. Nakon samo dva dana od utakmice, gomila Oldamovih klinaca mu je u klubu pevala: '' Di džej, di džej, boli li te još uvek? '', ali se on nije obazirao na to. Posle tekme je izbila masovna tuča u parku. Nas je bilo duplo više, ali se ni Blekpul nije predavao. Sve je prštalo od silnih kung fu poteza. Svi smo bili inspirisani aktuelnim Brus Lijevim hit filmovima. Iako nismo imali blage veze sa kung fuom, trudili smo se da ga što vernije demonstriramo po sećanjima iz filmova. Blekpul je počeo da se povlači u pravcu stanice, ali smo ih mi u stopu pratili, ne dajući im vremena da se opuste. Usput smo se naoružali daskama i kamenjem, sa jednog gradilišta, i napali ih ponovo. Bilo je dosta povređenih na obe strane, ali su oni izvukli deblji kraj. Konačno je stigla i murija, koja je ubrzo zavela red i sprovela Blekpulove navijače do Vernet stanice.
Narednog utorka igrali smo protiv Hartsa, četvrtfinale Anglo-škotskog kupa. Sedeo sam u školi, na času istorije. Moja učionica je gledala na glavnu ulicu, koja se pružala ka centru. Odjednom se začula pesma. Svi smo pojurili ka prozorima da vidimo šta se dešava. Profesor je počeo da se dere, a mene je čak povukao za uvo i odgurnuo ka klupi. Opsovao sam ga. Nije mogao da veruje. Ošamario me je, a ja sam mu vratio pesnicom direkt u glavu. Ceo razred je odlepio od oduševljenja. Poslao me je kod direktora na razgovor, ali sam ja zapalio pravo na ulicu. Grupa od oko dvesto Hartsovih navijača, debelih, matorih, pijanih, išla je ka centru grada i usput gađala prolaznike flašama ispijenog piva. Panduri su odveli one koji nisu mogli da stoje na nogama od alkohola. Nikada pre toga nisam video slične likove. Bio sam veoma uzbuđen. U pet sam se našao sa Polom. Došli smo do stadiona. Harts je bio svuda oko nas. Kada su se oko pola sedam otvorile kapije, svi su pohrlili unutra, udarajući sve pred sobom, ne štedeći pri tom ni žene, decu i starce. Zagospodarili su Čedi Endom. Bili su neverovatno divlji, i po svom izgledu i po ponašanju, kao da su sišli sa druge planete. Oldamom se brzo proširila priča o divljanju Hartsovih navijača, tako da se skupila strašna ekipa. Čedi End je bio mali da bi primio sve koji su želeli da se šibaju.U jednom momentu se začuo i pucanj. Jedni su pričali da su panduri pucali u vis, a drugi da je jedan Hartsov navijač imao pištolj i da je opalio nasumice. Ne znam, nisam video, uglavnom niko nije stradao. Tukla se bukvalno cela tribina, kao i ceo plato ispred nje. Moj dobar prijatelj, Fil Hini pogođen je ciglom pravo među oči. Odvežen je u bolnicu. Fajt je kasnije nastavljen na ulicama, gde smo mi bili u blagoj prednosti, pošto smo bolje poznavali svoj grad. Vratio sam se kući sa dva oteta Hartsova šala. Tokom narednih godina shvatio sam da su škotski huligani uglavnom pijandure koje vole da dižu buku i lome po ulicama. Englezi su, za razliku od njih, bili mnogo organizovaniji. Došlo mi je da puknem od muke dok sam gledao kako škotski huligani uništavaju Vembli na jednoj prijateljskoj utakmici, ali će se tokom osamdesetih stvari bitno izmeniti u korist Engleza, koji će ih makljati na svakom koraku. Utakmica sa Hartsom bila je jedna od najnasilnijih. Oldamov stadion je definitivno bio mesto na kojem je fajt bio zagarantovan, pošto su panduri dozvoljavali gostujućim navijačima da dolaze na Čedi End.
Sledeća tekma kod kuće bila je protiv Kardifa, koji je oduvek važio za veoma zajebanu ekipu. Mančester Junajrted je samo sedam dana ranije dobio neverovatne batine u Velsu. Neredi su trajali dva dana, a ceo stadion im je vikao: '' Minhen, Minhen 1958. '', aludirajući na avionsku nesreću u kojoj su izginuli fudbaleri Mančestera. Junajted im je uzvratio skandiranjem '' Abervan, Abervan '', nesreća u kojoj je početkom šezdesetih stradalo mnogo velške dece. I ja sam protiv Junajteda vikao '' Minhen 1958. '', iako nisam imao pojma šta je to značilo. Bio sam klinac koji nije bio ni rođen u vreme kada se dogodila ta nesreća. Kasnije sam se osećao glupo, ali Mančester je najomraženiji klub na svetu, pa mi bar zbog toga treba oprostiti. Bilo je još mnogo sličnih, umobolnih, skanidranja po stadionima širom Engleske. Kada je Kevinu Kigenu umro otac, sutradan su mu navijači Mančestera pevali; '' Kevine, da li ti je ćale došao na tekmu? ''. Bolesno!
Kardif je takođe došao na naš kop. Imali su grozan akcenat, tako da si morao da im bukvalno čitaš sa usana da bi provalio šta pevaju. '' Kej-erd-if, Kej-erd-if '', grmelo je stadionom. U poluvremenu, četiri Velšanina su ušla na teren i raširila nacionalnu, zeleno belu zastavu sa zmajem. Kardif je bio veoma strastvena ekipa, verna svom gradu, klubu i zaljubljena u svoju zemlju. Tuča posle utakmice je bila samo jedna od brojnih koja se nije izdvajala ni po čemu specifičnom.
Fulam je bio prva ekipa te sezone koja je uredno otišla na gostujuću tribinu, na kojoj smo se našli i Pol i ja, obojica ćelavi. Pevali su nam: '' Hej skinsi, dođite da se oprobate sa butbojsima! '' Bila je to jedna od mirnijih utakmica te sezone.
Aston Vila je imala mnogo navijača širom zemlje, koji su često bili brojniji na gostovanjima od domaćih. Čedi End je bio krcat, tako da nije bilo mesta za pandure koji su želeli da uđu i naprave kordon između dve jednako brojne ekipe. Fajt je trajao tokom celog prvog poluvremena, da bi Oldam tad udario najžešće i uspeo da satera Vilu po ćoškovima tribine. Policija je tek nakon sat vremena uspela da zaustavi nerede. Navijači Aston Vile su na putu ka stanici polomili sve što se moglo polomiti. Veče pre te tekme, u požaru je izgorela gradska pijaca, što je pogodilo mnoge starije žitelje Oldama.
Milvol nam je stizao za dve nedelje. Kako se taj dan bližio, tenzija i nervoza u gradu su rasli. Oni su definitivno bili najjača banda u Britaniji. Koliko sam se radovao tom susretu, toliko sam i jedva čekao da prođe. Naš kop je bio pun, ali za čudo Milvol nije bio tu. Pred sam početak utakmice na Čedi End su ušla dva, najkrupnija lika koja sam video u životu. Gurali su sve pred sobom. Pomislio sam da će za njima ući i čitava banda, ali ne, bili su sami. Zapevali su Milvolovu pesmu, najgorim Kokni slengom. Opkolili smo ih sa svih strana, ali nije vredlo. Stali su leđa na leđa i bacali, kao džakove brašna, sve koji bi im se približili. Sve je ličilo na scenu iz crtanog filma, kada patuljci bezuspešno pokušavaju da savladaju džina. Ušli su i panduri, ali je i njima trebalo sigurno deset minuta da ih umire i izbace napolje. To kao da je bio znak da sa obe bočne tribine Milvolovi navijači počnu da preskaču na Čedi End. Mislio sam da će nas pojesti, ali njih nismo zanimali mi nego panduri koji su izbacili njihove momke. U poluvremenu je Šejn Kleg ušao u toalet zajedno sa jednim Koknijem. Izašli su tek nakon deset minuta, obojica obliveni krvlju. Posle utakmice Milvol je bez problema došao do stanice. Mi smo išli za njima, ali nam nije padalo na pamet da ih napadnemo, pošto smo bili svesni i svojih i njihovih kvaliteta. Izgledali su mi drugačije od ostalih. Kao da su svi bili od istih roditelja. Držali su se čvrsto zajedno kao rođena braća.
Jednog utorka u oktobru 1974. godine Oldam je gostovao u Boltonu. Dejv Juri, Pol Anderson i ja smo pobegli iz škole kako bi stigli na bus, koji je polazio u dva sata. Kada smo nakon sat vremena vožnje stigli u Bolton, panduri su nas sačekali i uhapsili. Vozač im je javio da smo mu oskrnavili bus, kakav lažov! Odveli su nas u stanicu gde smo zadržani puna dva sata. Dali smo izjave, a potom su nas ubacili u prvi bus za Oldam, ali smo mi sišli već na prvom stajanju i krenuli peške nazad za Bolton. Stigli smo na knap i uputili se pravo na stadion. Ušli smo na gostujuću tribinu, ali je ona bila ispunjena domaćim navijačima koji su čekali dolazak Latiksa. Iako smo bili klinci, to nas nije izvuklo da prođemo bez batina. Udarao nas je ko je stigao, i to sve na očigled policije. Prošli smo kao bosi po trnju. Grozno iskustvo.
U subotu smo igrali protiv Notingem Foresta, sa kojim smo mogli ravnopravno da se nosimo. Žestoka tuča se rasplamsala na Čedi Endu, čim su se obe ekipe okupile u punom broju. Sevali su udarci, letele pesnice i čizme u oba pravca. Konačno smo ih polovinom drugog dela uspeli potisnuti i isterati sa naše tribine. Pokušali su da povrate izgubljene pozicije, ali smo uspešno odbili njihov najžešći nalet. Osokoljeni događajima sa stadiona pojurili smo ih na putu do železničke stanice i ponovo dobili bitku.
Sanderlend nam je dolazio u goste, uoči samog Božića. Oni su bili poznati po tome što su strasno voleli svoj klub i što nisu bili nasilni, nikada nisu prvi napadali. Došli su na Čedi End u velikom broju, pevali su svom timu, nisu nas vređali, čak nisu pružali ni veći otpor kada smo krenuli na njih. Sećam se da ih je dosta bilo krvavo i povređeno, ali im nije padalo na pamet da izađu sa tribine i prestanu da pevaju pesme o osvojenom kupu, dve sezone ranije.
Prvog dana nove 1975. igrali smo sa Vest Bromvič Albionom. Došlo ih je mnogo, ali su bili raštrkani po celom stadionu, u manjim grupama, tako da je tokom svih devedeset minuta na nekoj tribini bila frka. Jednog Vest Bromovog fana sam dobro upamtio. Imao je plastičnu protezu, umesto desne ruke. Nisam ni slutio da udarac tom napravom može toiko da boli dok me nije njom pripalio direktno u glavu. Tokom narednih godina sretao sam ga još nekoliko puta.
04. februar 1975. bio je veliki dan za sve nas, pošto nam je u goste dolazio omraženi Bolton. Prethodna dva puta su bez problema zauzeli Čedi, tako da smo svi bili napaljeni da im se revanširamo. Atmosfera na samom stadionu je bila sjajna, dva sata pre početka tribine su bile pune. Između njih i nas bio je kordon pandura koji su pokušavali da drže situaciju pod kontrolom. Utakmica se igrala u večernjem terminu. Uvek sam više voleo večernje tekme, pošto si po mraku mogao mnogo više prljavih stvari da uradiš. Koškanje je počelo punih sat i po pre početka meča. Panduri su imali pune ruke posla. Nakon što su Boltonovi navijači konačno napustili grad, video sam zanimljivu situaciju: dvadesetak pandura je posedalo, od umora, po pločniku ispred stanice. Pre toga sukobili smo se sa njima u Vestvud parku. Trideset na trideset. Bili su stariji, i fizički jači od nas, ali ne i luđi. Ubrzo se pojavila i policija i nekako uspela da nas razdvoji. Onda je najstariji po činu među njima, sav besan rekao: '' Neka iz obe ekipe istupi po jedan, najjači, pa se potucite jedan na jedan. '' Kakav prizor! Nas dvojica smo se šibali punih deset minuta, dok su panduri držali ostale, kako se niko ne bi umešao. I on i ja smo podjednako dobili, a konačno su nas odlepili jednog od drugoga, kada sam ga oborio na zemlju. Potom su nas sve rasterali, svakog na svoju stranu. Nakon svega, otišao sam u klub na piće. Kada sam ušao unutra trojica Boltonovih navijača su đuskali u punom zanosu. Izgledalo je kao da nemaju nikakve veze sa tekmom. Jedan je bio izuzetno krupan i mišićav. Imao je izražene zelene oči. Desetak riba se uvijalo oko njih, ali im nije pošlo za rukom da skrenu njihovu pažnju na sebe. Uzeo sam piće i seo, jednostavno više nisam imao snage da se sa nekim prepirem, a ne još i da se potučem.
Sutradan sam se, u klubu mladih u Kenon stritu, pobio sa lokalnim barabama. Sam protiv četvorice. Razbio sam flašu i zabio je prvom u rame, srećom, pošto sam ga ciljao u grudi. Redari su nas razdvojili, a mene su pokupili panduri. Ponovo sam se našao u Džek Vornerovoj kancelariji, koji me je pustio uz usmeni prekor. Imao sam svega četrnaest godina, a i bio sam izazvan.
Na utakmice sam često nosio staru, zašiljenu penkalu, i neretko je koristio u tučama. Nije mogla duboko da se zarije pod kožu, a i ja sam uvek ciljao da protivnika ubodem u butine ili bulju, kako ga ne bi ozbiljnije povredio.
Sautempton je bio naredni gost na Baunderi Parku. Došlo ih je začuđujuće malo. Svega oko dvesta ih je ušlo na Čedi End, ali su svi izgledali kao da su nam očevi, pošto su već duboko bili zagazili u tridesete. Zauzeli su centralni deo naše tribine, odakle nikako nismo mogli da ih oteramo. Posle tekme smo se zaleteli na njih. Zaskočio sam jednog bradonju, i počupao ga za velike zulufe. Odbacio me je sa sebe, a potom jauknuo. Sa obraza mu je lila krv, dok sam ja u ruci držao polovinu njegovog zulufa.
Na Uskršnji ponedeljak 1975. godine Oldam je gostovao na Old Traffordu. Mančester se te sezone prošetao drugom ligom i tako obezbedio sebi ekspresni povratak u društvo najboljih, a njegovi navijači su sravnili sa zemljom nekoliko gradova. Oldam nije došao na stadion, organizovano u grupi. Mislio sam da nas je bilo malo, ali kada su Latiksi poveli, hiljade fanova plavo belih je poskakalo po celom stadionu. Bio sam ponosan. Junajted je pobedio sa 3-2, golom prgavog Lua Makarija u poslednjim minutima meča. Navijači Mančestera su važili za jednu od najpodlijih ekipa. Koristili su maksimalno svoju brojnost i često napadali slabije i manje broje protivnike od sebe, i na njima se iživljavali. Ipak u narednih nekoliko sezona sve će im to doći glave u duelima sa Lidsom, Liverpulom, Vest Hemom, Evertonom, Njukaslom, Čelzijem...
Poslednji meč te sezone igrali smo u Jorku. Odputovalo nas je nekoliko hiljada. Sećam se da je Robo Votson ostao bez leve cipele, koja mu je odletela s' noge, pri pokušaju da udari jednog domaćeg navijača, i pogodila našeg golmana pravo u glavu. Srećom nije ga ozbiljnije povredila. U poluvremenu su Latiksi preplavili teren, ali je Jork ostao na tribinama, tako da nije došlo do okršaja. Sećam se da je ekipa iz Sedlvorta tokom cele utakmice pevala '' You' ll Never Walk Alone '', što je u par momenata prihvatala cela Oldamova ekipa. Samo dve nedelje kasnije istu tu pesmu pevali su Lidsovi navijači na utakmici finala Kupa šampiona u Parizu, protiv Bajerna, da bi je već naredne sezone pevala cela Engleska.
Sedlvort je već decenijama najbogatiji deo Oldama. Tokom sedamdesetih imali su odličnu ekipu, koja se redovno šibala po tribinama. Zanimljivo je da ih je većina bila deca doktora, advokata, inžinjera, bogatih farmera...Mnogi iz te ekipe su pozavršavali fakultete i postdiplomske studije.

Sava04
14-06-2013, 16:59
BEZ KRVI SE RAT NE DOBIJA


Prijateljska utakmica pred start nove sezone u Beriju, kao i obično bila je magnet za mnoge Latikse. Tamo nas je tradicionalno išlo mnogo. Oni su bili prilično mlaki, ali je postojala izvesna banda, Beri Reds, koji su, iako malobrojni, imali petlju da se potuku. Mi uglavnom nismo imali problema sa njima. Oldam ih je redovno pobeđivao, a mi smo crvenim gadovima delili lekcije. Što je bilo najčudnije, u Oldamu je postojala ekipa od dvadesetak momaka, koji su navijali za Beri. Iako smo ih sve poznavali, to ih nije spašavalo batina. U poluvremenu se desetak njihovih riba umešalo među nas. Počeli smo da im dobacujemo i da im se podsmevamo. Maznuo sam jednu za dupe, ali sam se već narednog trenutka našao na zemlji. Opkolile su me i počele da me šutiraju čizmama. Nekako sam se pridigao i zapalio prvu svom snagom, bez milosti. Odletela je tri metra. Murija je smirila situaciju, a mene su odveli iza tribine. Zapisali su me i rekli mi da te ribe dolaze redovno na tekme Berija. Niko ih ne shvata ozbiljno, što one koriste da izazovu tuču. Pustili su me, a ja sam se vratio nazad na tribinu. Do kraja utakmice sam trpeo zajebavanje i prozivku na račun toga što su me ribe prebile. Hepi Hari je prednjačio u svemu. Cerekao se da su mu suze curile. On je bio šest godina stariji od mene, i važio je za jednog od zajebanijih likova. Bio je pravi huligan, koji se nije plašio ničega. Tokom sledećih nekoliko sezona smo se sprijateljili. Zavoleo me je pošto sam mu se često nalazio pri ruci u nevolji. Stvari će se kasnije izmeniti pa će, umesto ja sa njim, u tuče ići, on sa mnom.
U prvom kolu gostovali smo u Blekburnu. Iako su Roversi imali žestoku ekipu, nismo ih se bojali. Tog dana bilo je mnogo tuča. Naši autobusi su se parkirali na velikom parkingu, udaljenom od Ivud Parka nekih petsto metara, a ulica koja je vodila od parkinga ka stadionu, je pretvorena u bojno polje. Blekburnovi huligani su izletali iz okolnih, uskih uličica, i hvatali manje grupe navijača Oldama. Na samom stadionu, nekoliko krupnih domaćih navijača se umešalo među nas, ali smo se bez razmišljanja zaleteli na njih i odrali ih od batina.
U autobusu u kojem sam ja bio, nalazio se i Roland Šou. Zvali smo ga Mit Paj Fred. Bio je krupan, debeo, prost i mentalno zaostao, ali su ga svi voleli, jer je uvek pevao i igrao. Glodvik ekipa se brinula o njemu. Uvek je jeo pitu i pio kao smuk. Taj dan je sedeo u šaragama i galamio, kao i uvek. Uspeo je da se upiša u pantalone, pa kad bi god bus išao nizbrdo, mali potok njegove mokraće sjurio bi se direktno vozaču za vrat. Kočili smo se od smeha, dok je jadni vozač samo psovao kroz zube i žurio da što pre stigne i otarasi nas se. 1994. Mit Paj Fred je umro u pedesetoj godini života. Pola Oldama je bilo na njegovoj sahrani. Čak je bio organizovan prevoz do groblja. Autobusi su krenuli sa Baunderi Parka ka crkvi, usput se zaustavljajući ispred svakog paba, u kojima je Fred jeo pitu i pio pivo, da bi pokupili sve koji se želeli da mu odaju počast. Trebalo nam je dva sata da stignemo od stadiona do crkve, da bi se nakon sahrane svi vratili nazad do stadiona. Ušli smo na Čedi End i, u tišini, posedali po tribini. Bilo nas je sigurno oko hiljadu. Niko nije progovorio ni reč, a mnogima su oči bile vlažne od suza. Mit Paj Fred je ušao u legendu Latiksa.
Narednog utorka išli smo u Blekpul. Nije nas odputovalo puno. Teri Norton i ja smo krenuli stopom. Teri je imao osamnaest godina i bio je huligan. Otišli smo na njihov kop, ali se nismo baš slavno proveli. Oni su svi bili maksimalno napaljeni da nam vrate za batine od prethodnog puta. U fajtu sam izgubio Terija, ali sam srećom kasnije nabasao na Ala Maka, koji je na tekmu došao kolima sa ćaletom, pa sam se sa njima vratio kući. Tako sam izbegao batine koje je grupa navijača Oldama dobila posle utakmice, nedaleko od stadiona.
1975. Čelzi je već uveliko bio najjača ekipa. U Oldam ih je došlo nekoliko hiljada, ali osim par manjih incidenata, ceo dan je protekao iznenađujuće mirno. Čelzi je bio verovatno najorganizovanija banda, među kojima su većinu činili šmekerski odeveni likovi, koji su svi prevalili dvadeset i petu. U narednih nekoliko sezona Čelziju će biti zabranjeni odlasci na sva gostovanja, ali će oni uprkos svemu putovati u Kardif, Notingem, Birmingem, Lids i u velikom stilu brisati sve pred sobom. Gledao sam ih kako, bez većeih problema, zauzimaju kopove Boltona, Blekpula i Barnlija, koji su svi imali ekipe za , i sa kojima smo mi jedva izlazili na kraj. Sa Čelzijem niko nije mogao da se meri. Oni su bili prva banda koja je napravila rusvaj na Old Trafordu. Kada je Mančester poveo, njegovi igrači su potrčali ka tribini sa svojim navijačima da proslave pogodak, ali ih je umesto ovacija dočekala kiša projektila. Čelzi je prethodno isterao navijače Mančestera sa njihovog stajanja, da bi posle utakmice porazbijali sve izloge na prodavnicama i pabovima koji su im se našli na putu, od stadiona do stanice.
Za Božić smo igrali sa Blekburnom. Pol, Džef, Nobi i ja smo se našli oko pola dva i krenuli ka stadionu. Na Čediju je već bila njihova ekipa. Bilo ih je oko trista, ali su ovaj put svi bili naših godina i uzrasta ( od 13 do 16). Stajali su na sredini tribine i nisu se razdvajali. Izgledali su nekako tajanstveno. Mi smo svi mislili da su oni samo prethodnica glavne ekipe, ali pred sam početak meča su se oglasili: '' Helo, helo, mi smo Blekburnova banda! '', a potom počeli da mlate sve oko sebe. Ubrzo smo svi bili uključeni u fajt. Teškom mukom smo uspeli da ih izbacimo sa tribine. Pokazali su da su odlično organizovani i da imaju muda.
Samo dva dana kasnije sastali smo se sa Boltonom. 25.000 navijača došlo je na Baunderi Park, od čega su sigurno dve trećine bili gostujući navijači. Očekivao sam da će nam upasti na tribinu i smazati nas, ali je na iznenađenje svih, Boltonova prva ekipa otišla na gostujući sektor. Zapevali su, bili su veoma bučni i nikako ih nismo mogli nadglasati, pogotovo što su skoro tri tribine navijale za njih. Ipak, par Boltonovih solo ratnika je došlo na Čedi End, ali smo ih bez problema savladali. Jedan od njih se pokazao kao izuzetno žilav momak. Sam se makljao sa pola tribine. Kada više nije imao snage, uleteo je u teren i uzeo loptu, pošto su se igrači taman spremali da krenu sa centra, i sa njom krenuo u prodor ka Boltonovoj tribini. Došao je na pet metara od gola, šutnuo ka praznoj mreži i promašio! Stadionom se prolomio smeh. Po završetku utakmice banda od pedesetak Oldamovih fanova zaletela se na Bolton na platou iza Čedija. Bio je mrkli mrak, sipila je kiša i bilo je maglovito, tako da nismo mogli da vidimo koliko ih ima. Tek kada smo im se približili shvatili smo da ih je pet puta više od nas. Došlo je do prvog kontakta, ali nije trajalo dugo. Počeli smo da se povlačimo, svi osim Terija Nortona, koji je ostao sam. Nedaleko odatle, četvorica su krenula ka Mikiju Pedeltiju. Dojurio sam mu u pomoć. Trojica su skočila na mene, dok se on rvao sa najkrupnijim od njih. Držao sam se dobro, ali sam na kraju izvukao deblji kraj. Prebili su me, da bi me potom, dvesta metara dalje od mesta na kojem sam se potukao, dvojica Latiksa probudila iz nesvesti. Nemam pojma kako sam dospeo dotle. Odveli su me u bolnicu gde sam zadržan tu noć. Nos i tri prsta na ruci su mi bili polomljeni. Sav sam bio modar. Kiptio sam od besa i jedva čekao sledeći susret sa Boltonom da im vratim duplom merom. Iako tog dana Bolton nije zauzeo Čedi End, ustvari nije ni pokušao, nisu propustili priliku da naprave šou oko stadiona. Kao i obično kada je o njima reč, nisu birali koga udaraju, ali neka im, znao sam da će jednoga dana morati da plate debelo za sve!
Par nedelja kasnije, u goste nam je došao Sanderlend. Ovaj put ih je došlo manje nego prethodni, i nisu se lepo proveli. Uspeli smo vrlo brzo da ih izbacimo sa tribine, ali su oni sačekali da se utakmica završi i da nas napadnu ispred stadiona. Trajalo je kratko, ali je bilo veoma žestoko.
Na Uskrs smo igrali u Boltonu. Nas stotinak smo otišli na Lever End, gde je sedela obična domaća publika. Panduri su skontali da bismo mogli izazvati incident, pa su nas izveli napolje i ubacili pravo na Boltonov kop. Neverovatno! Onda neka neko kaže da smo sami tražili frku! Boltonova banda kao da je imala dil sa pandurima, koji su im dovodili žrtve. Oduševili su se kada su nas ubacili među njih. To je izgledalo kao da vas neko ubaci u kavez sa razjarenim lavovima. Nije prošlo ni deset sekundi od našeg ulaska na njihovu tribinu, a fajt se već rasplamsao. U početku smo se dobro držali. Još na ulazu sam kupio šolju vrelog čaja koju sam sručio u lice najkrupnijem Boltonovom fanu. Vrisnuo je i sručio se na zemlju od bola. Svi su odjednom stali.Ovi njegovi su mu pritrčali u pomoć, dok smo im se mi izrugivali. Panduri su krenuli u potragu za počiniteljem, tako da sam ja zamenio jaknu sa jednim klincem, i zamuvao se u gužvu, a potom zapalio sa tribine. Po završetku utakmice, panduri su nas zadržali, a potom smo formirali dugačku kolonu i krenuli pod pratnjom ka stanici. Njihova greška je bila ta što su stali samo na čelo i kraj kolone, i nisu imali pregled šta se dešavalo u srednjim redovima. Dosta Boltonovih fanova se tako ubacilo među nas. Udare te i samo se izdvoje iz kolone u stranu, a kada ti kreneš za njima skoče panduri i uhapse te.
U poslednjem kolu sezone 1975/76. igrali smo kao domaćini sa Vest Bromom, kojima je nedostajao jedan bod za ulazak u prvu ligu. Došlo ih je čak 16.000. Od kada ja pratim fudbal, nikada ni jedni drugi navijači nisu došli u tolikom broju na Baunderi Park. Taj dan je bio pakleno vruć, uostalom kasnije je zabeleženo da je leto 1976. bilo najtoplije u celom veku, u Engleskoj. Vest Bromovi navijači su ispunili dve najveće tribine, a neki su čak došli na Čedi End, ali ne zbog frke, već zato što nije bilo karata za gostujuće tribine. Nismo ih dirali, pošto su to stvarno bili obični fanovi, čak nam se jedan njihov stariji navijač izvinjavao što je bio prinuđen da dođe na naš deo. Oni su samo žarko želeli pobedu, i na kraju su uspeli. Slavili su sa 1-0. Tradicija u Engleskoj nalaže da bez obzira na plasman i rezultat domaći navijači, nakon poslednjeg sudijinog zvižduka, utrče u teren i tako se oproste od tek završene sezone. Tako je i bilo, samo što se na teren sa tribina preselilo i 10.000 Vest Bromovih navijača, koji su slavili plasman u prvu ligu. Na našu sreću njih mi uopšte nismo zanimali, čak nas nisu ni primećivali jer nas je bilo neuporedivo manje. Van stadiona, po celom gradu Vest Brom je nastavio sa slavljem. Svi su bili pijani, tako da nam nije bilo teško da im na frku otmemo koji šal. Ja sam se kući vratio sa tri različita. Kasno uveče, ispred jednog paba došlo je do fajta, pošto je njih pedesetak ostalo u Oldamu u večernjem izlasku. Sve se brzo smirilo kada su izašli gazda paba, šankeri i obezbeđenje i uz pretnju pištoljima rasterali nas. Nisu nam dozvolili da im diramo '' jake '' mušterije.
Tokom letnjeg raspusta izrastao sam u pravu barabu. Tukao sam se skoro svaki dan, uglavnom sa Pakijima. Rastao sam prebrzo i živeo za svaki naredni minut. Muvanje riba, muzika, izlasci, iščekivanje nove sezone... Uoči samog starta prvenstva igrali smo liga kup meč u Bradfordu. Danima smo, nakon žreba, planirali to gostovanje. Odlučili smo da se pobijemo, bez obzira koliko nas bude. Nas dvadesetak smo se okupili u Spajners pabu, nedaleko od moje kuće u Nortmuru. Iako smo imali svega petnaestak godina, uveliko smo cugali pivo, koje, moram priznati, nisam voleo u početku, čak mi je bilo i grozno, ali nakon par popijenih pinti postane ti svejedno da li piješ vodu ili pivo. Dogovorili smo se da im upadnemo na kop. Jedini problem predstavljao nam je Džimi Kirt, koji je par dana ranije sve upozorio na moguće probleme u Bradfordu, i naredio svima da se držimo zajedno. Džimi je imao skoro trideset godina, i bio je jedan od preostalih začetnika huliganstva iz šezdesetih. Svi smo ga poštovali, ali smo odlučili da odemo na svoju ruku pa šta god da bude. Stigli smo u Bradford oko dva sata i uputili se pravo ka domaćoj tribini. Bilo nas je stotinak. Kako smo ušli na stadion, tako smo se zaleteli na njih. Bili su našeg uzrasta i nisu nam pružili jači otpor. Potisnuli smo ih ka bočnom stajanju, ali nismo znali da se tamo nalazi njihova glavna ekipa. Krenuli su u jak protivnapad. Ovaj put, mi smo bili primorani na povlačenje, pošto su definitivno svi bili jači, krupniji i dosta stariji od nas. Nije nam bilo spasa, pa su mnogi uleteli u teren i krenuli da beže ka gostujućoj tribini. Kasnije, to veče u emisiji '' Meč Dana '' komentator je naglasio da je Oldam ušao na teren u Bradfordu i da je krajnje vreme da se takva praksa u buduće zaustavi, pri tom nije naglasio da smo bili primorani na taj potez, jer je to bio jedini spas od masakra koji nam je pretio. Osim što smo mi dobili batine, Bradford je krenuo, preko terena, za nama i upao pravo na našu tribinu. Udarali su sve živo. Mnogo nevinih navijača Oldama je dobilo dobre batine. Svi smo bili žestoko isprebijani. Popadali smo po tribini od umora. Pola nas je bilo modro, a trojica čak izbodeni noževima. Panduri su samo slepo posmatrali sva dešavanja. Na poluvremenu Bradfordu je dosadilo da nas maltretira, pa su i oni posedali po tribini i to odmah uz nas, tako da su tokom drugih 45 minuta dve zaraćene bande sedele jedna do druge. Mi smo bili iscrpljeni od dobijenih , a oni od podeljenih batina. Povremeno je samo neko od njih ustajao i prozivao nas, ali se mi nismo oglašavali. Jednostavno nismo imali snage, a ni ponosa da im išta kažemo. Mene je više od batina, bolelo to što je među Oldamovom ekipom bilo dosta starijih likova koji nisu imali muda da stanu na crtu, kada je Bradford naleteo. Bio sam ćelav i imao sam plitke martine. Sedeo sam odmah do njih. Jedan krupni, bradati Jorkširac mi se dirktno obratio: '' Ej pičkice, kladim se da od batina ni nogu ne možeš da pomeriš '', našta su se svi oko njega glasno nasmejali. Smrklo mi se pred očima. Osvrnuo sam se da bi proverio da u blizini nema pandura, skočio na noge i zavalio mu martinu pravo u glavu. Udarac je bio toliko jak da se sasvim jasno mogao čuti zvuk prilikom susreta metala i kostiju. Šiknula je krv, zubi su mu se razleteli na sve strane. Vrištao je kao svinja. Njegovi prijatelji su poskakali na mene. Pokrio sam se rukama preko glave, ali su tog momenta uleteli panduri i spasili me linča. U međuvremenu, mog '' drugara '' je hitna iznosila sa tribine, na nosilima, dok je on cvileo od bola. Prošli su tik uz mene, a ja sam mu namignuo čisto da ne zaboravi '' pičkicu iz Oldama. '' Bio sam beskrajno zadovoljan, ali sam shvatio da je možda bilo pametnije da smo poslušali Džimija Kirta.
Sticao sam ime među huliganima, velikom brzinom. Tog leta, 1976. izvesni slikar iz Ročdejla dobio je zadatak da muralima ukrasi ogroman spoljni zid jedne fabrike, nedaleko od moje kuće. Podelio ga je u pet jednakih delova i u svakom nacrtao neku poznatu gradsku facu. U centralnom delu je naslikao mene i pandura, koji me juri preko fudbalskog terena. Obukao me je u Vranglerovu jaknu, lone sa džepovima, martine. Oldamov šal mi je bio vezan oko ruke, i to sve u ogromnim dimenzijama, 30 puta 20 stopa. Fenomenalno! Bio sam ponosan, punih šest godina taj mural je stajao tu. Početkom osamdesesetih fabrika je srušena, a danas na tom mestu prolazi autoput.
Keva je potpuno izgubila svaku kontrolu nada mnom. Kući sam navraćao samo povremeno. Uglavnom sam spavao kod starijih drugara. Početkom školske godine profesor me je suspendovao na dve nedelje. Već sam rekao da je to leto bilo najtoplije. On je svaki dan u školu dolazio u majici i šortsu, a nas je terao da oblačimo dugačke pantalone i uniformu. Napalio sam jednog momka iz razreda da on i ja stupimo u štrajk. Pozvao sam kevinog prijatelja, novinara i sve mu ispričao. Ovaj je sve još malo nafilovao i objavio na naslovnoj strani lokalnih novina. Uz tekst, tu je bila i slika nas dvojice štrajkača. Profesor se nije ni osvrnuo na to, već nas je suspendovao iz škole.
Samo tri dana nakon tekme u Bradfordu, usledio je revanš na našem stadionu. Modrice su nam svima još bile sveže i jedva smo čekali taj dan. Ceo grad je brujao o osveti, jednostavno morali smo da im vratimo dug. Oko pola šest Pol i ja smo krenuli ka stadionu. Posle svega pet minuta u susret su nam naišla dvojica navijača Bradforda. Išli smo mirno ka njima. Odabrao je svako svoga, i kada smo trebali da se mimoiđemo skočili smo na njih i prebili ih. Nastavili smo dalje. Sat pre početka utakmice Čedi je bio krcat. Svi su došli sa namerom da ga odbrane. Par navijača Bradforda koji su tu zalutali, izbačeni su sa tribine u momentu. Oni su ispunili ceo gostujući sektor. Utakmica je bila uzbudljiva. Rano su poveli, da bismo mi u drugom poluvremenu izjednačili na 1-1, što je bio i rezultat prvog meča. Ipak Bradford je u poslednjih par minuta iz dve kontre postigao golove i plasirao se u sledeću rundu Liga Kupa. To je navijačima Oldama došlo samo kao so na živu ranu. Svi su podivljali i pojurili ka izlazu kako bi ih dočekali napolju. Znali smo da su ih panduri skinuli sa voza na Mams Bridž stanici, pa smo svi krenuli u tom pravcu. Bio sam očaran našom brojnošću, ali su nam na pola puta pritrčala dva naša klinca sa svežim vestima da su panduri, prozrevši našu nameru ipak preusmerili Bradfordovu ekipu ka Vernet stanici. Podelili smo se u dve bande. Ja sam nastavio ka Mams Bridžu. Usput smo naleteli na tri kombija prepuna Bradfordovih navijača. Preprečili smo im put i prevrnuli ih. Njih tridesetak je poispadalo napolje. Razvalili smo ih od batina, dok je par momaka štanglama rasturilo vozila. Molio sam Boga da su to isti oni likovi koji su nas, samo par dana ranije, zamalo poubijali. Ekipa koja je krenula ka Vernet stanici stigla je kasno. Voz je već bio otišao.
U prvom kolu nove sezone sastali smo se sa Bristol Roversima. Naš najveći problem je bio taj, što je morao da postoji dobar razlog pa da bismo se okupili u punom sastavu. Bio sam prilično razočaran kada sam video da je na tekmu protiv Bristola došlo tri puta manje ljudi nego, samo četiri dana ranije u Liga Kup meču, protiv Bradforda. Šta se desilo pa da svima za tako kratko vreme opadne interesovanje za Oldam? Kao da sam naslutio da će se nešto loše desiti. Oko dva sata, nas dvadesetak smo laganim koracima išli ka Baunderi Parku kada nas je policija zaustavila rečima: '' Bolje ne idite tamo, ima ih na stotine i ruše sve pred sobom! '' Nismo mogli da verujemo. Naravno, nismo ih poslušali. Pojurili smo ka stadionu. Kada smo ušli na tribinu, ona je već bila puna Bristolovih navijača. Kakav prizor! Udarali su sve oko sebe, žene, decu, pandure. Predvodio ih je jedan ogroman lik, sa kraćom levom nogom, na štakama. Mlatio je njima i nije štedeo nikoga. Neverovatno, ali taj dan sam video možda najviše čudnih faca na gomili. Pored '' kratkonogog '' u Bristolovoj ekipi, su bili: jedan kepec sa štanglom u rukama, koja je bila veća od njega samog, pa tip bez noge, dva grbavca, čak i jedan čiča u kolicima, koji je u jednoj ruci držao štap, a u drugoj nož. Demolirali su nam tribinu. Panduri, a i mi sami smo bili prestravljeni. Jedan deda, od skoro sedam banki, sede kose, bez oka, visine preko dva metra, izgledao je kao čudovište. Dan danas mi je pred očima njegova jeziva faca. Izgledali su kao da ih je neko pustio iz ludnice ili neke ustanove za hendikepirane. Iako je Bristol tog dana bio stvarno snažan, Oldam se obrukao! Mnogi su ih potcenili, pa nisu ni došli na tekmu. Mi koji jesmo izvukli smo deblji kraj. Mit Paj Fred je dobio žestoke batine.
Naredne nedelje putovali smo u Vulverhempton. Dankan, Stju i ja smo veče pre tekme maznuli kola i već oko ponoći krenuli, kako bi pokušali da izbegnemo pandure, ali nas je negde na pola puta zaustavila patrola. Odmah im je bilo jasno da smo se vozili ukradenim automobilom. Uhapsili su nas i poslali u stanicu u Oldamu. Stju je preuzeo svu odgovornost na sebe, rekavši da je on sam izvršio krađu i da je nas dvojicu pokupio dok smo stopirali. Svaka mu čast, izvukao nas je. Njega su zadržali, dok su nas dvojicu pustili oko četiri sata ujutru. Odspavali smo par sati, a potom u devet krenuli, ovaj put stvarno, stopom za Vulverhempton. Neki tip nas je povezao direktno do centra grada, gde smo nabasali na Šona, Bouskila, Tomija Nolana i Maksa Mek Gerija. Već nakon deset minuta smo se šibali sa prvom grupom Vulfsa, na koju smo naleteli. Ispred njihovog stadiona i danas se nalazi stanica podzemne železnice sa dugačkim hodnikom, koji je u to vreme bio poznat po nazivu '' samoubilački tunel '', koji je bio u potpunom mraku i iz kojeg su Vulfsi napadali protivničke navijače. Izleteli bi na kratko iz mraka, ščepali bi te i povukli nazad u hodnik. Potom bi te svog krvavog, i uglavnom bez svesti izbacili na svetlost dana, kao džak peska. Policija nas je sprovela do gostujuće tribine, jedne od najvećih u Engleskoj, ali kako smo ušli unutra Vulfsi su se zaleteli na nas. Bilo ih je oko 400. Ispred je bilo dosta naših, ali su oni iskoristili momenat da nas napadnu, dok nismo bili u punom sastavu na tribini. Nakon petnaestak minuta panduri su zaveli red. Oldam je pukao čak sa 5-0. Posle tekme je nastao opšti haos. Jurnuli smo jedni na druge i počeli se besomučno tući. Kada se situacija malo primirila, nas petnaestak se izdvojilo. Uputili smo se do glavnog parkinga gde smo naleteli na autobus sa našim igračima. Zamolili smo ih za prevoz do kuće, ali je u busu bilo mesta samo za četvoricu. U tom momentu, grupa od tridesetak huligana zaletela se na nas. Stali smo na crtu, a na naše zaprepašćenje iz busa je izleteo Alan Gruvs i pridružio nam se. Do kontakta nije došlo pošto su panduri, koji su obezbeđivali fudbalere, rasterali Vulfse.
Alan Gruvs je bio Oldamovo krilo, snažan, žilav, sa afro frizurom koja je tih godina bila u modi. Važio je za mačo lika. Ribe su se lepile za njega. Često smo ga viđali kako u sitne sate pijan izlazi iz ekskluzivnih barova u pratnji nekoliko maloletnica. Svi smo ga voleli. Bio je heroj Oldama. Nažalost, umro je dve godine kasnije, u dvadesetdevetoj godini života.
Nakon neuspelog pokušaja da se vratimo kući sa fudbalerima, uputili smo se ka okretnici u nadi da ćemo ustopirati, ali nas je umesto kola pokupila policija i privela u stanicu. Celu noć smo proveli u pritvoru, bez pravog objašnjenja. Konačno su nas pustili sutradan u prepodnevnim časovima. Stigao sam kući 24 časa po završetku tekme, kao da sam putovao iz Pariza.
Sezona 1976/77 počela je veoma uzbudljivo, a ja sam prolazio kroz jednu veoma nasilnu fazu života. U školi sam važio za najvećeg buntovnika i galamdžiju, često trpeći prekore profesora i direktora. Tuče sa Pakijima su postale sve žašće. Nisam mario za godine, tukao sam se uglavnom sa starijima od sebe. Dva puta nedeljno, nekoliko meseci, sam išao kod školskog psihologa, izvesnog doktora Madena, na terapije, ali ni to nije pomoglo. Jednostavno, nisu mogli da me promene, a ja nisam ni želeo. Terapija je bila četvrtkom, a ja bih se već u petak uveče nagledao tuča po klubovima i pabovima, i u subotu bio u prvim borbenim redovima na Oldamu, čije su bande bile sve brojnije. Glodvik je imao najjaču ekipu, kojima su se pridružili Glodvik Džejsi, klinci predvođeni Mamsom. Njemu je uz rame bilo i par kršnih crnja.
Ebihils je bio jedan od najnaseljenijih kvartova Oldama, stoga je bilo logično da i na tekmama klinci odatle igraju značajnu ulogu. U svojim redovima su imali nekoliko pravih divljaka poput Dereka Megija, Spajdera, Blek Alfa, Džordža Klega... Vernet, Šou Goubiz, Šolver, Primrouz Benk, Vestvud, Čederton, Feilsvort su bili već provereni Latiksi. U narednih nekoliko sezona broj Oldam Redsa se značajno smanjio. Sretali smo ih samo po povratku sa Mančesterovih tekmi, kada bi se našli u nezgodnoj situaciji. Jednostavno su nas nervirali svi koji su se šetali Oldamom sa crvenim šalom oko vrata, a u isto vreme nije imalo smisla da ih maltretiramo pošto smo se poznavali iz škole ili kraja, a i uglavnom su to sve bili lovci na autograme i fudbalski kolekcionari, huligani nikako.
Iako su sve ekipe zajedno činile veoma snažnu i brojnu bandu bilo je i dosta međusobne netrpeljivosti. Šolver se nije voleo sa Vernetom, Šou Goubiz sa Rojtonom, dok se mi iz Vestvuda nismo mirisali sa Glodvik Džejsima i Šolverom. Svi smo bili približno jednakog uzrasta i često smo se makljali vikendom po lokalnim pabovima i noćnim klubovima.
1976. Vernet i Vestvud su se udružili protiv Pakija, a ti okršaji su često bili na udarnim stranicama lokalnih novina. Jednom prilikom smo se žestoko sukobili sa ekipom iz Rojtona, među kojima je bilo dosta Junajtedovih fanova. Glavna faca im je bio Geri Rili, kojeg su cenili čak i u Mančesteru i koji je mnoge klince iz svog kraja navukao da navijaju za crvene. Fred Houvort je takođe bio dobar fajter, šmeker, na kojeg su se ložile mnoge dobre ribe iz grada. Fred je igrao fudbal, da bi kasnije postao uspešan amaterski fudbaler. Miki Rejs je, uz Rilija, bio redovan na Mančesteru i bez njega se nije mogla zamisliti ni jedna veća frka. Rado bih u to vreme tu trojicu video u redovima Oldama.
Tokom sedamdesetih u modi su bile '' uradi sam '' tetovaže. OAFC, MCFC, MUFC i slični inicijali klubova. Stju Badbi je sam sklepao mašinicu za tetoviranje, i imao je pune ruke posla. Koliko je samo lenkširskih ruža i Oldamovih grbova uradio tih godina. Sećam se, jednog dana nas sedmorica smo otišli kod njega, i uradili svi isto. Grb na jedno, a ružu na drugo rame. Braći Sken, Lojdu i Lizu se tetovaže skoro nisu ni videle pošto su bili crnci.
05. oktobra 1976. definitivno sam izbačen iz škole, nakon tri suspenzije. Na pauzi za ručak najjači krelac u školi je počeo da zajebava neke klince. Niko mu nije smeo ništa, a onda je meni prekipelo. Bio sam po jačini na petom mestu. Zveknuo sam ga pravo u glavu. Brzo je došao sebi, a potom se obrušio na mene. Bio je duplo krupniji. Profesori su istrčali iz zgrade i razdvojili nas. Odveli su nas pravo kod direktora, koji je njega suspendovao po prvi put, a meni dao šut kartu, pošto mi je to bio već treći prekršaj. Pokupio sam svoje stvari iz učionice i u pratnji zamenika direktora, gospodina Kolinsona, koji je dobio zaduženje da sve objasni mojoj majci, kroz dvorište krenuo kući. Ostali klinci su se razmakli kako bi nam napravili prolaz, a mnogi su bili načičkani po prozorima. Skandirali su moje ime i mahali mi. Čak se i nekoliko profesora priključilo mom oproštaju od škole. Iako sam bio skenjan zbog svega, osećao sam se ponosno jer nisam ni slutio da sam bio toliko popularan. Čak mi je i gospodin Kolinson spustio ruku na rame: '' Momčino, okreni se, mahni im, ne smeš im to uskratiti ''. Bio je to kraj jedne priče. Predstavljao sam najveći problem za profesore i bio najomiljeniji među đacima. Sve je bilo gotovo. Pozdravio sam se i sa gospodinom Kolinsonom, koji mi je poželeo sreću. Majka je bila ljuta, ali joj je bilo jasno da se to moralo kad tad dogoditi, pošto sam se davno otrgao njenoj kontroli.
Sutradan su Latiksi igrali najvažniji meč sezone sa Bolton Vonderersom. Svi smo želeli osvetu, a ja sam bio posebno napaljen da im vratim za batine iz prethodne sezone. Čedi End je ponovo izgledao sjajno. Pola mi, pola oni. Tuča je bila neverovatno žestoka, a par navijača Boltona je izbodeno. To je bila svakako, jedna od najbrutalnijih makljaža na Oldamu svih vremena. U ponedeljak je Ivning Hronikal objavio da je policija uhapsila 65 izgrednika, i izbacila sa stadiona još 135 navijača, što je bio rekord Baunderi Parka. Obukao sam martine i stavio afro periku na glavi. Pošibao sam se sigurno sa dvadeset navijača Boltona pre početka tekme. Svaki je dobio čizmom. Tada je policija uspela da formira kordon po sredini tribine i tako razdvoji zaraćene strane. Bez obzira na to, svakih par minuta smo se zaletali jedni na druge. Sredinom prvog poluvremena dvadesetak krupnih Boltonovih navijača promuvalo se iza policije i sa vrha Čedija došli nam iza leđa. Sjurili su se na nas gazeći sve pred sobom. Panduri su ponovo reagovali i izbacili ih napolje. Umešali smo se i mi u celu frku, a ja sam prepoznao jednog njihovog od prošlog puta. Zavalio sam mu šaku pravo u usta, a potom mu skočio za vrat i oborio ga na zemlju. Dva pandura su me skinula sa njega, ali sam ja uspeo da ga još jednom dokačim čizmom, otrgnem se i izgubim u masi. Ipak, jedan je pojurio zamnom. Maznuo me je za
'' kosu '' i u momentu se našao u čudu. Perika mu je ostala u ruci, a ja sam uspeo da mu pobegnem, ali se nije predavao. Svi su mu se smejali, na šta je on totalno odlepio i rešio da me stigne. Spustio sam se do dna tribine, ali su me tamo dočekale njegove kolege i konačno me ščepale. Odveli su me do tunela za igrače. Znao sam da mi nije bilo spasa. Pojavio se Džek Vorner i bez reči me šutnuo u jaja, da bi potom zaurlao: '' Izbacujte govno napolje! '' Hvala ti Džek, bio sam siguran da mi ne gine pritvor. Muvao sam se okolo, kad sam ugledao kola hitne pomoći. Nekoliko navijača oba tima je sedelo na zidiću ispred tribine i čekalo da im se ukaže pomoć. Među njima sam primetio i mog
'' prijatelja '', kojeg sam maločas razvlačio po Čediju. Pritrčao sam mu i još jednom ga zveknuo u, već krvavu, facu, da bi se on samo stropoštao na leđa. Sijao sam od sreće. Bio je stariji od mene bar pet godina, što mi je samo još više značilo, a i mrzeo sam Bolton iznad svega. Skoknuo sam kući na kratko, da se umijem i presvučem i vratio se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Bolton više nije bio na našoj tribini. Izgleda da se glavni fajt dogodio upravo u mom odsustvu. Konačno smo dobili bitku što je do tada bilo nezamislivo. Posle utakmice napali su nas, u nameri da povrate ukaljani ugled, ali je policija munjevito reagovala. Stigao sam kući premoren. Legao sam, ali dugo nisam mogao da zaspim. Osmeh mi nije silazio sa lica. Oldam je definitivno mogao da se nosi sa ekipama poput Boltona, Blekburna, Barnlija...
Narednu utakmicu kao domaćini igrali smo protiv Notingem Foresta. Kao što se i očekivalo upali su na naš kop. U njihovoj ekipi se izdvajao jedan riđokosi, mišićavi momak, lepo odeven, koji je bez muke rušio sve pred sobom. Našli smo se licem u lice, jedan na jedan. Izbegao sam ga prvi put, ali je uspeo da me dokači levicom. Posrnuo sam, a potom ga sa zemlje pokosio po nogama. Dok je padao, dočekao sam ga nogom direktno u zube. Iz usta mu je šiknula krv. Uspeo je da se pridigne i da sam, raširenih ruku, stane ispred nas. Pozvao nas je u okršaj. Odustao sam jer sam bio siguran da bi ga nas deset, koji smo ga okruživali, samleli. Ispao je faca.
Igrali smo u Barnliju idućeg vikenda. Nismo se sretali pune tri godine. U međuvremenu smo mi svi porasli i raskrupnjali se. Bio sam ubeđen da nismo mogli da nagrabusimo kao prethodni put. Otišlo nas je iznenađujuće mnogo. Panduri su nas ubacili pravo na njihovu veliku tribinu, veoma sličnu Sitijevom Kipaksu. Stali su između nas i prilično dobro obavili svoj posao. Izuzev par sitnijih incidenata i konstantnog kamenovanja veće frke nije bilo. Najgore je prošao jedan naš iz Rojton ekipe kome se pikado strelica zabila pravo u čelo, svega nekoliko milimetara od oka, što su sutradan objavile nedeljne novine. Posle tekme došlo je do više sitnijih uličnih tuča u kojima se Oldam pokazao u punom svetlu.
Za Božić smo igrali u Halu. Prva ekipa, nas 600, je putovala specijalnim vozom. Kada smo stigli nisu znali šta ih je snašlo. Jurili smo navijače domaćih po celom gradu. Ne znam zašto, ali nas je u Hal išlo uvek mnogo. Tamo nikada nismo imali većih problema, a i sam grad je udaljen oko 150 kilometara od Oldama.
U Blekburn smo putovali početkom 1977. godine. Zauzeli smo Darven tribinu. Blekburnova banda se u momentu stvorila tu, ali smo ih ovaj put pošteno odrali. Po običaju, na scenu je stupila lokalna policija koja je tačno znala koga mlati.
Te sezone Oldam je bio dobar u Kupu. U trećoj rundi, u januaru, igrali smo protiv malog kluba Nortvič Viktorije, u gradiću koji je udaljen svega tridesetak kilometara, tako da nas je puno otišlo par dana ranije kako bi nabavili ulaznice, jer im je stadion primao svega 6.000 gledalaca. Interesovanje za meč je bilo veliko. Nortvič je dobio dozvolu da nas zbog toga ugosti na Mejn Roudu, stadionu Mančester Sitija, koji nam je bio još bliži, samo11 kilometara udaljen od Oldama. Na stadionu se okupilo 28.000 gledalaca, od čega je sigurno 20.000 došlo iz Oldama. Naša ekipa je zauzela Kipaks, Sitijev kop. Mančester Siti je tog dana igrao u Njukaslu, ali su oni, koji nisu otputovali na sever, došli na svoju tribinu i fajt je mogao da počne. Dva krupna pandura su me ščepala, nakon svega par minuta. Ne pamtim da se neko grublje ponašao prema meni. Bacali su me i šutali sa vrha betonske tribine do njenog dna, gde me je dočekalo novo pendrečenje. Ubacili su me potom u specijalno vozilo za navijače, koje je iznutra bilo ispregrađivano žicom na nekoliko odeljaka, uglavnom osam, tako da je u njih moglo da stane isto toliko izgrednika. Sve ćelije su već bile pune kada su panduri doveli debelog Grema Hola i strpali ga zajedno sa mnom, pošto sam ja bio najsitniji. Mislio sam da ćemo se podaviti. Kada su nas oko pola šest konačno pustili, jedva sam se držao na nogama. Prošao sam nekažnjeno, za razliku od ostalih. Krenuli smo ka stanici. Usput smo naleteli na još par Latiksa, koji su nam rekli da su jedva izvukli živu glavu posle tekme. Ekipa iz zloglasnog kvarta Mos Sajda ih je opkolila i napala. Mnogi su dobili dobre batine, a desetak je izbodeno i isečeno noževima. Čekali smo bus zajedno, kada se pojavila grupa od pedesetak Sitijevih huligana. Svi su povadili noževe, a dvojica su čak imali mačete. Nas je bilo dvadesetak. Nismo imali šanse. Dali smo se u beg, ali su oni krenuli za nama. U obližnjem školskom dvorištu sustigla su me dvojica crnja. Nisam stigao ni da se okrenem, kada sam osetio bol u nozi. Posekli su me nožem od nazad. Nisam smeo da padnem, jer bi me iskasapili. Malo su zastali, a ja sam nastavio da trčim. Uspeo sam da preskočim ogradu i da im furnem. Uleteo sam u bus za Oldam i seo, misleći da sam spašen, ali je u njemu bila grupa Junajtedovih navijača, koji su se upravo vratili sa tekme iz Prestona. Posedali su oko mene i počeli da mi lupaju ćuške i da me pljuju, dok mi se krv slivala niz levu nogu. Bio sam totalno izmrcvaren. Mislio sam da mi nema spasa, prava noćna mora. Par minuta je trajalo to maltretairanje, da bi na sledećoj stanici začuo poznate glasove: '' Karl, imaš li problema? '' Okrenuo sam se i ugledao grupu od dvadesetak mojih prijatelja, koji su upravo ušli u bus. Junajtedovim govnarima se u momentu primetio izraz lica. Debelo su platili. Odrali smo ih od batina. Trebali su da siđu u Feilsvortu, ali im nismo dozvolili. Tukli smo ih sve do Oldama. Molili su nas za milost. Nismo je imali.
Pošto smo pobedili Nortvič Viktoriju sa 3-1, u narednoj rundi smo izvukli Liverpul, ša- mpiona Engleske, koji će uskoro osvojiti i Evropu. Ceo Oldam je danima brujao o toj utakmici, i odlasku na čuveni Enfild. Otputovalo nas je 10.000, ali će, i pored velikog broja, mnogi Latiksi dobro upamtiti to gostovanje. Skuzeri su bili pravi divljaci. Osim batina, obavezno su pljačkali svoje žrtve. Navijački autobusi su pristizali jedan za drugim na veliki parking, od kojeg nam je trebalo nepunih deset minuta do stadiona. Upravo tih petsto metara će biti veoma kobno za mnoge navijače Oldama. Skuzeri su iskakali iz žbu- nja i napadali nas. Pojednice su uvlačili u park, sekli ih noževima i otimali im novac, nakit, odeću, čak i obuću. Bilo je grozno, kao i na samom stadionu. Izmešali su se sa nama, i odpočinjali tuče svakog momenta. Nisam mogao da verujem da su isekli po licu i ženu koja je dovela sedmogodišnjeg sina na utakmicu. Ja sam prošao dobro, sa svega par udaraca, ali su zato liverpulske bolnice bile pune navijača Oldama. Hepi Hari je totalno poludeo kada su ga uboli nožem u rame. Prebio je mnoge Skuzere, pa čak i bolničara koji je samo hteo da mu previje ranu . Pukli smo sa 3-1, ali je prilikom postizanja izjednaču- jućeg gola, Oldamova rulja preplavila teren. Posle tekme nastavili su da nas terorišu. To su bile sigurno najgore batine koje su Latiksi ikada dobili. Tukli su nas, od podneva, punih šest sati. Ja sam bio u mini busu, sa 12 mesta, sa ekipom iz Nortmura, koji su svi došli u martinama. To su bili sve stariji momci, koji nisu dolazili na tekme već tri godine, pa nisu ni znali da su martine izašle iz mode. Na kraju se ispostavilo da su im one dobro došle u fajtu. Od naše ekipe nagrabusio je jedino Džimi Džou, kojeg je cigla pogodila pravo u glavu. Proveo je dva dana u bolnici, a lik koji ga je povredio došao je sutradan u posetu da mu se izvini. Nažalost, Džimi je uskoro prešao u redove Mančester Junajteda.
Voleo sam Liverpul kao tim. Uživao sam dok sam ih gledao kako vezu po terenu. Osvojili su Evropu u velikom stilu. Još jedan od razloga zbog kojeg sam ih simpatisao je taj što su ih navijači Junajteda, kojima su bili konkurencija, mrzeli.
Sav bes zbog dobijenih batina u Liverpulu, iskalili smo na navijačima Vulverhemptona. Došlo ih je na Čedi End dvesta, ali se nisu dobro proveli. Zbrisali smo ih već u prvom naletu. Trajalo je kratko, ali je i to bilo dovoljno da im više, tog dana, ne padne na pamet da krenu na nas.
Nakon dve nedelje, u Oldamu je gostovao Čelzi. Oko pola tri stotinak Koknija je upalo na tribinu. Jedan je iskoračio ispred ostalih i zagrmeo: '' Hoću vašeg vođu! '', ali mu se niko nije odazvao. Bilo je među Latiksima dobrih faca, pa me je razočaralo što niko nije imao muda. '' Jebi se budalo, šta hoćeš? '', viknuo sam od muke, kako bi osvetlao obraz Oldama. Imao sam svega šesnaest godina, a on bar deset više. Skočio je na mene, a u istom momentu je došlo i do sudara dve bande. Čelzi je prosto sijao od sreće što je neko uopšte krenuo na njih. Bili su toliko sigurni u sebe da im ni odnos snaga, deset na prema jedan u našu korist, nije predstavljao problem. Oldam nije imao vođu. Svaka ekipa je imala glavnog čoveka, koji nije morao da bude i najjači. Šolver je imao Hepi Harija, Šou Goubiz Steza, Glodvik Džejsi Mausa, Fiton Hil Tanju... Ja sam bio lider Vestvuda. Nisam bio najstariji, ni najkrupniji, ni najjači, ali sam sigurno imao najveću petlju. Upadao sam u frku bez razmišljanja. Retko sam nekoga dobio na mišiće, jer ih nisam ni imao, ali sam se služio lukavošću i brzinom, a često me je pratila i sreća. Još jedan od razloga zbog kojeg se nisam bojao nikoga je taj što sam uvek išao u nepoznato. Nisam mogao da znam koliko je stvarno jak, onaj s' kim treba da se tučem. Sigurno mi ne bi padalo na pamet da se zalećem na nekoga za koga se zna da je duplo jači od mene. Mene je ustvari, najviše palila ta neizvesnost bitke sa suparničkom bandom. Zato sam ja uvek više cenio momke koji su imali srce, od onih sa mišićima. Džoni Marfi, Mark Keli, Robo Votson, Hepi Hari, Stez, Maus, Spajder su svi bili sitni i mršavi, ali izuzetno hrabri i zajebani.
Tokom sedamdesetih bande na Čediju su se okupljale u vrhu tribine. Ostatak su bili obični, vatreni navijači, koji su navijali i pevali pesme, ali koji bi se po izbijanju frke pomerili u stranu. Oni su mrzeli nas huligane. Često su nas cinkarili pandurima, mada je i njima znao da pukne film, pa da ulete u tuču. To su uglavnom bili likovi koji su davno zagazili u četvrtu deceniju života, od kojih mnogi nisu bili bubice u svoje vreme tokom pedesetih i šezdesetih. Jedno je ipak bilo sigurno. Da na tribini nije bilo nas huligana, koji smo ih branili od protivničkih bandi, ne bi bilo ni njih. Na stadionu su postojale još tri tribine, koje su uglavnom bile mirne. U periodu između 1973. i 1984. tuče na Čedi Endu su bile neizbežne. Kasnije će fanzinaši, tokom devedesetih, pljuvati po huliganima iz tog vremena, a mi smo jednostavno bili nužno zlo!
Ubrzo je došla i tekma u Boltonu, na koju smo otišli u punom sastavu. Bez problema smo došli od stanice do stadiona, što je svaki prethodni put bilo nezamislivo. Nas pedesetak je upalo na tribinu na kojoj su bili njihovi klinci. Boltonova glavna banda, koja se nalazila na suprotnom stajanju, je odlepila. Bez muke smo počistili klince i preko terena se zaleteli pravo na njih, ali su nas panduri zaustavili na centru, a potom izbacili napolje. Promuvali smo se okolo. Isprebijali smo neku trojicu nadrkanih, matorih, Boltonovih fanova. Pnduri su uhapsili Vajsija dok je skakao po glavi jednog od njih. Posle tekme nije bilo većih incidenata, tako da smo se bez problema ukrcali na voz.
Mrzeo sam Bolton toliko da sam već nakon deset dana otišao na Bolton-Čelzi samo da bih uživao gledajući dok ih Čelzi mlati. Bilo je sjajno. Čelzijevi navijači su zauzeli dve tribine i komotno se šetali po celom stadionu. Šamarali su sve koji su se usudili da im nešto dobace. Bolton je i dalje važio za dobru ekipu, ali je Čelzi u to vreme bio nedodirljiv. 1977. godine nije bilo stadiona na kojem nisu zauzeli domaći kop. Te sezone sam otišao još jednom prilikom u Bolton, ali sa navijačima Foresta. Fil Harper i ja smo ušli na Lever End i priključili se Forestovim momcima u tuči protiv Boltona. Posle utakmice išli smo ka stanici u grupi. Bolton nas je pratio. Izdvojio sam se iz kolone, okrenuo se ka njima i povikao: '' Hajde, pičke, došao sam iz Oldama, samo da bi se mlatio sa vama '', i usput bacio par kamenica u njihovom pravcu, što je bio samo signal da pojure ka nama. Taman kada sam očekivao prvi udar Boltonovih i Forestovih navijača, Bolton ih je samo odgurnuo. Svi su hteli samo mene, a Forest se našao u čudu. Nikada nisam tako bežao, srećom, bio sam brz. U svoj toj gužvi, nisu me provalili kada sam se zamuvao ispod mosta i sakrio u veliku cev, u kojoj sam proveo narednih sat vremena. Kada je opasnost konačno prošla, izašao sam ponovo na ulicu i otišao do stanice. Tamo je bio Fil, ni malo srećan što me vidi. Ušli smo u bus i seli u donjem delu, ali je u tom momentu sa gornje platforme sišla ekipa od sedam navijača Boltona. Odmah su nas provalili i krenuli ka nama. Bus se zaustavio na stanici, a ja sam povukao Fila i izleteli smo napolje, ali su oni krenuli za nama. Jurili su nas kroz neku stambenu četvrt punih dvadeset minuta, da bi im konačno uspeli pobeći. Upali smo u prvi bus, ispostavilo se, za Beri, odakle smo se konačno mirno vratili kući u Oldam. Kakav dugačak dan!
U martu 1977. gostovali smo u Herefordu. Policija nas je sačekala na stanici i odmah sprovela do stadiona. Ubacili su nas iza gola, pri tom su bili izuzetno grubi i netolerantni. Izbacivali su nas napolje za svaku psovku. Na toj utakmici, prvi put u istoriji engleskog fudbala, su se pojavili redari, popularni stjuardi, koji su bili zaduženi za održavanje reda na tribinama. To je bio novi izum u borbi protiv huligana. Hereford je bio vojna baza, tako da su mnogi dobrovoljci poslati na stadion da se oprobaju u ulozi redara. U poluvremenu su Dankan Batervort i Šon Bouskil utrčali u teren sa Oldamovom zastavom. Nisu uspeli da stignu ni do centra, a redari su ih već opkolili i oborili na zemlju, da bi ih potom izneli sa stadiona.

Sava04
14-06-2013, 17:00
ZLOČIN SE NE ISPLATI

Tokom leta 1977. godine sprijateljio sam se sa Lojdom Skenom. Izlazili smo zajedno skoro svako veče. Lojd je bio melez, mada više crn nego beo, veoma pouzdan momak, jak i izuzetno hrabar. Nikada me nije ostavio na cedilu. Vikende smo provodili u pabovima. Nismo imali dovoljno godina da bismo bili usluženi, ali smo se uvek nekako snalazili za piće. Šmeknuli bismo ko šta pije i jednostavno mu oteli cugu. Često bi u takvim situacijama došlo i do tuče, što je za nas bio samo plus. Bili smo mladi, nasilni i uvek spremni za frku. Tu nema reči. Lojd je bio redovan i na fudbalu. U to vreme, nije bilo puno obojenih navijača, tako da je Lojd često bio neprijatelj broj jedan za protivničke huligane. Svi su hteli njega, ne samo zbog boje kože, već i zato što se uvek gurao u prve borbene redove.
Zaposlili smo se, honorarno, u fabrici pamuka, gde smo radili par meseci i uzimali finu kintu. Jednog utorka Oldam je gostovao u Halu. Završili smo posao oko dva. Obmotali smo se pamučnim ostacima, i tako, kao dve budale, krenuli na tekmu. Pola Hala se okretalo za nama, a i sami panduri nisu mogli da veruju kada smo se pojavili pred ulazom na stadion.
Nakon nekog vremena, prestali smo da se družimo, a ja sam postao nerazdvojan sa Polom Stajlsom, koji je bio pravi divljak. Jedno veče nakon izlaska, tumarali smo ulicama grada u nadi da ćemo nabasati na neku budalu željnu batina. Iznenada se ispred nas, u Junion stritu, pojavila pijana budala. Pevušio je i pričao sam sa sobom. Kada nas je ugledao obratio nam se rečima: '' Momci, da li neko želi da mi izdrka !!ku*ac!!, daću mu petaka? '' Pol i ja smo se samo pogledali i krenuli ka njemu. Bio je mnogo stariji, krupan i jak, ali smo nas dvojica čvrsto rešili da ga naučimo lepom ponašanju. '' Koliko plaćaš da nas pojebeš obojicu? '', pitao sam ga. Oči su mu zatreptale. Izvadio je 200 funti i rekao: '' Hoću samo tebe! '' Ne znam zašto se odlučio baš za mene, kada je Pol bio lepši. Složio sam se sa njim. Zamolio sam ga da i moj prijatelj pođe sa nama, da gleda, na šta je on pristao. Predložio nam je da odemo do kraja grada, pola milje dalje. Sve je teklo po planu, baš kako smo i zamislili. Pol je išao iza nas, desetak metara. Peder me je, na pola puta, zagrlio i počeo da me miluje po glavi. Užas! Ljudi su se okretali za nama. Molio sam Boga da ne naleti neko poznat. Želeo sam nekako Polu da dam signal da mu skoči za vrat, s' leđa, ali nije bilo šanse. Prolazio sam kroz pakao. Oblio me je hladan znoj, a Pol se u pozadini samo kikotao. Približili smo se dogovorenom mestu. Tenzija je rasla. Stegao me je još jače, privukao k sebi, a potom oborio na zemlju. Opkoračio me je i počeo da mi raskopčava košulju.Usrao sam se kao nikad. Lizao me je po vratu. Poželeo sam da umrem. Opirao sam se koliko sam mogao, ali je on bio izuzetno jak, a i strah mi je jednostavno oduzeo svu snagu. Zaurlao sam na Pola, da učini nešto, ali se on nije ni osvrnuo. Valjao se od smeha po travi. Mislio sam da će se ugušiti koliko se smejao. Pederu se još više dopalo to što sam počeo da se opirem i da ga udaram rukama, pa je nastavio još žešće da me ljubi. Tada je Pol naglo skočio. Valjda je i njemu postalo jasno da je vrag odneo šalu. Dograbio je neku metalnu polugu i bacio mi je u ruke. On je uzeo dasku, punu zarđalih eksera, i njome zveknuo pedera pravo u glavu, koji se samo strovalio na mene. Uspeo sam da mu se izmigoljim i skočim na noge. Udarali smo ga svom snagom, a Pol je čak uspeo da polomi dasku o njega. Krvi je bilo na sve strane, ali je on samo urlao: '' Jače, jače, volim kada je neko grub prema meni! '' Izvukao sam nož i ubo ga u rame, a Pol mu je rasturio lobanju. Skupio je snagu i odbacio nas sa sebe, a potom se ponovo proderao: '' Volim grubosti! '' Bio je sav obliven krvlju. Gledali smo ga izbezumljeni par momenata, a potom se dali u beg. Otrčali smo pravo do Pola, na gajbu, i uleteli u kupatilo da se operemo, pošto smo bili uflekani njegovom krvlju, od glave do pete. Košulja mi je bila sva iskidana. Nismo progovarali ni jednu reč, tresli smo se od straha. Ostali smo bez kinte, ali smo za sva vremena naučili da nisu svi pederi mlakonje.
Konačno sam završio školu i zaposlio se. Nama klincima, nije bilo teško da nađemo posla, pošto je uvek trebalo negde nešto da se fizikališe, tako da smo često prelazili sa jednog, na drugo radno mesto. U to vreme, bio sam već dokazani fudbalski huligan sa zavidnom reputacijom.
Pred kraj leta 1977. uključio sam se u Nacionalni Front. Ja sam im bio idealan. Mlad, lud, patriotski nastrojen, nasilan i uz sve rasista. Osim Lojda, i njegovog brata, nisam voleo crnje. Hteo sam da poludim kad god sam video kako se crnci motaju oko belih riba. Čak sam više mrzeo te belkinje koje su mogle da se zabavljaju sa crncima, a uz sve to redovno sam se mlatio sa Pakijima. Skoro svi moji prijatelji su bili u istom fazonu, ali smo se svega nas nekoliko učlanili u Front. Lojd je počeo da se druži sa crncima iz Glodvika, što je bilo razumljivo, ali se sve to bitno odrazilo i na situaciju na tekmama. Glodvik Džejs, Šolver i Herbijeva ekipa su bili anti-naci, dok su Vestvud, Vernet, Šou Goubiz i Fiton Hil bili rasisti. Tako je bilo i na ostalim stadionima. Čelzi, Vest Hem, Milvol i Lids su uglavnom svi bili desničari i članovi Fronta. Mančester Siti je takođe imao veliku NF bandu, ali u isto vreme, možda, i najjaču crnu ekipu u zemlji koju je predvodio Donald Frensis sa svoja dva mlađa brata. Zvali su se Kul Kets i bili su izuzetno zajebani. Herbi se čak politički aktivirao kao laburista, a imao je i polubrata meleza. U Šolveru je glavni lik takođe bio melez Šarki, veliki patriota i fan reprenzetacije, veoma jak i hrabar momak. Uvek sam voleo da ga vidim uz sebe u tučama. Mnogo sam ga cenio, mada je njemu često bilo neprijatno pošto je ličio na Azijata, koji su u to vreme bili najveći neprijatelji. Desna ruka mu je bio Nik Šuler, polugrk. Skinhedi iz Oldama su prešli da navijaju za Vest Hem, zato što su ovi bili vodeća NF ekipa. Tužno, ali istinito.
Prvi NF sastanak u Oldamu, održan je u kući jednog od vođa originalne Glodvik bande, koji su činili većinu prisutnih. To je bilo pomalo čudno, pošto su Glodvik Džejs imali dosta crnaca, a i u matoroj ekipi je bilo Poljaka i Ukrajinaca. Na skupu nas je bilo tridesetak. Denis Rajt i ja smo bili operativci, i nije nas zanimala politika.
U septembru 1977. Denis i ja smo otišli u Hajd Taun Hol na susret sa Martinom Vebsterom, vođom Fronta. Ispred se nalazio kordon pandura i anti-nacija. Mrzeo sam ta govna, jer su to uglavnom bili prljavi hipici i glupi studenti. Studente sam posebno prezirao, bez razloga. Tokom narednih nekoliko nedelja broj Frontovaca se u Oldamu znatno povećao, a gradovi poput Ročdejla, Stokporta, Boltona, Mančestera postali su prava NF utvrđenja. Često smo se viđali na skupovima. Mi smo se zvali Anglikansko Udruženje Oldam, i bili smo sastavljeni od raznih likova. U prvom redu je bilo nas nekoliko klinaca koje je zanimao isključivo fajt, potom oni koji su mrzeli Jevreje, pa ratni veterani iz Palestine, razne patriote, kao i obični ljudi koje su komšije Pakistanci svakodnevno maltretirali. U celom udruženju bilo je svega nekoliko pravih nacija, koji su tu bili zbog same ideje. Na sastancima je često dolazilo do fajta sa anti-nacijima, koji su uporedo održavali proteste. To me je držalo do 1979. kada sam se oslobodio svih iluzija, pošto je Megi Tačer, koja je bila dovoljno desno orijentisana, postala premijer. Ne kajem se što sam bio član Fronta. To mi se tada činilo o.k. Mrzeo sam komunjare i anti-nacije više nego same crnce ili Azijate. Sa mnogim crncima sam čak bio u dobrim odnosima. Lojda i Vika srećem i danas, pa se često šalimo na račun događaja iz rane mladosti. Nisam politički aktivan, mada sam tokom osamdesetih bio zagriženi torijevac.
U septembru 1977. Dankan Batervort je otišao u zatvor na tri meseca. U vrlo kratkom roku policija ga je uhapsila čak tri puta, zbog nereda na utakmicama. Nije bio fajter, ali je voleo frku, i mogu slobodno da kažem da je jedan od nedužnih navijača koji je zazanje platio zatvorom. Nakon što je pušten na slobodu digao je ruke od fudbala.
U Jorku smo igrali prijateljsku tekmu, uoči starta nove sezone. Otišlo nas je par stotina.
Pošto je u Jorku bilo dosta Lidsovih fanova, udružili su snage sa domaćim navijačima i napali nas, ali smo ih bez puno muke razjurili. Po završetku utakmice policija nas je sprovela do stanice i ubacila u voz. Neko je pred Hadersfild povukao kočnicu, i voz se zaustavio. Nastao je opšti haos, vagoni su totalno demolirani. Ubrzo je stigla i policija iz Hadersfilda koja nas je bez puno priče razvalila od batina. Nas tridesetak najagresivnijih su izbacili napolje. Izveli su nas na drum i ostavili nas da peške nastavimo ka, svega dvadeset i pet kilometara udaljenom, Oldamu. Neki su uspeli da ustopiraju, ali je većina prepešačila punih osamnaest kilometara do, prvog sledećeg mesta, Sedelvorta, gde smo seli na bus za Oldam.
Prvu tekmu nove sezone Oldam je igrao u Blekpulu. Prilikom izvlačenja parova, svi navijači maštaju da u prvih par kola, dok je još lepo vreme, gostuju u Blekpulu, glavnom letovalištu. Dan uoči utakmice Stju Badbi i ja smo maznuli iz robne kuće elektronski metar, koji smo utopili čak za 75 funti. Istog momenta smo otišli na stanicu i seli na prvi voz za Blekpul. Stigli smo da rezervišemo sobu, a potom da odemo i do plaže gde je bilo glavno šetalište. Uzeli smo piće i nastavili da se muvamo kroz gužvu. Oko ponoći, stotinak metara od nas, zakuvala se tuča. Primakli smo se da bi videli šta se dešava. Big Grem i njegov brat Hari su se makljali sa trojicom navijača Mančester Junajteda. Uleteli smo da im pomognemo i zajedno odrali crvene govnare.
Hari je na žalost, početkom osamdesetih stradao u saobraćajci. To je bio veliki šok za sve nas. Mislim da se njegov brat Grem nikada nije oporavio od tog gubitka. Njih dvojica su stalno bili zajedno, i što je zanimljivo Hari je bio mnogo krupniji i veći od svog brata, ali je samo Grem imao nadimak Big Grem. Svega deset dana kasnije, u dvadeset i četvrtoj godini života umro je Stju Badbi. Na spavanju je dobio jak napad kašlja od kojeg se ugušio. To je bio novi šok za vrlo kratko vreme.
Stju Badbi je bio karakterna ličnost. Ljudi su ga ili voleli, ili mrzeli. Niko nije bio ravnodušan prema njemu. Ja sam, kao i mnogi drugi, prošao kroz obe faze. Badbi je, kao prijatelj, bio veoma pouzdan, izuzetno duhovit, čak se često šalio na svoj račun, ali je imao i svoju lošu stranu. Vukao je neke komplekse, verovatno iz rane mladosti, pa se često družio sa klincima, kojima je pričao sve same laži. Ja sam mu bio jedini prijatelj približnih godina, a bio sam tri mlađi od njega. Njegovi vršnjaci ga uglavnom nisu voleli, mada su mu mnogi zavideli pošto je uvek šetao dobre ribe. 1977. Badbi i ja smo bili skinhedi. Imali smo kompletnu opremu: krombije, leviske, martine... Bilo je to sjajno vreme, samo što je on nakon tri meseca promenio kompletno društvo i postao vajt-niger, izgubivši tako mnoge prijatelje. Nije mario za to, čak je nabacio jamajčanski akcenat i afro frizuru. Jedne večeri sreli smo se u noćnom klubu Magnetik. Bio je u društvu jednog meleza kada smo se pojavili Dankan i ja. Dankan se od ranije nije mirisao sa tim likom, pa su izašli napolje i pobili se na ferku. Niko se nije mešao u tuču, dok ga Dankan nije oborio na zemlju i počeo da ga mlati. Tada je iz mase izleteo Badbi i zapalio Dankana nogom u glavu. U momentu sam bio šokiran, ali sam skočio na Badbija i ubio ga od batina. U međuvremenu je stigla policija i rasterala nas. Sutradan, dok sam šetao gradom, neko mi se prikrao iza leđa. Mahinalno sam se okrenuo, ali me je Badbi već posekao nožem preko plećke. Probio mi je jaknu i majicu, i napravio dugačak rez, srećom ne jako dubok. Badbi je bio u pratnji nekoliko svojih čamuga. Pošto se incident dogodio u samom centru grada, policija je dotrčala i odvela ga. Ja sam odbio da dam bilo kakvu izjavu, i nisam želeo da ga okrivim, već da sačekam priliku i lično mu se osvetim. Badbiju je ipak suđeno, a ceo slučaj je dospeo u novine. Od mene su napravili fašistu i vođu Nacionalnog Fronta koji je maltretirao jadnog Badbija i njegove crne prijatelje, tako da je ovaj nosio nož jer me se navodno plašio. Neverovatno! Ispalo je da sam ja napao njih devetoricu. Badbi je vrlo brzo oslobođen, ali je sigurno pola godine izbegavao da me sretne. Napokon sam naleteo na njega u jednom klubu, kada sam se već ohladio od svega. Izvinjavao se i plaćao mi piće celo veče. Kada je umro, bio sam mu na sahrani, pošto sam ga poštovao iz vremena dok smo bili nerazdvojni. Bila je to velika sahrana. Umro je gradski kameleon, kako su ga neki zvali, pošto je promenio bezbroj faza i fazona. Bio je tedi boj, mod, skinhed, roker, vajt-niger, panker, i na kraju, bajker. Badbi je svoj kratak život proživeo punim plućima.
Nego da se vratimo na prvo kolo i tekmu u Blekpulu. Oko podneva Oldamovi navijači su se okupili na plaži, ispred Fokshol paba. Pivo se točilo, pesma se pevala. Napravljen je dobar štimung. U neko vreme pojavila su se dva krupna Barnslijeva navijača, koji nisu mogli da istrpe par prozivki, već su se sami zaleteli u rulju. Bilo nas je previše, pa smo ih na brzaka isprebijali. Oko pola tri, dugačka kolona je krenula sa plaže ka stadionu. Ušli smo na Spion kop. Bilo nas je pola pola, tako da je tuča trajala tokom svih devedeset minuta. Posle utakmice policija je sprovela navijače Oldama do stanice, ali je nas dvadesetak uspelo da izmakne kontroli. Vratili smo se nazad u Fokshol pab, ali se ubrzo pojavila poveća grupa domaćih huligana. Izašli smo napolje. Bilo ih je neuporedivo više. Krenuli su na nas. Nismo imali izbora nego da se damo u beg. U ruci sam imao neotvorenu konzervu koka kole i njome zapalio jednog Blekpulovca. Nos mu se rascvetao i krv je potekla. Al Kembel i ja smo uleteli u hotel i sa balkona počeli da ih gađamo stolicama i pepeljarama. Stigli su i panduri, koji su ih rasterali. Nas su samo popisali i pustili. Odlučili smo da završimo zezanje po Blekpulu i uputili se ka stanici. Velika grupa Latiksa se taman ukrcavala na voz za Oldam.
Sledećeg vikenda igrali smo u Londonu protiv Orienta. Otišlo nas je svega stotinak, u tri autobusa. Orient je imao smešnu ekipu, ali se zato pojavila grupa od sedamdesetak Vest Hemovaca, koja nam je spremila vruću dobrodošlicu.
Kada smo igrali u Bristolu sa Roversima, Lojd, Pol Hil i ja smo od prodaje kradenih stvari uzeli dobru lovu, i otputovali najluksuznijim autobusom. Ipak, nismo se dobro proveli. Osim nas, u Bristol je stigla samo grupa navijača Oldama koje nije zanimao fajt, tako da smo nas trojica, braneći čast Latiksa, pošteno nagrabusili.
Utakmica sa Stoukom igrana je sredinom nedelje, što znači u večernjem terminu, i kao po običaju okupilo se dosta ljudi. Stouk je upao na Čedi End, tako da su panduri tokom celog meča imali pune ruke posla. Po završetku utakmice policija je izvela gostujuće navijače i držala ih u okruženju, sve dok se nije rasčistila sva rulja oko stadiona. Neko je u toj gužvi, onako nasumice, bacio flašu od mleka među njih koja je pogodila jednog krupnog ćelavca direktno u glavu. Krvi je bilo na sve strane.
U takmičenju za liga kup gostovali smo u Halu. Obzirom da je bio utorak, otišla je pristojna ekipa. Pol Stajls i ja smo se nakon tekme izdvojili i skinuli par šalova domaćim navijačima. Požurili smo nazad na parking, ali su busevi već bili otišli. Nismo imali drugo rešenje osim da se obratimo igračima da nas povezu, pošto je bilo isuviše kasno.
Nisu imali ništa protiv, ali smo morali da ih čekamo puna dva i po sata jer je ceo klub bio na zajedničkoj večeri u Halovom restoranu. Seli smo u šarage. Igrači su nas ignorisali, niko sa nama nije progovorio ni reč, osim Alana Gruvsa, koji nas je čak ponudio pivom. Nisam voleo pivo, ali sam ga pred Alanom pio kao da mi je najomiljenije piće.
Na žalost Alan Gruvs je umro devet meseci kasnije. To je bio najveći šok u istoriji Oldama, i uopšte veliki gubitak za celu fudbalsku Englesku. Gruvsi se zakačio sa direktorom kluba i očekivalo se da pređe u Blekpul. Bio sam na pauzi za ručak kada sam, kroz prozor, ugledao par klinki kako idu ulicom i plaču. Izašao sam iz restorana i upitao ih u čemu je problem. '' Javili su na vestima da je umro Alan Gruvs '', odgovorila je kroz suze najsitnija od njih. Ukopao sam se u mestu. Jedva sam se dogegao nazad na radno mesto. Bio sam totalno van sebe. Gazda mi je prišao, vidno potrešen, i pustio me kući.
Ceo grad je zahvatila tuga. Gruvsi je bio kultna ličnost, jedan od nas. Godinu dana ranije, šokirao je celu fudbalsku javnost kada je oženio, predivnu, šesnaestogodišnju Debi Haksli. Štampa je bila puna pogrdnih naslova o njemu, a našao se i na udaru protivničkih navijača. Stanovao je na Holins roudu. Jedne večeri dva navijača Mančester Junajteda su mu kamenom razbili prozor. Gruvsi je izleteo na ulicu za njima, bosonog, samo u gaćama. Stigao ih je i pošteno izmlatio. Njegov najbolji prijatelj bio je Les Čepmen, koji je igrao halfa u Oldamu. Bili su nerazdvojni. Les je čak oženio udovicu Debi Haksli, par godina nakon Gruvsijeve smrti. Kladim se da bi, da je znao da će prerano okončati život, i sam Gruvsi dozvolio Lesu da oženi Debi. Na sahrani je bilo nekoliko hiljada ljudi, stotine poznatih fudbalera. Kada je tužna povorka krenula našao sam se među Blekpulovim igračima. Čak me je njihov menadžer, Bob Stokou sve vreme držao zagrljenog. Svi su plakali. Bio sam ponosan što sam bio deo tog tužnog skupa. Alan Gruvs, 1949-1978. Počivaj u miru, fudbalski genije!
U proleće 1978. policija me je konačno uhapsila, zbog tuče sa Pakijima. Tri godine su mi bili za petama. Lojd, Vik, Džonti i ja smo šetali Vestvudom, kada nam je put preprečila banda od desetak Pakistanaca. Potukli smo se i pokazali im ko je gazda. Lojd je jednog zveknuo ciglom u glavu, da bi u momentu na ulicu izmilela gotova cela Paki-komuna. Barabe, starci, žene, deca, svi naoružani. Saterali su nas do kraja ulice, ali na našu sreću tu se nalazilo gradilište, prepuno raznih projektila na dohvat ruke. Nisu mogli da nam priđu pošto smo ih konstantno zasipali ciglama, kamenjem, crepovima. Kamenovanje je trajalo skoro pola sata. Izgledalo je kao da nas je napalo Zulu pleme, svi sitniji i fizički slabiji od nas, ali vrlo uporni. Stigli su panduri i uhapsili mene i Lojda, zbog nanošenja teških telesnih povreda onom '' indijancu '', kojem je Lojd pocepao ciglom glavu. Par nedelja kasnije dobili smo poziv za suđenje, koje je bilo čista farsa. Lojd je sudiji rekao istinu i preuzeo svu krivicu na sebe, pokušavši da me izvuče. Nije vredelo. Jednostavno sudija nije hteo da poveruje da je melez, Indijac, Lojd to učinio. Znao je da sam bio povezan sa Frontom , pa me je optužio za nasilje i rasizam. Lojd je oslobođen, a ja sam kažnjen novčano, 40 funti, i šest meseci uslovno.
Koliko god me je nasilje ispunjavalo i bilo sastavni deo mog života, toliko sam se palio i na ribe. Bilo ih je na svakom koraku, u pabu, klubu mladih, diskoteci, čak i na fudbalu. Mnoge su se ložile na huligane i likove sa reputacijom. Tokom sedamdesetih bilo je stvarno mnogo riba na Čediju, koje su čak imale svoju ekipu. Ko može da zaboravi predivnu, prgavu Donu? Bila je žestoka riba, lepa, visoka, sisata i strašno je volela da koketira. Uvek je furala uske farke i dva broja manji kišni mantil, što je samo još više isticalo njene obline. Upadala je na protivničke kopove, mada se nije tukla. Kasnije, kada je omatorila, postala je poznata kao prvi ženski izbacivač u noćnim klubovima, u zemlji. Novine su čak objavile reportažu o njoj dok je stajala na vratima, tada najpopularnijeg kluba u gradu, '' Romea i Julije. '' Jedno leto je proglašena i za mis gradskog festivala. Da budem iskren bilo je lepših devojaka, ali su Donin adut bile njene velike grudi. Uvek ću žaliti što nisam mogao da je smuvam, pošto sam bio premlad kada je ona bila na sceni.
Kada sam imao 16-17 godina dosta riba je dolazilo na stadion zbog mene i još par momaka. Jedne večeri 1978. nakon tekme sa Barnlijem, izvesna Debi me je spopala i zamolila da je odpratim do kuće. Usput mi je govorila kako se oduševljava mojom jačinom, hrabrošću, a ja sam samo klimao glavom. Iznenada su nam u susret naišla dva navijača Barnlija. '' Sredi ih Karl, ti se ne plašiš nikoga! '', rekla je Debi. Zapalio sam bližeg sebi u facu, da bi ispao frajer pred njom, ali je ovaj samo promrdao glavom i skočio na mene. Srećom brzo su me ostavili na miru i nastavili svojim putem. Debi je sijala od sreće: '' Jel da da to tebe ništa ne boli? '' pitala je. Samo sam potvrdno klimnuo glavom, mada je itekako bolelo. Nekoliko puta smo izašli zajedno, ali je na sreću Debi ubrzo našla drugog momka.
1979. klub je u dva navrata organizovao specijalne vozove za gostovanja, kojim su išli igrači i navijači zajedno. Bilo je to kada smo igrali protiv Kardifa i Bristol Roversa. Po povratku kući svi bi se izmešali i ćaskali sa igračima. Delovali smo kao jedna ekipa. U vozu je bilo i dosta, lakih, gradskih riba, koje su išle sa nama samo da bi se muvale oko igrača. Par godina kasnije, u jednom ozloglašenom noćnom baru u Oldamu, prepoznao sam jednu od njih. Skontala je i ona mene i prišla mi. Šokirala me je kada mi je rekla da je, nakon povratka iz Kardifa, završila u krevetu sa strelcem jednog od dva gola koje smo postigli tog dana, i koji je bio moj idol. Proveli smo zajedno ostatak večeri u klubu, da bi me ona povela sa sobom na gajbu. Dok smo se cimali po krevetu, nazivala me je imenom mog idola! Dan danas viđam te ribe. Sve imaju oko četiri banke i šetaju decu. Mnoge su se ugojile, ali je nekoliko ostalo u dobroj formi.
1978. igrali smo u Lutonu utakmicu FA kupa, na koju nas je dosta otišlo. Tukli smo se tokom celog prvog poluvremena. Kada se situacija smirila, jedan Lutonov fan je zapevao separatističke IRA pesme. Uleteo sam među njih i pozvao ga da se pobijemo na ferku. Skočili smo jedan na drugog, ali se u momentu stvorila policija koja nas je izbacila napolje, gde smo nastavili da se šibamo. Bio je sitniji od mene, ali veoma žilav i uporan. Nakon deset minuta rastavili su nas neki stariji navijači. Posle utakmice Luton nas je razbio u fajtu na ulici i tako nam se osvetio za batine, koje su dobili prethodne sezone na Baunderi Parku. Luton je, u to vreme, bio izuzetno zajeban domaćin.
Utakmica protiv Boltona je, zbog lošeg vremena, dva puta otkazivana. Oba puta prekasno, odnosno samo par sati pre zakazanog početka, tako da su navijači Boltona već bili doputovali u Oldam. Žestoke tuče trajale su po nekoliko sati, i policija nas je jako teško uspela razdvojiti. Dočekali smo i mi svojih pet minuta. Bili smo odlično organizovani, pa nas je Bolton te sezone dobro zapamtio. Kada je tekma konačno odigrana, na stadionu se okupilo 22.000 gledalaca. Prvi put ih je na Čedi End došao mali broj, pa smo ih bez problema odvalili od batina. Doživeo sam i to da Bolton beži od nas!
Već nakon pet dana smo gostovali u Blekburnu. Stelibridž ekipa je upala na Riversajd Pedok, deo na kojem se skupljala njihova glavna banda. Mi ostali smo bili na Darven tribini. Kako je tamo počeo fajt, tako smo i mi pokušali da uđemo u teren, ali su nam se isprečili panduri. Pošibali smo se sa njima. Bila je to jedna od najžešćih tuča sa policijom, koju pamtim. Posle utakmice, držali su nas u obruču, ali smo uspeli da ga probijemo i zaletimo se na domaće fanove. Uspeli smo da ih razjurimo u njihovom gradu, što je odjeknulo u navijačkim krugovima. Narednih nekoliko sezona smo u Blekburnu redovno pravili sranja. Putovali smo isključivo vozom, jer su u njemu uvek bili i navijači Junajteda, tako da smo imali zanimaciju tokom dela puta.
Totenhem je bio jedan od vodećih timova, sa velikim brojem navijača. Došlo ih je u Oldam nekoliko hiljada, ali se, za divno čudo, nisu pojavili na Čediju. Zato je nedaleko od Vestvud parka došlo do masovnog fajta u kojem je učestvovalo preko 500 navijača oba tima. Snage su bile izjednačene, a panduri su uspeli da nas razdvoje tek nakon sat vremena.
Barnli je bio sledeći po rasporedu. To gostovanje je uvek bilo izazovno, zbog blizine gradova. Scenario je već unapred bio poznat. Nas puno, njih puno i tuča je neizbežna. Ja sam, umesto organizovano vozom, otišao sa nekoliko momaka kombijem. Bilo nas je dvadesetak, u tri vozila. Otišli smo direktno u Bekap pab, koji je bio Barnlijeva glavna baza. Iznenadili su se kada su nas ugledali na vratima. Rasturili smo ceo pab. Pol Stajls je maznuo sa čiviluka novu kožnu jaknu i dao je Geriju Hamiltonu, koji ju je odmah obukao na sebe. Kada je upala policija, Hamija su prvog uhapsili, ali ovaj nije cinkario Pola.
Proživljavao sam najbrutalniji period svog života.Tukao sam se skoro svaki dan, na utakmicama, NF skupovima, sa Pakijima, Nigerima, komunjarama, u pabovima, noćnim barovima... Svaki vikend, u izlazak bi krenula grupa od nas petnaestak i nije bilo šanse da se ne pobijemo. Glavna fora nam je bila da odemo do Bejlis kluba, u to vreme veoma popularnog, punog likova sa strane. Naručili bi pesmu kod di džeja, i zamolili ga da preko razglasa najavi da je to za '' Bilija iz Boltona i njegovo društvo! '', naravno lupili bi ime. U tom momentu svi momci koji su bili iz Boltona bi se oglasili, što je nama bio samo signal da skočimo na njih. Nikada nismo izgubili ni jednu tuču u Bejlisu protiv likova iz drugih gradova!

Sava04
14-06-2013, 17:01
NIKADA NEĆETE ZAUZETI ČEDI END !

Sezona 1978/79. počela je prijateljskom utakmicom protiv Šefild Junajteda, na Baunderi Parku. Došla je gomila skinheda, a glavna tuča je izbila po završetku tekme kada su se sukobili sa ekipama iz Verneta i Vestvuda na putu ka Vernet stanici. Nas nekoliko smo bili modovi, a mod pokret će za koji mesec postati veoma popularan u celoj Engleskoj.
Prvi krupniji incidenti te sezone dogodili su se već u trećem kolu, kada je par hiljada navijača Stouk Sitija doputovalo u Oldam, u ranim jutarnjim časovima. Razvalili su nekoliko prodavnica u centru grada. Veliki broj ih je ušao na Čedi End, ali nisu uspeli da ga zauzmu u potpunosti. Izgledalo je impresivno kada je Stouk poveo, a pola stadiona skočilo na noge. Tuča je kasnije nastavljena na ulicama, a tek nekon dva sata panduri su uspeli da ih potrpaju u voz.
Sledeći na redu je bio Preston Nort End. Velika grupa obojenih navijača Prestona nam je upala na kop. Moram priznati da su nas pošteno izmlatili, ali smo ipak skupili snage da im zadamo završni udarac. Najpoznatiji među njima bili su braća Džeroms, njih trojica melezi, izuzetno hrabri i jaki. Ekls im je bio vođa. Imao je žešća muda i teško ga je bilo savladati. Ipak, posle utakmice, napali smo ih ispred železničke stanice i pokazali im da Oldam nije izletište.
Ubrzo je došlo na red i gostovanje u Šefildu protiv Junajteda. Otišlo nas je dosta, ali su nam domaći navijači priredili vruću dobrodošlicu. Na samom stadionu, bili smo izmešani sa njima. Bilo nas je mnogo manje. Nekoliko debelih, domaćih fanova su počeli da nas prozivaju. Okrenuo sam se i zapalio prvog u glavu. Skočili su tad svi na nas i dobro nas izlupali. Posle utakmice tuča je otpočela i na platou ispred stadiona. Panduri su sve samo mirno posmatrali. '' Pa zbog ovoga ste i došli u Šefild, zar ne? '', odgovorio je jedan pandur Polu Hilu, kada ga je ovaj upitao zašto ne reaguju.
U okviru Anglo-škotskog kupa gostovali smo u Peisliju protiv Sent Mirena. Na put u Škotsku otišao je samo jedan bus, ali probranih momaka. Tokom tekme, domaći navijači su probali da se umešaju među nas, ali im to nije pošlo za rukom. Edi Bi, Pol Stajls i ja smo razvalili prvu trojicu koji su naišli. Edi je na utakmice počeo da ide krajem 1976. i imao je možda najjači udarac koji sam video. Obarao je protivničke navijače iz prve. Niko se posle njegovog krošea nije ponovo vraćao u fajt. Sličan njemu bio je i Denis Rajt, koji je bio član Nacionalnog Fronta. Njega sam posebno cenio zato što je živeo u naselju Holts, koje je tradicionalno navijalo za Mančester Junajted. Denis je svim komšijama uterao strah u kosti, tako da nisu smeli ni da ga pogledaju. U periodu između 1977. i 1980. malu bandu smo činili Edi, Denis, Pol Stajls, Lojd i ja. Imao sam neizmerno poverenje u ove momke. Lojd i Denis su se kasnije, krajem osamdesetih zaposlili kao izbacivači u jednom klubu u Oldamu.
Te sezone Oldam je stigao do finala Anglo-škotskog kupa, gde nam je protivnik bio Barnli. Izvučeno je da prvu tekmu mi budemo domaćini. Interesovanje je bilo ogromno. Čedi je bio pun kao oko. Jedan nepoznati lik je stajao među nama. '' Odakle si? '', upitao sam ga. Stigao je da prozbori samo '' Barn... '' a ja sam mu već delio šamare. Udarao sam ga obema rukama, bez milosti. Pao je na zemlju i sklupčao se. Uspeo je da izusti: '' Lejn ''
A ja sam se u momentu ukočio. Stani bre, Barnli Lejn je svega par minuta udaljen od stadiona. Izvinjavao sam se i pomogao mu da se pridigne, ali se momak samo okrenuo i izgubio sa tribine. Osećao sam se užasno do kraja utakmice. Prebio sam Oldamovog navijača, ni krivog ni dužnog. Pukli smo 4-1, a Stiv Kindon je postigao het trik i nad njim je napravljen penal. Uništio nas je poput Lejtona Džejmsa par sezona ranije, u FA kupu. Nas stotinak je izašlo sa stadiona ranije. Naoružali smo se motkama i kamenjem i otišli pred gostujuću tribinu. Kada je utakmica završena, zasuli smo Barnlijeve navijače kišom projektila, dok su napuštali stadion. Frka je trajala petnaest minuta, sve dok nismo istrošili svu municiju, a oni sabrali redove i zaleteli se na nas. Nekih petstotinak metara dalje stali smo i nastavili da se šibamo. Kao da je neko prethodno prebrojao ekipe. Bili smo podjednaki 150 na 150. Tuča je trajala dugo, dok konačno nije stigla policija i uspela da nas razdvoji. Sve je ličilo na jedan ogroman ring sa mnogo boksera u njemu. Bila je to jedna od mojih najomiljenijih tuča u Oldamu.
Dve nedelje kasnije igrao se revanš. Ja sam bio u Lunijeviom busu, sa prvom ekipom. Krenuli smo oko pola pet i stigli u Barnli za četrdesetak minuta. Zaustavili smo se u centru grada i zauzeli jedan pab. Oko sedam, Pol, Edi i ja smo izašli malo da se promuvamo. Nakon svega par minuta nabasali smo na dvojicu domaćih navijača, koje smo bez muke odrali. Oldam je bio po celom centru grada. Panduri su nas smestili na tribinu opasanu visokom ogradom tako da nije bilo šanse da dođemo u kontakt sa njima, koji su stali odmah do nas, uz ogradu i gađali nas kamenjem preko nje. Atmosfera je bila maksimalno naelektrisana. Nas pedesetak je uspelo da izađe sa stadiona i upadne na njihov sektor. Napali smo ih, ali su panduri munjevito reagovali i izbacili nas napolje, gde smo nastavili da divljamo. Nisu mogli da nas zaustave. Polomili smo nekoliko telefonskih govornica i porazbijali brojne izloge.
18. decembra u goste nam je stigao Šefild Junajted. Sat pre tekme cela ekipa je bila na Čediju kada je stotinak Šefildovih huligana upalo na naš kop. Potisnuli smo ih ka dnu tribine. Bili su prinuđeni da uđu u teren, ali smo krenuli za njima. Tuča je bila spektakularna i proširila se po celom travnatom tepihu. Jedan njihov lik je stao ispred mene u kung fu stav, negde oko penala, ali sam se zatrčao se i šutnuo ga između nogu. Pao je na travu, a ja sam nastavio da ga šutiram kao loptu, sve dok ga nisam ugurao u gol. Pritrčali su panduri i odveli me. Dok su me sprovodili duž tribine, masa je skandirala moje ime. Bolje da su sišli dole da mi pomognu. Sutradan su novine objavile tu sliku.
Ubacili su me u '' vagon mesa '', kako smo zvali pandursku maricu. Bilo nas je dvanaest unutra. Šest njihovih, šest naših. Šon Bouskil, Džef Hards, Eghed, Spajder, Big Stju i ja. Šefildovi navijači su bili krupniji od nas i pretili nam sve vreme. Panduri su nas potom, umesto u stanicu, odvezli par kilometara van grada, i izbacili napolje na jednu livadu.
'' Evo vam drkadžije, pa se sad tucite do mile volje! '' tako je i bilo. Šibali smo se do iznemoglosti. Dobili smo ih na srce, nakon pola sata makljanja. Umorni i krvavi pokupili smo se i krenuli nazad ka gradu. Oni su ostali da leže po travi. Seli smo u dva taksija i vratili se na poslednjih petnaest minuta utakmice. Šefild je zauzeo Čedi, dok su Latiksi pokušavali da povrate izgubljeni položaj. Uleteli smo i mi u frku, ali su me panduri ponovo uhapsili i odveli u stanicu u Čedertonu. Složio sam priču inspektoru kako bih im bio zahvalan ako me ne kazne ozbiljnije, pošto sam se već prijavio za vojsku. Naseo je na priču i izrekao mi samo usmenu opomenu. Pustili su me oko šest sati, a ja sam požurio nazad u grad jer je Šefild još uvek bio tu. Naleteo sam usput na dvadesetak Latiksa koji su tragali za njima. Ubrzo smo nabasali na manju grupu navijača Šefilda koji su čekali bus na stanici. Među njima je bio i onaj krupni lik kojeg sam napao na stadionu u Šefildu. Zaleteli smo se i prebili ih, a potom ih pobacali kroz izlog obližnje prodavnice.
Na Boksing dej igrali smo u Halu. Otišli smo specijalnim vozom i smestili se uredno na gostujuću tribinu. Dogovor je bio da otpratimo tekmu na miru, pa da onda uletimo u teren. Tako je i bilo. Geri Smit i ja smo prvi utrčali, i krenuli preko terena ka njihovoj tribini, ali osim nas dvojice niko više nije uspeo da uđe pošto su panduri munjevito reagovali i napravili zid ispred našeg kopa. U međuvremenu je sa Halove ribine potrčalo par momaka nama u susret. Dok sam se na travi rvao sa jednim krezubavim matorcem, pokupili su nas žandari i ubacili u maricu, u kojoj je već bio Nil Donaldson. Njega su maznuli ispred stadiona, dok je kamenem gađao domaće navijače. Zadržali su nas u stanici do pola jedanaest, kada su nas pustili nakon datih izjava. Izašli smo napolje. Nismo imali ni prebijene u džepu, tako da nije bilo izbora nego da probamo da ustopiramo do kuće. U međuvremenu je dobro zahladilo, a mi smo bili prilično tanko obučeni. Nakon pola sata neuspešnog stopiranja i smrzavanja, zakucali smo na vrata prve kuće, sa namerom da zamolimo domaćine da nas prime da se malo ugrejemo. Na naše zaprepašćenje, jedna starija gospođa nas je pustila unutra, skuvala nam čaj i ponudila nas keksom. Sedeli smo i ćaskali sa njom više od pola sata, a onda nam je iz ormara izvukla dve stare jakne i poželela sretan put. Svaka joj čast. Vratili smo se nazad u centar grada gde smo sačekali prvi jutarnji voz za Mančester. Kondukteri su nas uhvatili bez karata, ali nas nisu izbacili. Dozvolili su Nilu da telefonira bratu, koji nas je sačekao sa kintom na stanici i platio karte. Sledeće nedelje sam dobio poziv za suđenje, tako da sam ponovo išao u Hal. Stigao sam u vreme pauze za ručak, na kojoj sam razmenio par reči sa sudijom, rođenom u Oldamu. Punih pola sata smo ćaskali o dešavanjima u gradu, da bi se suđenje potom svelo na puku formalnost. Oslobođen sam bez dokaza. Kakva sreća! Nil se nije pojavio taj dan u sudu, jer je navodno bio bolestan. Kada je sledećeg meseca ipak otišao kaznili su ga čak sa 200 funti!
Prvog januara 1979. sastali smo se sa Lester Sitijem. Na parkingu ispred stadiona bilo je neverovatno mnogo policije, tako da je bilo nemoguće prići im. Stigli su u osam prepunih autobusa, u kojima su bili isključivo huligani. Pre utakmice nije bilo incidenata, ali je zato posle bilo krvavo. Panduri su ispratili navijače Lestera nazad do autobusa, bez ikakvih problema. Kada su se taman ponadali da će sve proteći u najboljem redu, Lesterova banda je izletela napolje, svi naoružani štanglama, koje su im bile sakrivene u busevima. Panduri nisu stigli da reaguju, a oni su već jurišali na nas. Mi smo takođe bili iznenađeni i nespremni, ali smo se goloruki potukli sa njima i čak se dobro držali. Kada se sve primirilo, desetak Latiksa je ostalo da leži sa težim povredama glave.
Naredna utakmica je bila protiv Prestona, u gostima, već u sredu, nakon svega dva dana. To je bio i najveći razlog što nas je otišlo malo. Upali su nam na tribinu. Bilo ih je duplo više, ali se nismo predavali. Jednom sam čak izbio dva prednja zuba. Uhvatio se rukom za krvava usta i otišao pravo do pandura da im se žali. Užas, kakva pička! To nikada nisam video, i što je najgore, umesto u mene upro je prstom u nedužnog Kenija Džonsa, kojeg su momentalno uhapsili.
Ubrzo sam i ja ponovo bio uhapšen. Igrao sam mali fudbal, na NF turniru u Aštonu, za ekipu '' Lilivajts '', kada je naletela grupa od oko trista anti-nacija. Krenulo je sa dobacivanjem i prozivkama, a ja sam se kroz pandure zaleteo sam na njih i pred svima, zapalio njihovog vođu direkt u glavu. Panduri su reagovali i uhapsili obojicu. On je bio ilegalni imigrant iz Čilea, pa su ga istog dana deportovali. Mene su pustili kući sa pozivom za novo suđenje zakazanim za 02. februar, na moj osamnaesti rođendan. U podne tog dana mi je izrečena novčana kazna u iznosu od 300 funti i šest meseci uslovno, tako da sam stigao da se vratim kući i organizujem proslavu rođendana. U sedam sati sam se našao sa prijateljima u Rojalu. Piće je brzo delovalo na mene. Nisam pio alkohol, ali sam tog dana odlučio da se maksimalno opustim. Na brzaka sam sručio u sebe pet duplih viskija, a potom smo promenili lokal. Oko pola jedanaest otišli smo u Tomifild pab, gde je već sedela neka ekipa iz Lisa. Jedan od njih mi je prišao i direktno me optužio da sam mu prethodnog vikenda spopadao devojku. Zamračilo mi se pred očima. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak da svi skoče na noge i uključe se u fajt. Već narednog momenta ceo pab je ličio na kafee iz vestern filmova. Letele su stolice, stolovi, čaše, flaše, krigle. U svom tom metežu jedna pepeljara me je pogodilala u glavu. Potekla mi je krv iz uha. Otrčao sam u toalet i pokušao da zaustavim krvarenje. Neki nepoznati momci su mi pomagali. U međuvremenu su u pab upali panduri, a dvojica su ušla direktno u toalet. Jedan me je odmah prepoznao sa stadiona. '' Gospodine Spajers, konačno ste nam dolijali, pođite sa nama '', rekao je. Ubacili su me u kola, pošto je marica već bila puna. U stanicu je uvedeno nas jedanaest. Šestorica momaka iz Lisa i nas pet. Predosećao sam da ću najebati. Dao sam izjavu, a potom sam pušten kući. Svi smo dobili različite kazne. Moje suđenje se oteglo sve do kraja jula 1979. U to vreme sam radio za šankom u Batlins Klekton baru. Nekoliko prijatelja je svedočilo u moju korist, ali mi je to samo pomoglo da ne dobijem veću kaznu. Izrečeno mi je šest meseci Bakli Hola, zatvora za maloletnike, ali o tome nešto kasnije.
U februaru 1979. igrali smo sa Lesterom u okviru treće runde FA kupa. Zbog lošeg vremena, utakmica je sa subote pomerena na ponedeljak. Lesterova banda je stigla u grad oko podne, u velikom broju. Demolirali su nekoliko pabova u centru. Pustili smo ih da se dobro napiju, i onda ih napali. Oldam je pobedio sa 3-1, zahvaljujući Alanu Jangu, koji je postigao het trik, ali ubrzo zatim prešao baš u Lester. Po završetku tekme, njihovi navijači, besni zbog eliminacije iz kupa, izleteli su sa stadiona i krenuli na nas. Krvi je bilo na sve strane.
Dva dana kasije igrano je već naredno kolo kupa. Mi smo izvukli Spurse, sa zvezdama u timu poput: Hodla, Ardiljesa, Vilje. Bili su favoriti na papiru, ali su uspeli teškom mukom da nas savladaju. Sudija nije svirao čist ofsajd iz kojeg je Alan postigao jedini gol i to u poslednjem minutu. Da stvar bude još gora Totenhem je za sledećeg protivnika izvukao Mančester Junajted. Posle utakmice, usledila je još jedna krvava noć za Oldam. Tuča je trajala sve do poslednjeg voza za London. Ekipe poput njih i Čelzija su bile veoma brojne, ali ih je od drugih velikih bandi izdvajalo to što su svi bili obučeni u najskuplje marke i nosili debele zlatne kajle oko vrata.
Par nedelja nakon utakmice sa Totenhemom, na Baunderi Park je stigla još jedna ekipa iz Londona, Milvol. Samo dva dana pre te utakmice na BBC-u je prikazan dokumentarni film o Milvolovim huliganima. Bilo je reči o organizaciji cele bande, a predstavljena je i najekstremnija ekipa '' Surgical '', koji su furali hirurške maske preko face i noževe, i bili udarna igla zloglasne F-trupe. Hari Pas im je bio vođa. On je čak pristao da da intervju, da bi ga potom prikazali u akciji protiv Bristol Sitija. Cela Engleska je gledala taj film. Javnost je bila šokirana, a zamislite samo kako je bilo nama, koji smo trebali da ih ugostimo samo dva dana kasnije. Čedi End je bio pun sat i po pre početka tekme. Svi smo bili prilično nervozni u iščekivanju Milvola, najozloglašenije fudbalske bande. Ispunili su celu suprotnu tribinu, ali je samo laik mogao da pomisli da se neće pojaviti na Čediju. Odjednom se iza naših leđa začulo skandiranje: '' Milvol, Milvol! '' Svi su se pomerili par stepenika niže, a potom je usledilo ono šmekanje pred sam fajt. Svi su zanemeli, da bih se potom prvi ja oglasio: '' Gde je taj Hari da mu ja očitam lekciju? '' Nasmejali su se. Jedan krupan rošavi Kokni, sa kapom na glavi, istupio je ispred svoje ekipe: ''Izvoli momak, ja sam Hari '', rekao je. Srce je htelo da iskoči iz mene. Sklopio sam oči, i zatrčao se ka njemu. Zapalio sam ga u glavu, što je bio znak za početak opšte tuče. Od udarca mu je spala kapa sa glave. Pol ju je pokupio. Kasnije su svi u gradu mislili da ju je on skinuo sa Harijeve glave. Tuča je trajala u nedogled. Mislio sam da ćemo ranije odustati, ali smo se držali sjajno. Ipak posle utakmice, izvukli smo deblji kraj ispred stadiona. Bili su preveliki, snažni i fenomenalno organizovani i jednostavno im nismo ništa mogli.

Sava04
14-06-2013, 17:02
MI SMO MODOVI

Gostovanje u Velsu, protiv Reksama, bilo je prvo naredno. U petak uveče, uoči utakmice, izašao sam sa Polom i Tatsom u grad. Dočekali smo poslednju turu u Lenkšir Voltsu, glavnom rokerskom pabu u Oldamu. Rok bend je svirao na bini, a dvadesetak fanova je đuskalo i mlataralo glavama. Negde na pola svirke, izbila je gužva kod ulaznih vrata. Momci iz obezbeđenja su pokušavali da izbace napolje, mrtvog pijanog, Alana Džonsa. Ruke su mu bile visoko podignute. U jednoj je stiskao pintu piva, a u drugoj plavo-beli šal. '' Jedan je Sajmon Steinrod! '', pevao je dok su ga iznosili iz paba. Nakon fajronta, odlučili smo da stopom krenemo za Vels, još to veče. Prvi lik nas je odbacio samo do Birča, koji je svega desetak kilometara udaljen od Oldama. Ušli smo u veliki bar, kupili piće i usput maznuli tost i par pakovanja slanine. Fudbalski huligani su retko plaćali klopu. Sve se svodilo na otimačinu i prebijanje vlasnika opljačkane radnje, kada bi se ovaj pobunio. Mi smo bar platili piće, i nismo dirali prodavca. Nastavili smo dalje peške, sa izbačenim prstom, ali nikom nije padalo na pamet da nas poveze. Tek oko šest sati ujutro pokupio nas je neki, pijani, napaljeni klinac, svojim besnim kolima, i odvezao do Mančestera. Jedva sam čekao da izađem iz kola, pošto je folirant vozio sto pedeset na sat. Sledeća tura nam je bila do Čestera, u koji smo stigli oko devet. Doručkovali smo s' nogu, a potom seli na bus za Reksam, koji je bio vrlo blizu. Stigli smo na vreme, tako da smo se uputili pravo na železničku stanicu, kako bi sačekali ekipu koja je krenula jutarnjim vozom iz Oldama. Uvek sam uživao posmatrajući voz prepun navijača koji vise sa prozora, dok ulazi u stanicu. Prvi je izašao '' Pivo u jednoj, šal u drugoj ruci i pesma jedan je Sajmon Steinrod '', Alan Džons. Toliko je već bio pijan, da stvarno ne znam kako je uopšte uspeo da uđe u voz. Velški panduri su bili vrlo zajebani, i sa njima nije bilo puno raspravljanja. Ubacili su nas sve na stadion već oko pola jedan, dva i po sata pre početka utakmice. Incidenata gotovo da i nije bilo. Na povratku kući, voz je totalno demoliran. Bilo nas je oko 500. Panduri su upali u Mančesteru i krenuli da kontrolišu karte. Pol, Tats i ja ih nismo imali, ali sam se iznenadio kada sam video da se sva rulja uskomešala, tražeći foru da izbegnu kontrolu. Ispod stanice je bio viseći most. Dosta nas je izašlo iz voza, na zadnja vrata, pre nego što su panduri išta primetili. Spustili smo se lagano do mosta. Pola su uhvatili bez karte, ali im se on nekako izmigoljio i ne gledajući iskočio iz voza, koji je već bio u pokretu. Sklopili smo oči, da ga ne gledamo dok pada preko ograde sa visine od pet metara. Očekivali smo da će se razbiti, ali uspeo je nekako da se dočeka i da zadobije samo uganuće noge. Produžili smo peške do autobuske stanice. Tats i ja smo nosili Pola, pošto nije mogao da se osloni na levu nogu. Pred ulazom u stanicu primetili smo grupu od dvadesetak navijača Mančester Junajteda. Nas je bilo pedeset. Iznenadili smo ih. Nisu znali šta ih je snašlo kada smo ih napali. Razvalili smo ih, a potom pojurili na bus za Oldam pošto je stanični pozornik već duvao u svoju pištalljku.
Jedan od glavnih likova, u drugoj polovini sedamdesetih, bio je Robo Votson iz Verneta. Još kao klinac često je boravio van kuće i izgledao je poludivlje. Već na prvi pogled si mogao da stekneš utisak o njemu. Spljošten nos, vatreno riđa kosa, zulufi. Nije bio krupan, ali mu je malo trebalo da se pobije. Fudbal ga nije baš puno zanimao, ali je bio redovan zbog frke. Batina se nije plašio, čak ih je i voleo. Ako bi se recimo desilo da u tuči izmasakrira protivnika, a da ga ovaj pri tom ne udari, to nije ni računao kao tuču. Mnogi su ga smatrali ludakom i držali se podalje od njega. Ja sam se sprijateljio sa njim vrlo brzo. Stekao sam utisak da, ako te zavoli možeš biti siguran da imaš najvernijeg prijatelja. Robo je imao sjajnu ekipu uz sebe. Još kao mali ostao je bez majke, a samo par meseci kasnije i bez brata, koji je uleteo u zapaljenu kuću kako bi pomogao ljudima u požaru. Njih je spasao, ali se sam ugušio od previše smoga. Robo je tako vrlo rano bio prepušten sam sebi. Navukao se potom i na drogu, i tu se njegova karijera završava. Nedavno sam ga video. Suv je kao grana. Njegova mana je bila ta što ga je teško bilo zaustaviti u nekoj nameri. Tako je bilo i sa drogom. Od cele njegove ekipe niko se nije drogirao, i svi su pokušali da ga odgovore, ali nije vredelo. Šteta što je izabrao pogrešan put jer je bio jedna od legendi Čedi Enda.
U proleće 1979. još jedan dobar lik izbio je u prvi plan. Zvao se Rosko, i već je imao dvadeset i četiri godine. Navijao je za Junajted, i bio je veoma cenjen među Redsima. Odjednom je digao ruke od njih i pojavio se na Oldamu. Niko ne zna razlog tome, ali se sigurno desilo nešto krupno, pošto nikada nije hteo da priča o tome. Bio je sitne građe, ali hrabar kao lav. Živeo je u Feilsvortu, gde su mu najbolji prijatelji bili Keni Džons i Toni Krou, dvojica zagriženih Latiks fanova. Od njih je čuo o redovnim tučama na Oldamu, koje su se u to vreme na Old Trafordu već proredile, pošto je policija prvo udarila na velike klubove. Kada se prvi put pojavio kod nas na tribini predstavio nam se sa: '' Ja sam Rosko, eks Menks '', kao da je to eks Menks trebalo da svima stavi doznanja da je on nekakva faca. Bio je malo prepotentan i pun sebe, i nije mi se dopao u početku, ali se ubrzo Rosko pokazao kao vrlo žestok momak i stekao simpatije većine. Kažem većine, pošto je uvek bilo onih tvrdokornih koji nisu priznavali '' ptice selice '' među navijačima. Išao je sa nama i na gostovanja. Početkom osamdesetih je par puta bio hapšen i žestoko prebijen, ali nije odustajao.
Sećam se jedne tekme u Boltonu 1984. Ušao sam u King Viliam pab, prepun domaćih fanova, prekoputa stadiona da telefoniram devojci. Zabavljao sam se sa izvesnom Mendi. Pitala me je kada ću se vratiti kući, ali je u tom momentu u pab uleteo Rosko i proderao se: '' Ja sam Rosko, eks Menks, Spirsi i ja smo došli da vam jebemo kevu! '' Nisam mogao da verujem. Uspeo sam samo da prozborim: '' Dušo, ako preživim, stižem na vreme '', a čaše i bilijarske kugle su već letele ka nama. Bacili smo dve stolice na njih, a potom sam povukao Roska napolje, gde je srećom sve vrvelo od pandura, koji su zaustavili navijače Boltona i sproveli nas do tribine. Rosko već dvanaest godina živi u severnom Londonu, sa ženom i decom, i ima pretplatnu kartu za Arsenal.
1979. Oldam je imao odličnu fajtersku ekipu. Prestali smo da se okupljamo u vrhu tribine i pomerili se u stranu ispod ulaza, tako da smo imali odličan pregled na sve što se dešavalo na kapiji stadiona. Sve više, razočaranih, Sitijevih i Junajtedovih fanova je prelazilo u naše redove. Roskov prijatelj Hobo je bio jedan od njih. Takođe i nekoliko Sitijevih huligana iz Eštona, predvođenih pouzdanim Semijem Rodžersom, stalo je uz Oldam.
Poslednju tekmu 1978/79 sezone igrali smo u Londonu protiv Čarltona. U četvrtak uveče, dva dana pre utakmice, Pol i ja smo izmaltretirali nekog Pakija i oteli mu 63 funte, što je bila sasvim pristojna suma. Dao nam je kintu bez puno opiranja, ali mu je Pol , pored svega lupio par šamara. Pitao sam ga što ga bezveze udara kada nam je dao pare, na šta mi je Pol ' ladno odgovorio: '' Nije bio dovoljno brz, a i videlo mu se iz očiju da ne želi da ih da! '' Kakav odgovor! Pol je u to vreme bio vrlo nasilan. Tako se ponašao sve dok nije zaglavio u zatvoru, krajem '79. U toku naredne sezone, nas šestorica iz Vestvuda, kao i sedam momaka iz Vernet ekipe je takođe završilo iza brave. Pošto smo uzeli lovu, otišli smo u jedan indijski restoran na večeru. Ostalo nam je još dosta novca, za komotan put u London. Stigli smo na Juston štajgu oko deset ujutro i krenuli lagano ka gradu. Kada smo oko dva konačno došli do stadiona Latiksi su bili na svakom koraku. Pre utakmice je bilo mirno, ali se zato tuča zakuvala na stanici dok smo čekali voz za Oldam. Bilo nas je oko 400, a njih nešto manje. Uspeli smo da ih dobijemo, mada je i u našoj ekipi nekoliko momaka završilo sa razbijenim glavama. Panduri su nas sve sabili u tri vagona. Bili smo prenatrpani, jedni preko drugih. Voz još nije kretao, pa sam spustio prozor i izbacio glavu kako bih udahnuo malo svežeg vazduha, ali sam naleteo pravo na pesnicu jednog Čarltonovog skinheda. Brzo sam se uvukao nazad, srećom nije me baš najbolje dohvatio. Pol i ja smo sišli već na Viktorija stanici i odlučili da sačekamo sledeći voz. Krenuli smo malo da se promuvamo, ali smo nabasali pravo na Čelzijevu ekipu. Jedan me je povukao k sebi, ali kada je video Junion Džek prišivač na jakni pustio me je: '' Izvini, nisam znao da si naci '', rekao je. '' Nema problema '', odgovorio sam, a potom ga, ni sam ne znam zašto, pripalio u glavu. Ostatak njegove bande je krenuo na nas. Pol me je povukao u stranu ka pokretnim stepenicama. Sišli smo na donji nivo i uleteli pravo u prvi voz koji je odmah krenuo. Čelzi nas nije stigao. Kada sam kroz prozor video da ih je bilo trideset, naježio sam se. Da su nas stigli, pojeli bi nas. Sišli smo na Justonu i otišli do Lajon End Lamb paba, koji je bio tradicionalna Oldamova baza za tekme u Londonu. Pab je bio pun naših, bilo nas je sedamdesetak. Tu smo svi ubili vreme do polaska zadnjeg voza koji je sa Juston stanice kretao u 11.40. Pola sata ranije smo krenuli ka stanici kako ne bismo zakasnili. Kada smo se popeli na peron, ugledali smo osamdesetak navijača Evertona, koji su takođe čekali '' naš '' voz. Oni su taj dan igrali sa Spursima. Policija ih je nakon masovne tuče uhapsila, a zatim pustila kako bi stigli na poslednji voz za Liverpul. Na drugom peronu već je stajao voz, koji je bio pun navijača ragbi kluba Vidnes. Hili je bez oklevanja bacio flašu među Evertonove fanove, što ih je pokrenulo ka nama. Došlo je do žestokog fajta, jednog od najžešćih u istoriji fudbalskog huliganstva, čak i šire. Ta šorka je mogla da ide uz rame bitkama na Trafalglaru i Voterlou. Svih 150 navijača se tuklo. Al Bamboro je uleteo među njih sa velikim čekićem, kojeg koriste otpravnici vozova. Mlatarao je na sve strane i porušio sigurno deset Evertonovih navijača. Kembel je tokom cele tuče sedeo na jednom Skuzeru i punio ga u glavu. Navijači Vidnesa su za to vreme bili na prozorima i navijali za nas. Uspeli smo u jednom momentu da poteramo Everton preko koloseka na drugu stranu, ali nisu odustajali. Ponovo su se zaleteli na nas još silnije, naoružani lopatama, četkama i kamenjem. Nekoliko Latiksa, uključujući Dankana Batervorta i Gafa Nobla, je palo u tom naletu. Nakon 45 minuta pravog rata stigli su panduri i razdvojili nas. Voz je zbog svega kasnio pola sata. Nagurali su nas u poslednji a njih u prvi vagon do lokomotive i izašli napolje. Dve grupe huligana, koje su se do malopre tukle do smrti, putovaće zajedno pola puta bez ijednog pandura! Neverovatno! Pol i Dafi su bili uhapšeni. Kada je voz krenuo Denis, Edi i ja smo krenuli ka njihovom vagonu. Naleteli smo na kupe sa pet Skuzera u njemu, koji su polegali po vratima kako nam ne bi dozvolili da uđemo. Svi su već imali masnice i verovatno im je bilo dosta svega. Denis je razbio staklo. Upali smo unutra i počeli da ih mlatimo. Nisu imali više snage da nam se suprotstave. Bili smo zadovoljni ishodom pa smo se vratili nazad do našeg vagona i legli u slobodan kupe da malo odspavamo. Oko dva sata zaustavili smo se u Stafordu, gde je Evertonova ekipa presedala na drugi voz. Svi smo spavali u to vreme, tako da nismo primetili da je voz uopšte stao. Skuzeri su se u tišini prikrali našem vagonu, i kroz otvorene prozore sručili kamenje na nas. Desetorica nas je zadobila povrede. Pojurili smo napolje za njima, ali su oni već ušli u svoj voz koji je kretao. Stigli smo u Oldam oko pola pet. Na stanici su nas čekali Pol i Dafi. Panduri su ih pustili vrlo brzo, tako da su uspeli da upadnu u voz sa navijačima Vidnesa. Kada su stigli do poslednje stanice maznuli su auto i njime došli do Oldama, a mene je Pol čak odvezao direktno do kuće.
U proleće 1979. mod pokret je uveliko uzeo maha. Za Uskrs smo masovno išli u Skarboro na tradicionalne reli trke, gde se okupilo nekoliko hiljada ljudi, uglavnom skuter bojsi mada je bilo dosta i modova. Ja sam išao sa Šonom, koji me je povezao svojim skuterom do Skarboroa. Već iduće godine gužva je bila duplo veća, preko 10.000 ljudi, i to devedeset posto modovi. Svi smo bili obučeni u nemačke Parkas jakne, zelene đubretarce sa kapuljačom, koje su se kupovale po vojnim otpadima.
U junu iste godine, na sajmu u Oldamu svirao je The Jam, što nikako nije smelo da se propusti. U to vreme oni su bili jedini mod bend u zemlji, ali se nakon samo par meseci ceo pokret omasovio. Na koncertu The Jam-a publiku su činili isključivo modovi, koji su došli iz celog Jorkšira i Lenkšira. Da budem iskren, nisam bio fan gupe The Jam, bili su mi samo simpatični, ali sam jednostavno morao da budem na njihovom koncertu, iz poštovanja prema njima, pionirima mod scene.
09. juna 1979. otišao sam na odsluženje šestomesečne kazne. Nije mi bilo svejedno, ali sam prihvatio to mirno. Roditelji su bili šokirani. Osećali su krivicu što se nisu pojavili na suđenju sa advokatom, ali im nisam zamerio, a cela situacija nas je samo više zbližila.
Prvih nedelju dana ribao sam podove klozeta i hodnike. Nisam se mnogo mešao u gužvu pošto sam bio '' novo meso. '' Jednog dana opkolilo me je nekoliko Manksa. Trpeo sam uvrede i prozivanja nekoliko dana, ali mi je onda pukao film. Skočio sam kao tigar i prebio prvo jednog, pa drugog... Ostali su se povukli, i više im nije padalo na pamet da me zajebavaju. Ubrzo sam dobio, možda najbolji, posao u domu. Postao sam '' čaj majstor. '' Kuvao sam čaj za osoblje, zatvorenike i posetioce i imao, za razliku od drugih, slobodan pristup kafi, šećeru i ostaloj klopi. Nepisano pravilo je bilo da '' čaj majstor '' uzima od ostalih zatvorenika cigare i druge sitne stvari i njima podmićuje čuvare. Ja sam to pravilo prekršio i ukinuo. Nisam hteo da kradem za drugog. Želeo sam samo da pošteno odradim svoje i da bežim napolje. Glavni lik je bio neki Farnel iz Mančestera, koji je bio na granici između pandura i kriminalca. Imao je veliki rez na levom obrazu, izgledao je grozno i bio pravo đubre od čoveka. Mnoge je maltretirao i uzimao im sve što bi im npr. roditelji doneli. Zarađivali smo funtu i po nedeljno, i za to kupovali sapun, šampon, markice i čokoladu. Farnel je i to mnogima oduzimao. Prve nedelje u domu, otišao sam u salu za zabavu, gde je Farnel okupio oko sebe oko 200 zatvorenika i igrao sa njima asocijacije. Kada sam ušao, pozvao me je da mu priđem. Ščepao me je za vrat i rekao mi: '' Počni da nas snabdevaš ozbiljnijim stvarima, umesto što nam kuvaš onaj bućkuriš! '' Taman što je spustio ruke sa mene, obrušio sam se svom snagom na njega. Prevalio sam ga preko stola i počeo da ga udaram u glavu plastičnom šoljom sve dok je nisam polomio. Derao se, a krvi je bilo svud okolo. Četiri momka su me nekako odvojili od njega, a potom smo se svi uputili ka dvorištu. Farnel je ostao da leži krvav na podu sale. Iako su ga se svi plašili, videlo im se iz očiju da im je bilo drago što sam ga unakazio. Upozorili su me da ga se čuvam, pošto će sigurno pokušati da mi se osveti. U momentu sam pomislio u sebi da bih uz par prijatelja sa Oldama mogao da prevrnem ceo Bakli Hol naopačke. Tu noć smo otišli na spavanje oko deset, kada su se svetla pogasila. Taman sam zaspao kada je u spavaonu uleteo Farnel sa par svojih prijatelja. Nisam stigao da reagujem. Navukli su mi ćebe preko glave i ubili me od batina. Ujutru sam se pojavio na prozivci slomljenog nosa i sa masnicama ispod oba oka. Nikom nisam rekao šta se desilo, niko me nije ni pitao. Jednostavno, svima je bilo jasno. Namerno sam prošao pored Farnela, koji je sav bio modar. Nasmešio sam se i namignuo mu. Nije mogao da veruje, ključao je u sebi od besa. Više mi se ni jednom nije ni obratio.
Pušten sam u novembru 1979. Pokušao sam da se smirim i isključio se iz svih NF aktivnosti. Posvetio sam se mod sceni, koja je tada bila izuzetno jaka. Modovi su bili na svakom koraku. Žurke, reli trke i koncerti su bili sjajni. Potrošio sam mnogo novca na oblačenje. Momci iz velikih gradova, Mančestera, Liverpula, Londona, promenili su fazon i počeli da furaju sportsku odeću, uglavnom marke Fred Peri. Svima su šiške padale preko jednog oka. Zvali su se Peri Bojs, ili skraćeno samo Bojs. Bilo ih je puno i kod nas, a posebno u Čedertonu i Rojtonu, kvartovima koji su najbliži Mančesteru. Seljaci su čak nabacili i mančesterski akcenat, umesto '' See You '', govorili su '' Hiyouh '' -užas!
U centru grada svakog ponedeljka su se održavale fenomenalne svirke. Svi bitniji mod bendovi: Madness, Secret Affair, Selctor i mnogi drugi, su prodefilovali Oldamom. Često je dolazilo i do tuča između ekipa Peri Bojsa i modova. Peri Bojsi su dolazili iz Rojtona, Feilsvorta, Čedertona, a modovi iz Verneta, Vestvuda, Šolvera, Šoua. Među modovima je bilo dosta crnaca iz Glodvika, kao i likova iz siromašnih krajeva poput Ebihilsa i Lajmsajda, koji su nosili jevtine Parkas jakne marke Millett i kopije Fred Peri majica. Secret Affair je u to vreme bio vodeći mod bend. Na njihovoj svirci u Oldamu u jednom delu sale su stajali crnci i '' jevtini '' modovi, a u drugom Peri Bojsi i modovi. Kada je pevač izašao na binu i rekao: '' Vreme je za akciju! '' mnogi su to bukvalno shvatili, ja prvi! Zaleteli smo se na njih, a ja sam nogom zavalio vođu crnaca Gasa Grina. Tuča se proširila na ceo klub. Letele su stolice, čaše, flaše. Svi su bili u istom fazonu, ali podeljeni po tome ko je bio skupo, a ko jevtino obučen. Smešno. Ja sam uglavnom ciljao te majmune što su se ložili na mančesterski akcenat. Jedno veče smo ih baš dobro isprebijali. Peri Bojsi su se uglavnom navukli na Mančester Siti, koji će tokom osamdesetih predstavljati veoma zajebanu ekipu. Junajted je izgubio popularnost u gradu, a klinci su mahom birali Siti. Junajted je okupljao jajare širom Britanije, koji se nisu vezivali za svoj matični klub, a što je zanimljivo takva situacija je i danas. Oni i dalje važe za jaku ekipu, ali je to sasvim razumljivo za klub sa toliko uspeha.
Krajem '79. izgubio sam, na trenutak, interesovanje za tuče na fudbalu i preorjentisao se na sve učestalije incidente na pop koncertima u pabovima i klubovima, sa rokerima. Početkom 1980. rokeri su u Oldamu dobili svoj klub. Ozloglašeni Tačer klub, bio je raj za rokere, hipike i narkomane. Voleo sam da odlazim tamo i maltretiram te idiote. Oni nisu pratili modu i oblačili su se užasno. Onda bismo mi namerno svi došli u trenerkama. Jednog petka, nas šestorica smo se pobili sa celim klubom i na kraju, naravno, dobili batine. Veče pre te tuče, jedna devojka iz našeg društva je slavila svoj dvadeset i prvi rođendan, u klubu na Midlton roudu, u srcu Vestvuda. Bilo nas je tridesetak i super smo se zabavljali. U neko doba noći odlučili smo da odemo do najbližeg rokerskog paba, u koji su izlazili mnogi idioti iz Tačer kluba. Ja sam se zabavljao sa Lorenom u to vreme. Ušli smo u pab i okupirali ceo centralni sto. Rokeri su bili svuda oko nas. Primetna je bila nervoza na njihovim licima zbog našeg prisustva. Oko deset sati, na binu se popeo rok bend i svirka je počela. Neko sranje u Status Quo fazonu. Nakon svega dve pesme, Pol se popeo na binu i raspalio gitaristu stolicom, što je bio znak za početak opšteg fajta. Pab je bio demoliran u momentu. Izjurili smo potom napolje i polupali sve prozore. Stigla je i policija sa psima i uhapsila polovinu nas, čak i Lorenu. Zadržali su nas u pritvoru celu noć. Ona i još tri devojke su puštene bez kazne, a nama su svima uručeni sudski pozivi. Nakon te frke, više se nismo petljali sa rokerima po Oldamu.
1980. nekoliko dobrih klinaca je izbilo u prvi plan na Oldamu. Kris Si, Džo Ešvort, Deli su samo neki od njih. Svi su imali ispod petnaest godina, ali su bili izuzetno prgavi i zajebani. Džo Ešvort je bio najjači od mlađe garde. Imao je muda, ali nije bio strastveni navijač. Njega je interesovao samo fajt, pa je nakon par dobrih sezona na Oldamu prešao u redove Mančester Sitija, da bi potom postao fan Junajteda. Išao je tamo gde je frka bila veća, i pristupao ekipi koja je tom momentu pravila najžešća sranja. Te sezone se istakao i mršavi Mik. Bili smo vršnjaci, ali je on dosta kasno počeo da se zanima za fudbal, mada se vrlo brzo dokazao. Bio je panker i redovno se peglao sa Peri Bojsima iz Feilsvorta. Mik je nekoliko sezona išao redovno na Oldam, ali su ga više zanimala dešavanja pre i posle tekme nego praćenje samog meča. Bio je pravi borac, uvek u dobroj kondiciji, pošto je godinama trenirao ragbi i boks.
U aprilu 1980. Latksi su igrali sa Šefild Junajtedom. Nije ih došlo puno, ali je jezgro njihove prve ekipe stiglo u tri kombija. Parkirali su se preko puta Kvin paba, što je jedan naš klinac primetio i brzo nam dojavio. Izašli smo sa stadiona pre završetka utakmice i spremili im sačekušu. Kada su naišli, napali smo ih i odrali, a potom im demolirali vozila, u čemu ja nisam učestvovao. Voleo sam da se tučem, ali ne i da razbijam kola, izloge i prozore. U našoj ekipi je bilo likova koji su u frku išli samo da bi napravili štetu. Seljaci!
Gostovali smo u Barnliju nakon pet dana. Svi pabovi u centru grada bili su ispunjeni Oldamom, još u prepodnevnim satima. Većinu su činili modovi obučeni u majice Fred Peri ili Ben Šermans i Krombi kapute, odnosno Parkas jakne. Barnli je sa druge strane furao motoraško/rokerski fazon, pa je na toj utakmici, umesto fudbalskog, u prvi plan izbio rivalitet između modova i rokera. Bili smo veoma bučni i kurčeviti. Krupna konobarica se odjednom proderala: '' Ako se ne uljudite, moraću da pozovem Bendžamina da siđe! '', na šta smo se svi glasno nasmejali, a Robo Votson joj je rekao: '' Pa, hajde lutko da vididmo i to čudo od Bendžamina! '' Očekivali smo nekog usranog sina, studenta, ali se sa stepenica pojavilo nekakvo ogromno, mišičavo, tetovirano stvorenje sa ožiljcima po celom telu, od četrdeset i kusur godina. Ućutali smo, a konobarica je počela glasno da se smeje. Nisam dozvolio nikome ništa da razbije. Popili smo još koje piće u mnogo mirnijoj atmosferi, a potom krenuli ka sledećem pabu. Usput smo naleteli na par Oldamovih fanova koji su dobili batine od nekih motoraša, u jednom baru nedaleko odatle. Uputili smo se pravo tamo. Kada nas je Barnlijeva ekipa primetila, uleteli su unutra i zaključali se. Udarali smo u vrata i pokušali da ih otvorimo, ali nismo uspeli, dok njima nije padalo na pamet da izađu i stanu na crtu. Tada je momak po imenu Fudž gurnuo nogom prvi parkirani motor, koji je poput domina porušio čitav red drugih. Nekoliko likova je sav svoj bes iskalilo na motorima. Panduri su naišli i otpratili nas do stadiona. Posle meča, pun dabl deker Oldamovih navijača je priveden u stanicu u Todmordenu, zbog uništavanja unutrašnjosti autobusa. Stajali su svi u dvorištu policijske stanice dok su panduri ušli u zgradu. U međuvremenu, pedesetak, od ukupno šezdeset navijača je preskočilo zid i uspelo da pobegne. Nema šta, momci iz Glodvik Džejsa i Ebihilsa su postigli dobar rezultat.
Nakon dve nedelje igrali smo u gostima protiv Nots Kauntija. Izvesni Fil Nigins je unapred pazario, sa popustom, ceo blok karata za voz i ponudio nam ih. Mislim da mu je samo šestoro, od ukupno sto pedeset ljudi platilo. Fil je bio zagriženi navijač, ali glup kao !!ku*ac!!. Ne znam šta ga je teralo da organizuje putovanje u Notingem. Pola ekipe je otišlo vozom preko Stouka, a pola preko Šefilda. U '' Filovom '' vozu bila je cela tamnoputa ekipa iz Glodvika, koji mu sigurno nisu dali pare ni za jednu kartu. Sa mnom je putovao Vib, koji je na tekme počeo da ide početkom prethodne sezone. Bio je jedan od najvećih mod fanova. Pravo ime mu je bilo Kit Tomson i nije vole tuče, ali su mu na um padale razne druge gluposti pa je ubrzo zaglavio iza rešetaka. Kada smo stigli u Notingem uputili smo se ka stadionu, pored kojeg je bilo dosta pabova. Nakon par popijenih pića, nas tridesetak im je upalo na tribinu. Nots je bio prilično bezopasan, za razliku od Foresta, koji je imao izuzetno dobru ekipu. Panduri su nas odmah primetili i izbacili napolje. Dozvolili su nam da uđemo na gostujuću tribinu i zamolili nas da se pristojno ponašamo. Jedan od glavnih likova te sezone bio je Erl Arondejl, koji je imao dvadeset i pet godina. Bio je veoma hrabar i veran Latiksima. Živeo je u Fitonhilsu i izuzetno je likom podsećao na Noela Edmondsa, koji je u to vreme bio veoma popularan među klincima pošto je glumio u seriji za decu '' Swopshop. '' Kada je naša ekipa ušla među Oldamove navijače počeli smo da skandiramo '' Jedan je Noel Edmonds! '' u tom momentu se probudila i tribina sa domaćim fanovima. Glupi navijači Notsa, nisu skontali zajebanciju i uzvratili su nam sa '' Tiswas, Tiswas! '', što je u to vreme bila '' rivalska '' serija svopšopu. Tokom celog meča, koji je inače bio izuzetno dosadan i protekao bez golova, navijalo se za dečije emisije!
Ubrzo je na red došlo i novo gostovanje u Londonu, protiv Orienta. Stigli smo na Juston stanicu oko pola dvanaest. Tokom puta atmosfera je bila veoma vesela. Dankan, Tats, Edi Bi, Džimi, Denis i ja smo igrali karte. Kad god bi voz ušao u tunel, nastao bi potpuni mrak, galama i muvanje u kartama. U toj gužvi nehotice sam zakačio laktom Dankana, koji je ispustio sav novac iz ruku. Svi smo se smejali, a kada je voz izašao iz tunela, shvatio sam da sam Dankanu razbio nos. Pomogli smo mu da pokupi lovu sa poda, koju mi je on potom dao da kupim pivo za sve. Otišao je u toalet da ispere nos, a kada se vratio primetio je da je njegova čaša prazna. Prekipelo mu je: '' Hoću moje pivo! '' zagrmeo je. Mi smo se kočili od smeha i upirali prstom na šank gde je stajalo njegovo pivo. Dankan je često bio predmet zajebancije, ali nas je uvek derao u kartama. Posle tekme smo otišli do Sohoa da se malo promuvamo, a potom do stare londonske baze, paba Lajons End Lamb, na pivo. Poslednji voz za Mančester je kretao u 11.40. Stigli smo kući rano ujutro, izmoreni ali zadovoljni. Uvek sam voleo utakmice u Londonu.
U februaru 1980, na moj devetnaesti rođendan, Oldam je igrao u Prestonu. Otišli smo u velikom broju, ali je voz kasnio tako da smo na stadion stigli tek u petnaestom minutu utakmice. U momentu kada smo se mi pojavili, domaći fanovi su maltretirali manju grupu Oldamovih navijača, koji su doputovali u sopstvenoj režiji. Prestonovi huligani su se ponadali da je to bilo sve što je tog dana stiglo iz Oldama, ali su se zajebali. Nakon prvog našeg naleta bili su primorani da se povuku, i više im nije palo na pamet da krenu na nas.
Jedno jutro bio sam kod keve na doručku. Imao sam dogovor sa Alanom Mek Manusom da dođe po mene oko jedanaest, pa da odemo negde na piće. Alan je bio sedmo dete u porodici. Njegov uporni ćale nije odustajao dok, nakon šest ćerki, nije dobio sina. Desetak minuta pre dogovorenog vremena, neko je zazvonio. Skočio sam na noge misleći da je Alan, ali se umesto njega na vratima pojavila TV ekipa. '' Dobro jutro Karl, mi smo sa BBC. Želeli bi smo da uradimo sa vama dokumentarac o Nacionalnom Frontu, pošto znamo da si ti njihov vođa u Oldamu! '', rekao je lik sa mikrofonom u ruci. Bio sam šokiran: '' Ko vam je dao moju adresu? Nemam ja ništa sa Frontom! '', zaurlao sam, ali su me istog momenta prekinuli i ponudili pare za par odgovora. U tom trenutku mi je kroz glavu proletela ideja da možda ne bi bilo ni tako loše da napravim nekakvu sprdnju, i uzmem lovu za to. '' OK pristajem, hajdemo da nađemo odgovarajuće mesto gde bi mogli sve da snimimo, kako bi delovalo što autentičnije '' rekao sam. U međuvremenu se na vratima pojavio i Alan. Pošao je i on sa nama, ali je odbio da bude uključen u emisiju. Proveo sam ih kroz celu azijsku četvrt i doveo ih do Kopisa, takođe azijskog dela grada. Izabrali smo da u pozadini kadra budu neke razrušene kuće, kako bi sve dobilo još više efekta. Kamere su se upalile, krenula su pitanja, ali vam mogu reći da su bili prilično razočarani mojim umerenim odgovorima. Iznenada su se sa druge strane puta pojavila dva lokalna bolida. Zaustavio sam snimanje i otrčao do njih. Prethodno sam BBC ekipi rekao da su njihdvojica najekstremniji Frontovci u Oldamu. Pol Hip i Pit Nalti to sigurno nisu bili, ali je tačno da nisu imali ni trunke morala. Složio sam im priču da BBC snima emisiju o maltretiranju Pakija za koju daje novac. Pristali su da pričaju bez razmišljanja. TV ekipa se silno obradovala. Hip i Nalti su tada počeli da lažu i mažu. Pričali su kako ne može da prođe dan a da ne prebiju nekog Azijata. Izmislili su priču o fajtu sa dvadeset Pakija, bacanju koktela na njihove prodavnice i slično. Voditelj je prosto sijao od sreće. Dobio je šta je tražio. Alan je stajao sa strane i nije mogao da veruje. Kočio se od smeha. Kada je sve završeno dobio sam pedeset funti, a ja sam od toga Hipiju i Naltiju dao po deset. Odjurili su u prvi pab da ih spičkaju. Alan i ja smo seli na bus za Mančester i otišli u restoran na klopu. Idućeg petka u pola sedam uveče, BBC 2 je emitovao emisiju '' The Oxford Road Show '', čiji je voditelj bio Grem Felovs, poznatiji po nadimku Neverni Džoni. Predstavio me je kao nacističko zlo i vođu bande, čija su desna ruka Hipi i Nalti. Ja sam sa Frontom raskrstio godinu dana pre toga, ale će me moja naivnost i pohlepa za novcem kasnije skupo koštati. Postao sam heroj lokalnih rasista, ali isto tako i neprijatelj broj jedan za brojne crnce, Azijate i anti-nacije iz Oldama. Već u subotu ujutru, nakon emisije, panduri su mi upali na gajbu i uhapsili me. Kada su me doveli u stanicu, tamo su već bili Hipi i Nalti. Šest sati su nas ispitivali, pokušavajući da nam prikače i najsitniji incident na rasnoj osnovi, koji se dogodio u gradu u prethodnih nekoliko godina. Nakon dugog ubeđivanja pristali su da nam poveruju da nemamo ništa sa Frontom, i pustili nas kućama bez kazne, ali će nas zato u buduće za svaku glupost pozivati na raport.

Sava04
14-06-2013, 17:02
OSVAJANJE VRHA

01.maja 1980. otišao sam na odmor u Nju Kej. Bio je to najbolji provod u mom životu. Upoznao sam mnogo novih likova, stekao par sjajnih prijatelja, smuvao dosta riba. Kada su me lokalne face primetile u modernoj mod odeći, bili su fascinirani i ubrzo su počeli da me kopiraju. Zaposlio sam se u jednom baru na samoj obali i, umesto desetak dana, tu ostao celo leto. Svakog vikenda izlazio sam sa novim prijateljima u obližnji Plimut. U predgrađu je jedne večeri svirala grupa Madness. Bio je to sigurno najbolji koncert koji sam ikada gledao. Nju Kej mi se urezao u srce, tako da sam kasnije često odlazio tamo na odmor.
U Oldam sam se vratio početkom septembra, i odmah počeo ponovo da idem na fudbal.
Prva tekma koju sam gledao bila je na Baunderi Parku protiv Kardifa. U to vreme Spajners Arms je bio bar u kojem se ekipa okupljala pre utakmice. Kada sam ušao unutra sa par momaka, bar je bio prepun Kardifovih navijača. Seli smo u dva separea i zapevali Oldamove pesme. Kardif nam je odgovorio takođe pesmom. Atmosfera je bila vrlo napeta, ali ipak mirna pošto se sve svodilo na međusobno natpevavanje. Oko pola tri jedan mladi Velšanin se umešao među nas i nabacio Jogiju omču, koju je napravio od svog kaiša, oko vrata. Jogi je dolazio na Oldam godinama. U početku je išao sa Čedi skinsima, a potom se priključio našoj ekipi iz Vestvuda. Klinac je povukao Jogija i oborio ga na zemlju, a potom ga šutnuo u glavu. Neko je odmah vratio klincu i tuča se zakuvala. Kardif se zaleteo, gađajući nas stolicama i čašama, ali smo im uzvratili. Jedan lik mi je prišao sa strane. Nisam ga primetio. Osetio sam samo snažan bol kada mi je zabo u vrat iskidanu limenku koka kole. Zavrtelo mi se u glavi. Fajt se u međuvremenu preselio iz bara na ulicu. Barmen mi je prišao i izvukao limenku iz vrata. Krv je šikljala na sve strane. Sledećeg momenta sam se onesvestio. Došao sam sebi u bolničkoj sobi. Rana je bila na vrlo nezgodnom mestu i bilo je neophodno dosta kopči da se zakrpi. Pored mene su ležali, moj dobar prijatelj Džimi Reg i njegov poznanik Dejv Grin iz Kroslija. Kardifovi navijači su ih pogodili u glavu, jednog pepeljarom, a drugog stolicom. Obojica su bili zavijeni.
Nakon desetak dana u Oldamu je gostovao Šefild Venzdej. Oko dva sata Čedi je bio pun Jorkširaca. Tuča je počela odmah po našem ulasku na tribinu, i trajala je punih sat vremena. Bilo ih je više, ali smo mi bili uporniji i čak uspeli da ih izguramo na teren. Ruke su me bolele od udaraca. Svi zglobovi su mi bili krvavi, šake otečene. U glavi mi je zujalo naredna tri dana, ali smo ipak uspeli da ih nateramo da se povuku i pridruže ostalim, mirnijim navijačima Šefilda, na suprotnoj tribini. U drugom poluvremenu su pokušali da uđu u teren i krenu ka Čedi Endu, ali ih je policija u tome sprečila. Posle te utakmice vlada je uvela nove mere predostrožnosti. Postavljene su visoke ograde na svim stadionima u zemlji. Ironično je da su se na taj potez odlučili zbog divljanja navijača Šefilda na Oldamu. Osam godina kasnije 96 navijača Liverpula stradaće na Hilsborou, baš zbog tih ograda, koje će potom ponovo biti ukinute. Moram priznati da sam ja na toj tekmi protiv Šefild Venzdeja osvojio vrh fudbalskog nasilja. Dalje jednostavno nisam imao kud, i kroz godinu i po dana prestaću da se zanimam za tuče na fudbalu.
Bolton je bio sledeći na redu. Jurili smo ih i tukli ceo dan. Nije ih puno došlo na naš kop, a oni koji jesu dobili su poštene batine. Edi je jednim udarcem izbio čak četiri zuba jednom Boltonovom navijaču, koji se sručio na beton. Bio je među starijim likovima i mislio je da je Oldam i dalje mlaka ekipa, ali se zajebao.
Ubrzo nam je u goste došao još jedan stari dužnik, Blekburn Rovers. Edi i ja smo prepoznali neke njihove momke od prethodne sezone. Stajali su u vrhu Čedi Enda. Napali smo ih, a dvojica su se pomerila u stranu. '' Mi smo navijači Mančester Junajteda, ne dirajte nas, želimo samo da gledamo tekmu '', rekli su. Kakvi idioti, nisu imali pojma da Junajted mrzimo iznad svega, tako da smo se Edi i ja prvo obrušili na njih dvojicu.
Po završetku utakmice protiv Vest Hema, došlo je do gužve u jednoj sporednoj uličici nedaleko od stadiona. Bilo nas je oko dvesto, a njih skoro duplo više.Vest Hem nas je napao sa uzvišenja. Imali su bolji položaj i to su iskoristili da nas razbiju već u prvom naletu. Povukli smo se, ali je Hari Rendal zapeo, pao i povredio koleno. Ostalo mu je samo da se pomoli Bogu i pokrije rukama preko glave. Ubili su ga od batina. Više ga nikada nisam video na utakmicama. Otišao je u Jehovine svedoke.
Na sledećem gostovanju, u Reksamu, zauzeli smo celu domaću tribinu, a po povratku kući rasturili centar Čestera. Voz je bio potpuno demoliran. Kada smo stigli u Mančester, na Viktorija stanicu, ugledali smo desetak modova. '' Hajde, đubrad mančesterska! '', povikali smo za njima. Okrenuli su se i stali. '' Nismo jebeni Mančester, već Bolton! '', odgovorili su ponosno. Zaleteli smo se na njih, ali su se dobro držali. U jednom momentu je čak izgledalo da će njih deset uspeti da savlada nas pedeset. Poštovao sam Bolton, iako sam ih mrzeo. Bili su možda i najjača ekipa sa kojom smo se redovno sukobili. Uvek su gordo isticali svoje ime, i mrzeli su Mančester, kao i svi. Iako Junajted u to vreme nije bio ni senka uspešnog tima, svi su ih i dalje mrzeli istim žarom.
Početkom osamdesetih tuče, na samim stadionima, su proređene, pošto su visoke ograde onemogućavale navijače da dođu jedni do drugih ili se sretnu na terenu. Uz to i policija se mnogo bolje organizovala, pa su mnogi navijači počeli da putuju na svoju ruku, iznajmljenim automobilima i kombijima, kako bi izbegli policijsku pratnju. Nisam baš bio impresioniran svim tim facama.U slučaju da ne nalete na protivničku bandu, oni bi svoj bes iskalili na običnim navijačima, pa čak i nedužnim prolaznicima. Oldamovi huligani su u to vreme furali loš fazon. Rasturanje pabova i prodavnica, pljačkanje, krađa novca i slika sa zidova bile su im omiljene aktivnosti. Da stvar bude još gora, u svim tim sranjima prednjačili su likovi koji nisu mogli da se dokažu u svoje vreme, tokom sedamdesetih, pa su se nekih sedam, osam godina kasnije kurčili pred klincima.
Te sezone nas tridesetak je otišlo u Bolton u tri kombija. Upali smo im na tribinu. Mnogi su se razbežali, ali nam se ipak suprotstavila ekipa od pedeset matorih rokera. Nakon deset minuta fajta panduri su nas izbacili sa stadiona. Posle utakmice bilo je dosta nasilja na ulicama, uz korišćenje motki i gomile drugog hladnog oružja.

Sava04
14-06-2013, 17:03
ŠPANIJA 1982.

Na startu nove sezone, 1981/82. igrali smo u Blekburnu. Bila je to večernja utakmica, pa sam zbog posla stigao na knap. Cela banda je otišla još u prepodnevnim časovima, tako da smo Stiv Stot i ja bili jedini navijači u brzom vozu. On je imao šesnaest godina, i često je išao sa mnom. Kada smo stigli u Blekburn, na stanici je bila ekipa od tridesetak domaćih fanova. Skontali su nas čim smo izašli iz voza na peron. Krenuli su ka nama. Nije nam preostalo ništa drugo nego da bežimo. Trčali smo u pravcu stadiona, koji je od stanice udaljen tri kilometra, koliko su nas noge nosile, ali ni oni nisu pomišljali da odustanu. Uleteli smo u prvi pab, u kojem je sedela grupa od pet, šest matorih rokera. '' Ljudi, pomagajte, juri nas Blekburnova banda, odraće nas! '' rekli smo u glas. Prišao nam je jedan bradati drkadžija i zapalio me svom snagom po sred usta, da sam odleteo preko stola. '' Odjebite jajare! '' odgovorio je. Izašli smo napolje i nastavili da trčimo ka stadionu. Naši gonioci su malo zastali misleći da su nas izgubili, ali kada su nas ponovo ugledali nastavili su poteru za nama. Srećom stadion je bio sve bliži, pa je i policije bilo sve više. Uspeli smo da im pobegnemo i dokopamo se Darven End tribine, koja je bila puna Oldamovih navijača. Kada su me ugledali Pol, Denis i Edi, upitali su me šta se dogodilo, pošto mi je usna krvarila. Ispričao sam im. Sačekali smo poluvreme i odlučili da se malo promuvamo po stadionu, ne bi li nekog prepoznali. Nije bilo potrebe da se mučimo. Ugledao sam ekipu iz paba u dnu naše tribine, i poveo prijatelje ka njima. Kada me je onaj '' moj '' bradonja ugledao, bio je šokiran. '' Da li me se sećaš majmune bradati? '', upitao sam ga. Od straha nije prozborio ni reč. Šutnuo sam ga pravo u glavu, a potom smo svi skočili na njih i dobro ih izmlatili.
Početkom 1982. godine igrali smo protiv Čelzija. Kao i obično doputovalo ih je nekoliko hiljada. Pre utakmice, obe ekipe su bile u Baunderi klubu. Zajedno smo pili i pevali nacionalne i anti IRA pesme. Nije bilo nikakve frke. Ušli smo na Čedi End i zauzeli mesto ispod ulaza, pored semafora. Odjednom sam primetio sumnjive likove. Pokušao sam da ih provalim po akcentu. Definitivno nisu bili Kokni. Kada su nam se približili povikao sam: '' Siti! '', i poveo momke ka njima. Njih stotinak je zastalo. '' Nismo došli zbog vas, već zbog Čelzija! '', odgovorio je jedan od njih. Zastali smo za trenutak, a onda se zaleteli na njih. Mrzeli smo prvo Mančester, pa tek onda London. Cela tribina je skočila. Edi je tukao Buldoga, dok se Marfi rvao sa Bifom, koji su u to vreme bili vodeće face na Sitiju. Uništili smo ih. Čelzi je sve to samo posmatrao sa bočne tribine. Neki su nam čak pružali podršku. Uspeli smo da ih isteramo sa Čedija. '' Ako ispadnemo iz lige, sledeće sezone ste najebali, rasturićemo vam ceo stadion! '', povikali su neki od njih. Siti je dogodine ispunio dato obećanje. Posle utakmice došlo je do fajta između Čelzija i ekipe iz Mančestera, koji su Kokni lako rešili u svoju korist.
Na Uskrs 1982. definitivno sam odlučio da putujem u Španiju na Svetsko prvenstvo, koje je počinjalo u junu. Kupio sam kartu za brod, od Plimuta do Santandera, u jednom pravcu. Isto su učinili Toni Grivs i Šejn Kleg. Nisam imao ušteđevine. Smatrao sam da će mi lova u međuvremenu od negde kanuti, tako da nisam puno razmišljao o tome. Ćale je obećao da će mi pozajmiti kintu, ako se ne snađem, ali on nije znao kada tačno putujem pa je baš tih dana otišao sa prijateljem na vikendicu da mu nešto pomogne.
Nisam mogao da verujem. Dva dana uoči putovanja, ja sam bio bez žute banke u džepu. Razmišljao sam da odustanem od svega, ali je emisija o najezdi engleskih navijača na Španiju, samo još više uticala na mene. Jednostavno sam morao da odem na to prvenstvo. Dan pred put sam proveo u društvu devojke Linde, koja je izvadila sav novac koji je imala i dala mi ga. Čitavih funtu i po! Pošto sad ona nije imala više kinte, bila je prinuđena da pešači do kuće, do Mančestera. To je bio naš poslednji susret. Više je nikada nisam video.
Našao sam se sa Šejnom i Tonijem, čiji nas je ćale odbacio kolima do Birča. Imali smo još dvadesetak sati fore da stignemo do Plimuta. Znali su da sam na put krenuo sa svega jednom i po funtom, ali sam im stavio doznanja da ne očekujem da me finansiraju. Stigli smo do Birmingema, da bi nam potom stao neki tip sa Rols Rojsom. Odvezao nas je do Londona i poželeo nam sretan put. Usput nam je obezbedio prevoz do Plimuta sa nekim kamperima, čiji je bio član. Stigli smo u Plimut to veče. Grad je bio prepun navijača iz cele zemlje. Brod je polazio tek ujutru u osam sati. Imali smo celu noć pred nama. Prvi na koje smo naleteli bili su navijači Boltona. Bilo ih je trideset. Neke smo prepoznali iz brojnih tuča. Provalili su i oni nas, ali nije bilo nikakve prozivke, pošto smo svi bili zajedno tu zbog Engleske. Na kraju smo svi završili u jednom soul klubu, gde su nas oni počastili pićem. Nešto iza ponoći, izašli smo napolje i otišli do dokova, gde smo dočekali zoru. Bili smo umorni i neispavani, ali kada smo, u šest sati, ugledali puno pristanište navijača povratila nam se snaga. Ukrcali smo se na brod '' Pride Of Bilbao. '' Izgledali smo kao vojska koja ide u rat. Svega par nedelja ranije hiljade britanskih vojnika je baš iz luke u Plimutu i Sautemptonu, isplovilo ka Folklandskim ostrvima. Realno je bilo za očekivati da će atmosfera u Španiji biti vrlo napeta, zbog toga što je Argentina bila španska kolonija. Ceo brod je bio okićen zastavama. Na jednoj je pisalo '' Butbojsi Margaret Tačer. '' Patriotizam je dostigao vrhunac. Osećao sam se ponosno što sam Britanac. Atmosfera na brodu je bila fenomenalna. Celu noć se pilo i pevalo. Ekipe su se međusobno nadvikivale. More je bilo nemirno, što je uticalo na mnoge navijače da popadaju po celoj palubi. Šejn, Toni i ja smo predveče sišli u kazino, koji je bio pun Čelzijevih i Boltonovih fanova. Stajali su razdvojeni, i u svakoj drugoj prilici tuča bi se očekivala svakog momenta, ali su se oni sjajno provodili pevajući navijačke pesme. Iz obe ekipe je potom izašao najpijaniji lik, koji je morao da peva zadatu pesmu, kao na karaoke žurkama. Nakon pola sata, i ja sam se priključio zabavi. Odlučio sam da odpevam anti-Bolton pesmu, pošto je dve trećine prisutnih činio upravo Bolton. Umesto batina, ispraćen sam aplauzima, iako je bilo i par prekih pogleda. U međuvremenu, Toni se oprobao na džek potu i dobio četrdeset funti. Dao mi je desetku, kojoj sam se obradovao kao nikad ranije, pošto mi je u džepu ostalo poslednjih trideset penija. Kada smo se ujutru probudili, otišli smo u restoran na doručak. Veliki Bobi Mur je bio tamo.
Ljudi su mu prilazili da ga pozdrave, a on se strpljivo rukovao i ćaskao sa svima.
Stigli smo u Santander u utorak, u osam ujutru. Razdvojili smo se kako bi lakše ustopirali do Bilbaoa, koji je udaljen nekih tridesetak kilometara, i dogovorili se da se nađemo u prvom baru na glavnoj železničkoj stanici. Nakon svega deset minuta, stala su mi kola u kojim su bili navijači Vest Hema, njih četvorica. Odvezli su me direktno do stanice. Ušao sam u bar koji je bio prepun Engleza. Između ostalih, tu je bila i grupa od petnaest Oldamovaca, koji su doputovali vozom. Dvojica navijača Portsmuta, Najdžel i Tomi, su me ponudili pićem. Ćaskali smo neko vreme, a potom promenili lokal, pošto se Šejn i Toni još uvek nisu pojavili. Svuda na svetu važi pravilo da kada popiješ piće, platiš pre nego što odeš. To engleski navijači nisu poštovali. Mi smo takođe promenili par kafana i popili nekoliko pića, a potom se spustili do plaže. Odeš, kao fol do toaleta, a onda zapališ napolje kroz prozor. Proveo sam sa Pompejima dva dana. Obe večeri smo spavali na plaži gde je noćila gomila Engleza.
Prvu utakmicu Engleska je igrala sa Francuskom. Ujutru, na dan tekme otišli smo do stadiona da probamo da nađemo karte. Tapkaroši su bili na svakom koraku. Našao sam se na pravom mestu, u pravo vreme, pošto je baš u momentu kada smo naišli, jedan Englez patosirao prvog tapkaroša i oteo mu sve karte iz ruku. Podelio ih je engleskim navijačima koji su mu bili najbliži. Tako sam i ja došao do svoje ulaznice... kakav posao! Taj dan je bio najtopliji u mom životu. Kada sam ušao na stadion, koji je izgledao fenomenalno, prvo sam otišao do toaleta da se nalijem vodom. Istaknuto upozorenje da voda nije za piće nikoga nije sputavalo da je ne pije. Zauzeo sam mesto iznad jedne šipke. Oko mene je bilo i Engleza i Francuza. Atmosfera je bila veličanstvena. Kada je orkestar počeo da svira francusku himnu, pola stadiona je zapevalo. Naježio sam se. Himna im je predivna. U tom momentu sam poželeo da umesto '' God Save The Queen '' zasvira '' Land Of Hope And Glory '', koja je mnogo napaljivija i lepša, i koju su svi navijači više voleli. Stadion je bio krcat. Par minuta pre početka meča trojica engleskih navijača, koji su sedeli dva reda iznad mene, zamolili su me da okačim njihovu zastavu preko šipke na koju sam bio naslonjen, što sam ja rado učinio. U znak zahvalnosti dali su mi kartu za utakmicu protiv Kuvajta, koja im je bila višak pošto jedan njihov prijatelj nije došao. To je definitivno bio moj sretan dan. Samo što je tekma počela Brajan Robson je postigao najbrži gol u istoriji Svetskog prvenstva i doveo nas u vođstvo. Totalno smo odlepili. Uh, kakav početak! Utakmica je bila odlična. Engleska je na kraju pobedila sa 3-1. Oborili smo simpatične Francuze na pleća. Voleo sam njihovu igru. Posebno me je oduševljavao taj srednji red na čelu sa genijem Platinijem, kome su pomagali omaleni Žires i tamnoputi Tigana. Nakon pobede svi smo pohrlili u centar grada na slavlje. Bilbao se nalazi na severu Španije i veoma je separatistički raspoložen. Građani su nas veoma srdačno primili. U međuvremenu sam se našao sa Šejnom i Tonijem, koji su predložili da narednih nekoliko dana provedemo u malom turističkom mestu, Laredu. Ono je udaljeno od Bilbaa svega desetak kilometara i predstavlja neku vrstu predgrađa. Laredo je takođe bilo prepuno Engleza, a i grupa Latiksa je tu našla svoje utočište. Kol Šou i Džimi Rigli su nas primili prvu noć, da bi sutradan nabasao na svog ujaka Gerija Vokera, koji je došao sa svojom ekipom, popularni Barnli Reds. Geri je bio jedan od strastvenih navijača Mančester Junajteda. Jedan od onih koji znaju šta koji igrač doručkuje, kako se kome zove kućni ljubimac, i slična sranja. Geri me je pozvao da provedem kod njega nekoliko noći, što sam rado prihvatio. Najveći problem mi je bila klopa. Par dana nisam ništa jeo, mislio sam da ću crći od gladi. Otišao sam do plaže u nameri da pokušam da se ogrebem za neku klopu. Seo sam pored dve Amerikanke, koje su bile u hipi fazonu. Razvezli smo priču. Primile su se žešće, ali je meni u glavi bila samo hrana. Nakon polusatnog ćaskanja pitale su me da li sam za '' Haš '', na šta sam ja kao iz topa odgovorio: ''Naravno. '' Kada su rekle haš, u momentu sam pomislio da je to tatar haš, lenkširski obrok od mesa, ali sam odmah skontao da je u pitanju bila droga. Ipak, krenuo sam sa njima do apartmana. Sedeo sam sa jednom u sobi, dok je druga nešto čeprkala po kuhinji. '' Koliko haša želiš? '', proderala se iz kuhinje. '' Pun tanjir, sa crvenim kupusom ako može!? '', odgovorio sam. U tom momentu su obe skočile na noge i ljutito me isterale napolje. Izašao sam očajan na ulicu. Mislio sam da ću se onesvestiti od gladi. Seo sam ispred jednog restorana sa terasom. Debeli Švaba je sedeo za prvim stolom do izlaza. Konobar mu je doneo biftek i tanjir pun krompira. Zurio sam u njega i oblizivao usne, kao nenormalan. Švaba je uzeo prvo parče mesa, ali se zagrcnuo. Počeo je da kašlje, a potom je ustao i otišao u restoran do šanka da traži vode. U istom momentu sam skočio i našao se pred njegovim tanjirom. Zario sam celu glavu u njega. Švaba se vratio i u momentu se zbunio kada me je video. Stajao je par minuta misleći da ću pobeći, ali se ja nisam obazirao. Trudio sam se da pojedem što više. Ščepao me je s' leđa i bukvalno izbacio preko stola na ulicu. Nisam mario, bio sam zadovoljan pošto sam konačno nešto stavio u usta.
Vratili smo se u Bilbao na utakmicu sa Kuvajtom. Naleteo sam usput na par prijatelja iz Vernet ekipe. Vilis, Stju Lejn i Džon Gal. Vilis me je posebno voleo, a bio mi je i dužnik. Jednom prilikom sam na sudu lažno svedočio u njegovu korist i tako ga spasao sigurnog zatvora. '' Konačno Karl da ti se odužim '' rekao je kada smo se sreli. Proveo sam ostatak vremena sa njima. Klopa, piće, spavanje,ulaznica za tekmu sa Česima, prevoz do kuće, sve mi je bilo obezbeđeno. Nije moglo bolje da mi uleti. Izabrali smo jedan veliki bar u centru Bilbaoa kao bazu. Gazda je bio sjajan lik. Rezervisao je jedan veliki sto samo za nas, dok god smo bili tu. Bar je stalno bio pun engleskih navijača. Jedne večeri nabasali su Ralf i Peti iz Šou Goubiz ekipe. Sedeli smo i smejali se pričajući prazne priče. Dobacivali smo nekim ribama koje su sedele za susednim stolom, na šta su se one samo kikotale. Iznenada se na vratima pojavila visoka, zgodna cnkinja. Imala je na sebi beli kožni mantil i bila je okićena zlatom. Preletela je pogledom po baru. Kada se okrenula ka našem stolu, namignuo sam joj više iz fazona, na šta je ona mahnula rukom i pozvala me k sebi. Bio sam iznenađen, čak i malo uplašen. Šapnula mi je na lošem engleskom da bi volela da je posetim u njenoj hotelskoj sobi kroz jedan sat. Pružila mi je vizit kartu i izašla iz bara. Bio sam šokiran. Narednih sat vremena Vilis, Džon, Stju i ja smo sedeli u potpunoj tišini, a potom sam ja ustao i otišao da pronađem hotel sa vizitke. Bio je to sigurno najekskluzivniji hotel u Bilbau. Zakucao sam na njena vrata. Otvorila ih je i pozvala me da uđem. Imala je na sebi samo providnu tanku haljinu. Otišli smo pravo u krevet. Preuzela je potpunu kontrolu nada mnom. Zažmurio sam i prepustio joj se. Ničeg se ne sećam. Znam samo da sam uživao. Pošto smo završili, obukao sam se i vratio nazad u bar. Još uvek nisam mogao da dođem sebi. Kakvo erotsko iskustvo! Dok sam sve prepričavao prijateljima, samo su se držali za glavu i coktali. Ni oni nisu mogli da veruju kakvo sam srećno đubre ispao.
Noćni život u Bilbau je bio fenomenalan. Ulice su vrvele od mladih ljudi. Jedna dugačka ulica u starom gradu je bila puna prostitutki. Stajale su na svakom koraku, i nisu bile skrnave poput većine engleskih kurvi. Ovde je bilo pravih manekenki. Da čovek ne poveruje da su radile na ulici za sitne pare, za svega milion pezeta, ili pet funti. Vilis mi je jedno veče dao neku kintu da imam za piće, ali sam ja odlučio da ih pametnije potrošim. Prošetao sam ulicom tri puta, dok su me prostitutke bukvalno vukle za ruku i na vrlo lošem engleskom govorile '' Inglezi, fuki, fuki! '' i slična sranja. Odabrao sam jednu nisku, zgodnu crnku. Imala je na sebi satenski šorts i najminimalniji top koji je jedva prekrivao nešto više od njenih bradavica. Dao sam joj kintu. Zgrabila me je za ruku i povukla niz ulicu. Došli smo do jedne kuće ispred koje su bili parkirani taksisti. Svi su gledali u nas i glasno se smejali. Nisam ukapirao zašto nam se smeju, u momentu sam pomislio da paranoišem. Popeli smo se na sprat i prošli kroz dugačak, mračni hodnik pun soba. Konačno smo pronašli jednu praznu. Već narednog momenta smo bili u zagrljaju na podu. Opkoračila me je i skinula mi svu odeću. Strasno smo se ljubili, a potom je ona prešla u akciju. Skliznuo sam rukom pod njen šorts, i u momentu se sledio. Umesto ženskog, riba je imala muški polni organ. Kakav šok! Odgurnuo sam je sa sebe, skočio na noge, pokupio stvari i zapalio iz sobe. Oblačio sam se u trku. Sjurio sam se niz stepenice i izleteo pravo na ulicu. Taksisti su se ovaj put još glasnije smejali. Bilo mi je jasno zašto. O Bože kako sam se osećao sjebano. Našao sam se sa prijateljima i sve im ispričao. Nisu bili iznenađeni pošto su znali da je devedeset posto prostituki u Bilbau bilo transvestiti. Nisam mogao da verujem. Ulice su bile pune Engleza, i svakih par minuta mogao si da vidiš kako neko odlazi sa prostitutkom. Nije valjda da je neko mogao da se pojebe sa transvestitom!? Celu noć me je oblivao hladan znoj. Dugo nisam mogao da zaspim. Narednih deset godina ću imati strah od prvog spavanja sa novom devojkom.
Sledeće večeri sam se osećao mnogo bolje. Nas petnaestak je otišlo do starog grada, gde se održavao tradicionalni karneval. Brzo smo se napili i uklopili u veselu atmosferu. Jedan momak je bio u centru pažnje. Igrao je, go do pola, ogrnut Junion Džekom, na kojem je pisalo Halifaks Taun. Prišli smo mu da se upoznamao i pozovemo ga na piće, ali smo tada skontali da je on ustvari lokalni Baskijac koji je maznuo tu zastavu. Đubre! Vilis je krenuo na njega, ali se tu u momentu stvorila grupa od tridesetak lokalaca sa noževima u rukama. Skontali smo da nam je pametnije da zapalimo nego da navučemo bes celog grada. Krenuli su za nama, ali smo spas pronašli u '' našem '' baru. To je bio ujedno i jedini incident i loše iskustvo koje sam imao tokom boravka u Španiji.
Dve večeri kasnije, ponovo smo se uputili ka baru. Kada smo došli, bio je krcat. Svi su gledali TV. '' Malvinas, Malvinas, Argentina se predala! '' vikali su Baskijci i grlili se od sreće zato što je omražena Argentina, španskog govornog područja, pala u ruke Engleza. Nismo mogli da verujemo. U roku od pola sata ulice su bile pune engleskih navijača koji su slavili. Pridružilo nam se pola Bilbaoa. Kupali smo se u fontanama. Gazde lokala su nas častili pićem. Kakva noć, puna emocija! '' Dobili smo rat, dobili smo rat! '', orilo se ulicama grada. Bio sam izuzetno ponosan dok su sve TV stanice prikazivale gvozdenu lejdi Margaret Tačer kako objavljuje vest o pobedi Engleske. Policija na ulicama Bilbaoa je takođe bila fenomenalna. Ništa nam nisu branili. Pustili su nas da slavimo do kasno u noć. U ranim jutarnjim satima, Vilis i ja, obojica dobro pijani, smo skinuli sa jarbola baskijsku zastavu i poneli je kao suvenir.
Poslednju utakmicu u takmičenju po grupama, Engleska je igrala sa Čehoslovačkom. Pobedili smo i plasirali se u drugi krug, ali se na žalost tu naš boravak u Španiji završavao, pošto smo ostali bez love. Proveli smo se sjajno. Bio sam presrećan što sam okusio čari najvećeg fudbalskog takmičenja na svetu. Sedamnaest dana sam proveo u Baskiji, a krenuo sam sa svega funtom i po u džepu. Pa nije li to umetnost? Do kraja života ću biti zahvalan ljudima koji su mi pomogli da se dobro provedem. Stju Lejn nas je dovezao do kuće. Putovali smo kroz Francusku, da bi nakon dva dana došli u Oldam.

Sava04
14-06-2013, 17:03
ŠPANIJA 1982.

Na startu nove sezone, 1981/82. igrali smo u Blekburnu. Bila je to večernja utakmica, pa sam zbog posla stigao na knap. Cela banda je otišla još u prepodnevnim časovima, tako da smo Stiv Stot i ja bili jedini navijači u brzom vozu. On je imao šesnaest godina, i često je išao sa mnom. Kada smo stigli u Blekburn, na stanici je bila ekipa od tridesetak domaćih fanova. Skontali su nas čim smo izašli iz voza na peron. Krenuli su ka nama. Nije nam preostalo ništa drugo nego da bežimo. Trčali smo u pravcu stadiona, koji je od stanice udaljen tri kilometra, koliko su nas noge nosile, ali ni oni nisu pomišljali da odustanu. Uleteli smo u prvi pab, u kojem je sedela grupa od pet, šest matorih rokera. '' Ljudi, pomagajte, juri nas Blekburnova banda, odraće nas! '' rekli smo u glas. Prišao nam je jedan bradati drkadžija i zapalio me svom snagom po sred usta, da sam odleteo preko stola. '' Odjebite jajare! '' odgovorio je. Izašli smo napolje i nastavili da trčimo ka stadionu. Naši gonioci su malo zastali misleći da su nas izgubili, ali kada su nas ponovo ugledali nastavili su poteru za nama. Srećom stadion je bio sve bliži, pa je i policije bilo sve više. Uspeli smo da im pobegnemo i dokopamo se Darven End tribine, koja je bila puna Oldamovih navijača. Kada su me ugledali Pol, Denis i Edi, upitali su me šta se dogodilo, pošto mi je usna krvarila. Ispričao sam im. Sačekali smo poluvreme i odlučili da se malo promuvamo po stadionu, ne bi li nekog prepoznali. Nije bilo potrebe da se mučimo. Ugledao sam ekipu iz paba u dnu naše tribine, i poveo prijatelje ka njima. Kada me je onaj '' moj '' bradonja ugledao, bio je šokiran. '' Da li me se sećaš majmune bradati? '', upitao sam ga. Od straha nije prozborio ni reč. Šutnuo sam ga pravo u glavu, a potom smo svi skočili na njih i dobro ih izmlatili.
Početkom 1982. godine igrali smo protiv Čelzija. Kao i obično doputovalo ih je nekoliko hiljada. Pre utakmice, obe ekipe su bile u Baunderi klubu. Zajedno smo pili i pevali nacionalne i anti IRA pesme. Nije bilo nikakve frke. Ušli smo na Čedi End i zauzeli mesto ispod ulaza, pored semafora. Odjednom sam primetio sumnjive likove. Pokušao sam da ih provalim po akcentu. Definitivno nisu bili Kokni. Kada su nam se približili povikao sam: '' Siti! '', i poveo momke ka njima. Njih stotinak je zastalo. '' Nismo došli zbog vas, već zbog Čelzija! '', odgovorio je jedan od njih. Zastali smo za trenutak, a onda se zaleteli na njih. Mrzeli smo prvo Mančester, pa tek onda London. Cela tribina je skočila. Edi je tukao Buldoga, dok se Marfi rvao sa Bifom, koji su u to vreme bili vodeće face na Sitiju. Uništili smo ih. Čelzi je sve to samo posmatrao sa bočne tribine. Neki su nam čak pružali podršku. Uspeli smo da ih isteramo sa Čedija. '' Ako ispadnemo iz lige, sledeće sezone ste najebali, rasturićemo vam ceo stadion! '', povikali su neki od njih. Siti je dogodine ispunio dato obećanje. Posle utakmice došlo je do fajta između Čelzija i ekipe iz Mančestera, koji su Kokni lako rešili u svoju korist.
Na Uskrs 1982. definitivno sam odlučio da putujem u Španiju na Svetsko prvenstvo, koje je počinjalo u junu. Kupio sam kartu za brod, od Plimuta do Santandera, u jednom pravcu. Isto su učinili Toni Grivs i Šejn Kleg. Nisam imao ušteđevine. Smatrao sam da će mi lova u međuvremenu od negde kanuti, tako da nisam puno razmišljao o tome. Ćale je obećao da će mi pozajmiti kintu, ako se ne snađem, ali on nije znao kada tačno putujem pa je baš tih dana otišao sa prijateljem na vikendicu da mu nešto pomogne.
Nisam mogao da verujem. Dva dana uoči putovanja, ja sam bio bez žute banke u džepu. Razmišljao sam da odustanem od svega, ali je emisija o najezdi engleskih navijača na Španiju, samo još više uticala na mene. Jednostavno sam morao da odem na to prvenstvo. Dan pred put sam proveo u društvu devojke Linde, koja je izvadila sav novac koji je imala i dala mi ga. Čitavih funtu i po! Pošto sad ona nije imala više kinte, bila je prinuđena da pešači do kuće, do Mančestera. To je bio naš poslednji susret. Više je nikada nisam video.
Našao sam se sa Šejnom i Tonijem, čiji nas je ćale odbacio kolima do Birča. Imali smo još dvadesetak sati fore da stignemo do Plimuta. Znali su da sam na put krenuo sa svega jednom i po funtom, ali sam im stavio doznanja da ne očekujem da me finansiraju. Stigli smo do Birmingema, da bi nam potom stao neki tip sa Rols Rojsom. Odvezao nas je do Londona i poželeo nam sretan put. Usput nam je obezbedio prevoz do Plimuta sa nekim kamperima, čiji je bio član. Stigli smo u Plimut to veče. Grad je bio prepun navijača iz cele zemlje. Brod je polazio tek ujutru u osam sati. Imali smo celu noć pred nama. Prvi na koje smo naleteli bili su navijači Boltona. Bilo ih je trideset. Neke smo prepoznali iz brojnih tuča. Provalili su i oni nas, ali nije bilo nikakve prozivke, pošto smo svi bili zajedno tu zbog Engleske. Na kraju smo svi završili u jednom soul klubu, gde su nas oni počastili pićem. Nešto iza ponoći, izašli smo napolje i otišli do dokova, gde smo dočekali zoru. Bili smo umorni i neispavani, ali kada smo, u šest sati, ugledali puno pristanište navijača povratila nam se snaga. Ukrcali smo se na brod '' Pride Of Bilbao. '' Izgledali smo kao vojska koja ide u rat. Svega par nedelja ranije hiljade britanskih vojnika je baš iz luke u Plimutu i Sautemptonu, isplovilo ka Folklandskim ostrvima. Realno je bilo za očekivati da će atmosfera u Španiji biti vrlo napeta, zbog toga što je Argentina bila španska kolonija. Ceo brod je bio okićen zastavama. Na jednoj je pisalo '' Butbojsi Margaret Tačer. '' Patriotizam je dostigao vrhunac. Osećao sam se ponosno što sam Britanac. Atmosfera na brodu je bila fenomenalna. Celu noć se pilo i pevalo. Ekipe su se međusobno nadvikivale. More je bilo nemirno, što je uticalo na mnoge navijače da popadaju po celoj palubi. Šejn, Toni i ja smo predveče sišli u kazino, koji je bio pun Čelzijevih i Boltonovih fanova. Stajali su razdvojeni, i u svakoj drugoj prilici tuča bi se očekivala svakog momenta, ali su se oni sjajno provodili pevajući navijačke pesme. Iz obe ekipe je potom izašao najpijaniji lik, koji je morao da peva zadatu pesmu, kao na karaoke žurkama. Nakon pola sata, i ja sam se priključio zabavi. Odlučio sam da odpevam anti-Bolton pesmu, pošto je dve trećine prisutnih činio upravo Bolton. Umesto batina, ispraćen sam aplauzima, iako je bilo i par prekih pogleda. U međuvremenu, Toni se oprobao na džek potu i dobio četrdeset funti. Dao mi je desetku, kojoj sam se obradovao kao nikad ranije, pošto mi je u džepu ostalo poslednjih trideset penija. Kada smo se ujutru probudili, otišli smo u restoran na doručak. Veliki Bobi Mur je bio tamo.
Ljudi su mu prilazili da ga pozdrave, a on se strpljivo rukovao i ćaskao sa svima.
Stigli smo u Santander u utorak, u osam ujutru. Razdvojili smo se kako bi lakše ustopirali do Bilbaoa, koji je udaljen nekih tridesetak kilometara, i dogovorili se da se nađemo u prvom baru na glavnoj železničkoj stanici. Nakon svega deset minuta, stala su mi kola u kojim su bili navijači Vest Hema, njih četvorica. Odvezli su me direktno do stanice. Ušao sam u bar koji je bio prepun Engleza. Između ostalih, tu je bila i grupa od petnaest Oldamovaca, koji su doputovali vozom. Dvojica navijača Portsmuta, Najdžel i Tomi, su me ponudili pićem. Ćaskali smo neko vreme, a potom promenili lokal, pošto se Šejn i Toni još uvek nisu pojavili. Svuda na svetu važi pravilo da kada popiješ piće, platiš pre nego što odeš. To engleski navijači nisu poštovali. Mi smo takođe promenili par kafana i popili nekoliko pića, a potom se spustili do plaže. Odeš, kao fol do toaleta, a onda zapališ napolje kroz prozor. Proveo sam sa Pompejima dva dana. Obe večeri smo spavali na plaži gde je noćila gomila Engleza.
Prvu utakmicu Engleska je igrala sa Francuskom. Ujutru, na dan tekme otišli smo do stadiona da probamo da nađemo karte. Tapkaroši su bili na svakom koraku. Našao sam se na pravom mestu, u pravo vreme, pošto je baš u momentu kada smo naišli, jedan Englez patosirao prvog tapkaroša i oteo mu sve karte iz ruku. Podelio ih je engleskim navijačima koji su mu bili najbliži. Tako sam i ja došao do svoje ulaznice... kakav posao! Taj dan je bio najtopliji u mom životu. Kada sam ušao na stadion, koji je izgledao fenomenalno, prvo sam otišao do toaleta da se nalijem vodom. Istaknuto upozorenje da voda nije za piće nikoga nije sputavalo da je ne pije. Zauzeo sam mesto iznad jedne šipke. Oko mene je bilo i Engleza i Francuza. Atmosfera je bila veličanstvena. Kada je orkestar počeo da svira francusku himnu, pola stadiona je zapevalo. Naježio sam se. Himna im je predivna. U tom momentu sam poželeo da umesto '' God Save The Queen '' zasvira '' Land Of Hope And Glory '', koja je mnogo napaljivija i lepša, i koju su svi navijači više voleli. Stadion je bio krcat. Par minuta pre početka meča trojica engleskih navijača, koji su sedeli dva reda iznad mene, zamolili su me da okačim njihovu zastavu preko šipke na koju sam bio naslonjen, što sam ja rado učinio. U znak zahvalnosti dali su mi kartu za utakmicu protiv Kuvajta, koja im je bila višak pošto jedan njihov prijatelj nije došao. To je definitivno bio moj sretan dan. Samo što je tekma počela Brajan Robson je postigao najbrži gol u istoriji Svetskog prvenstva i doveo nas u vođstvo. Totalno smo odlepili. Uh, kakav početak! Utakmica je bila odlična. Engleska je na kraju pobedila sa 3-1. Oborili smo simpatične Francuze na pleća. Voleo sam njihovu igru. Posebno me je oduševljavao taj srednji red na čelu sa genijem Platinijem, kome su pomagali omaleni Žires i tamnoputi Tigana. Nakon pobede svi smo pohrlili u centar grada na slavlje. Bilbao se nalazi na severu Španije i veoma je separatistički raspoložen. Građani su nas veoma srdačno primili. U međuvremenu sam se našao sa Šejnom i Tonijem, koji su predložili da narednih nekoliko dana provedemo u malom turističkom mestu, Laredu. Ono je udaljeno od Bilbaa svega desetak kilometara i predstavlja neku vrstu predgrađa. Laredo je takođe bilo prepuno Engleza, a i grupa Latiksa je tu našla svoje utočište. Kol Šou i Džimi Rigli su nas primili prvu noć, da bi sutradan nabasao na svog ujaka Gerija Vokera, koji je došao sa svojom ekipom, popularni Barnli Reds. Geri je bio jedan od strastvenih navijača Mančester Junajteda. Jedan od onih koji znaju šta koji igrač doručkuje, kako se kome zove kućni ljubimac, i slična sranja. Geri me je pozvao da provedem kod njega nekoliko noći, što sam rado prihvatio. Najveći problem mi je bila klopa. Par dana nisam ništa jeo, mislio sam da ću crći od gladi. Otišao sam do plaže u nameri da pokušam da se ogrebem za neku klopu. Seo sam pored dve Amerikanke, koje su bile u hipi fazonu. Razvezli smo priču. Primile su se žešće, ali je meni u glavi bila samo hrana. Nakon polusatnog ćaskanja pitale su me da li sam za '' Haš '', na šta sam ja kao iz topa odgovorio: ''Naravno. '' Kada su rekle haš, u momentu sam pomislio da je to tatar haš, lenkširski obrok od mesa, ali sam odmah skontao da je u pitanju bila droga. Ipak, krenuo sam sa njima do apartmana. Sedeo sam sa jednom u sobi, dok je druga nešto čeprkala po kuhinji. '' Koliko haša želiš? '', proderala se iz kuhinje. '' Pun tanjir, sa crvenim kupusom ako može!? '', odgovorio sam. U tom momentu su obe skočile na noge i ljutito me isterale napolje. Izašao sam očajan na ulicu. Mislio sam da ću se onesvestiti od gladi. Seo sam ispred jednog restorana sa terasom. Debeli Švaba je sedeo za prvim stolom do izlaza. Konobar mu je doneo biftek i tanjir pun krompira. Zurio sam u njega i oblizivao usne, kao nenormalan. Švaba je uzeo prvo parče mesa, ali se zagrcnuo. Počeo je da kašlje, a potom je ustao i otišao u restoran do šanka da traži vode. U istom momentu sam skočio i našao se pred njegovim tanjirom. Zario sam celu glavu u njega. Švaba se vratio i u momentu se zbunio kada me je video. Stajao je par minuta misleći da ću pobeći, ali se ja nisam obazirao. Trudio sam se da pojedem što više. Ščepao me je s' leđa i bukvalno izbacio preko stola na ulicu. Nisam mario, bio sam zadovoljan pošto sam konačno nešto stavio u usta.
Vratili smo se u Bilbao na utakmicu sa Kuvajtom. Naleteo sam usput na par prijatelja iz Vernet ekipe. Vilis, Stju Lejn i Džon Gal. Vilis me je posebno voleo, a bio mi je i dužnik. Jednom prilikom sam na sudu lažno svedočio u njegovu korist i tako ga spasao sigurnog zatvora. '' Konačno Karl da ti se odužim '' rekao je kada smo se sreli. Proveo sam ostatak vremena sa njima. Klopa, piće, spavanje,ulaznica za tekmu sa Česima, prevoz do kuće, sve mi je bilo obezbeđeno. Nije moglo bolje da mi uleti. Izabrali smo jedan veliki bar u centru Bilbaoa kao bazu. Gazda je bio sjajan lik. Rezervisao je jedan veliki sto samo za nas, dok god smo bili tu. Bar je stalno bio pun engleskih navijača. Jedne večeri nabasali su Ralf i Peti iz Šou Goubiz ekipe. Sedeli smo i smejali se pričajući prazne priče. Dobacivali smo nekim ribama koje su sedele za susednim stolom, na šta su se one samo kikotale. Iznenada se na vratima pojavila visoka, zgodna cnkinja. Imala je na sebi beli kožni mantil i bila je okićena zlatom. Preletela je pogledom po baru. Kada se okrenula ka našem stolu, namignuo sam joj više iz fazona, na šta je ona mahnula rukom i pozvala me k sebi. Bio sam iznenađen, čak i malo uplašen. Šapnula mi je na lošem engleskom da bi volela da je posetim u njenoj hotelskoj sobi kroz jedan sat. Pružila mi je vizit kartu i izašla iz bara. Bio sam šokiran. Narednih sat vremena Vilis, Džon, Stju i ja smo sedeli u potpunoj tišini, a potom sam ja ustao i otišao da pronađem hotel sa vizitke. Bio je to sigurno najekskluzivniji hotel u Bilbau. Zakucao sam na njena vrata. Otvorila ih je i pozvala me da uđem. Imala je na sebi samo providnu tanku haljinu. Otišli smo pravo u krevet. Preuzela je potpunu kontrolu nada mnom. Zažmurio sam i prepustio joj se. Ničeg se ne sećam. Znam samo da sam uživao. Pošto smo završili, obukao sam se i vratio nazad u bar. Još uvek nisam mogao da dođem sebi. Kakvo erotsko iskustvo! Dok sam sve prepričavao prijateljima, samo su se držali za glavu i coktali. Ni oni nisu mogli da veruju kakvo sam srećno đubre ispao.
Noćni život u Bilbau je bio fenomenalan. Ulice su vrvele od mladih ljudi. Jedna dugačka ulica u starom gradu je bila puna prostitutki. Stajale su na svakom koraku, i nisu bile skrnave poput većine engleskih kurvi. Ovde je bilo pravih manekenki. Da čovek ne poveruje da su radile na ulici za sitne pare, za svega milion pezeta, ili pet funti. Vilis mi je jedno veče dao neku kintu da imam za piće, ali sam ja odlučio da ih pametnije potrošim. Prošetao sam ulicom tri puta, dok su me prostitutke bukvalno vukle za ruku i na vrlo lošem engleskom govorile '' Inglezi, fuki, fuki! '' i slična sranja. Odabrao sam jednu nisku, zgodnu crnku. Imala je na sebi satenski šorts i najminimalniji top koji je jedva prekrivao nešto više od njenih bradavica. Dao sam joj kintu. Zgrabila me je za ruku i povukla niz ulicu. Došli smo do jedne kuće ispred koje su bili parkirani taksisti. Svi su gledali u nas i glasno se smejali. Nisam ukapirao zašto nam se smeju, u momentu sam pomislio da paranoišem. Popeli smo se na sprat i prošli kroz dugačak, mračni hodnik pun soba. Konačno smo pronašli jednu praznu. Već narednog momenta smo bili u zagrljaju na podu. Opkoračila me je i skinula mi svu odeću. Strasno smo se ljubili, a potom je ona prešla u akciju. Skliznuo sam rukom pod njen šorts, i u momentu se sledio. Umesto ženskog, riba je imala muški polni organ. Kakav šok! Odgurnuo sam je sa sebe, skočio na noge, pokupio stvari i zapalio iz sobe. Oblačio sam se u trku. Sjurio sam se niz stepenice i izleteo pravo na ulicu. Taksisti su se ovaj put još glasnije smejali. Bilo mi je jasno zašto. O Bože kako sam se osećao sjebano. Našao sam se sa prijateljima i sve im ispričao. Nisu bili iznenađeni pošto su znali da je devedeset posto prostituki u Bilbau bilo transvestiti. Nisam mogao da verujem. Ulice su bile pune Engleza, i svakih par minuta mogao si da vidiš kako neko odlazi sa prostitutkom. Nije valjda da je neko mogao da se pojebe sa transvestitom!? Celu noć me je oblivao hladan znoj. Dugo nisam mogao da zaspim. Narednih deset godina ću imati strah od prvog spavanja sa novom devojkom.
Sledeće večeri sam se osećao mnogo bolje. Nas petnaestak je otišlo do starog grada, gde se održavao tradicionalni karneval. Brzo smo se napili i uklopili u veselu atmosferu. Jedan momak je bio u centru pažnje. Igrao je, go do pola, ogrnut Junion Džekom, na kojem je pisalo Halifaks Taun. Prišli smo mu da se upoznamao i pozovemo ga na piće, ali smo tada skontali da je on ustvari lokalni Baskijac koji je maznuo tu zastavu. Đubre! Vilis je krenuo na njega, ali se tu u momentu stvorila grupa od tridesetak lokalaca sa noževima u rukama. Skontali smo da nam je pametnije da zapalimo nego da navučemo bes celog grada. Krenuli su za nama, ali smo spas pronašli u '' našem '' baru. To je bio ujedno i jedini incident i loše iskustvo koje sam imao tokom boravka u Španiji.
Dve večeri kasnije, ponovo smo se uputili ka baru. Kada smo došli, bio je krcat. Svi su gledali TV. '' Malvinas, Malvinas, Argentina se predala! '' vikali su Baskijci i grlili se od sreće zato što je omražena Argentina, španskog govornog područja, pala u ruke Engleza. Nismo mogli da verujemo. U roku od pola sata ulice su bile pune engleskih navijača koji su slavili. Pridružilo nam se pola Bilbaoa. Kupali smo se u fontanama. Gazde lokala su nas častili pićem. Kakva noć, puna emocija! '' Dobili smo rat, dobili smo rat! '', orilo se ulicama grada. Bio sam izuzetno ponosan dok su sve TV stanice prikazivale gvozdenu lejdi Margaret Tačer kako objavljuje vest o pobedi Engleske. Policija na ulicama Bilbaoa je takođe bila fenomenalna. Ništa nam nisu branili. Pustili su nas da slavimo do kasno u noć. U ranim jutarnjim satima, Vilis i ja, obojica dobro pijani, smo skinuli sa jarbola baskijsku zastavu i poneli je kao suvenir.
Poslednju utakmicu u takmičenju po grupama, Engleska je igrala sa Čehoslovačkom. Pobedili smo i plasirali se u drugi krug, ali se na žalost tu naš boravak u Španiji završavao, pošto smo ostali bez love. Proveli smo se sjajno. Bio sam presrećan što sam okusio čari najvećeg fudbalskog takmičenja na svetu. Sedamnaest dana sam proveo u Baskiji, a krenuo sam sa svega funtom i po u džepu. Pa nije li to umetnost? Do kraja života ću biti zahvalan ljudima koji su mi pomogli da se dobro provedem. Stju Lejn nas je dovezao do kuće. Putovali smo kroz Francusku, da bi nakon dva dana došli u Oldam.

Sava04
14-06-2013, 17:03
KRIVICA, SRAMOTA I KAJANJE

Početkom osamdesetih, sve više i više navijača Oldama se povuklo sa scene. Neki su se oženili, zaposlili, dobili decu, drugi završili iza brave, treći opet izgubili interesovanje za fudbal. Došla je sveža krv, nova mlada generacija. Klinci su stigli na, već dobro, utemeljenu, tvrđavu, i nije im bilo teško da uz nas starije krenu da stiču iskustvo. Nama je, u njihovim godinama, bilo neuporedivo teže pošto nismo imali oslonac. Mi smo bili ti koji su izgradili ime Oldama u navijačkom svetu. Ne treba smetnuti s' uma da je poslednja banda koja je zauzela Čedi End, bio Šefild Junajted, još u decembru 1978. godine. Od tada, sve vodeće huliganske ekipe na ostrvu su dolazile na našu tribinu, ali im nije polazilo za rukom da nas isteraju sa nje. Spursi, Forest, Vest Hem, Čelzi, Bolton,... protutnjali su Čedijem. Dobijali smo batine, ali nismo bili poraženi. Bolton, Blekburn i Barnli su, početkom sedamdesetih, u Oldam dolazili kao na izlet, i bez problema se šepurili po našoj tribini, ali je moja generacija stvari preokrenula u korist Latiksa.
Početkom osamdesetih pojavile su se nove ekipe iz Midltona, Čedertona, Rojtona, Holinsa, Šoua, koje su potpomognute nama, prekaljenim borcima, činile snažnu bandu. Ipak većina nas starijih, uključujući i mene, počela je da sumnja u ideju fudbalskog huliganstva i da se suočava sa dilemom morala. Zašli smo u dvadesete godine, i uglavnom svi živeli sa ribama. To se dogodi svakoj generaciji kada dođe u te godine. Bio sam vrlo uznemiren, borio sam se sam sa sobom. Jednostavno, osećao sam da moram da branim ime i čast Oldama, ali u isto vreme, nakon brojnih tuča, iz mene je izvirala doza sramote i kajanja. Počeo sam da razmišljam da su i protivnički navijači samo obični ljudi, kao i ja, koji isto tako imaju svoje porodice.
Igrali smo protiv Lidsa u januaru 1973. godine. Posle utakmice dogodilo se nekoliko sitnijih incidenata, u kojima sam i ja učestvovao. Zveknuo sam jednog Lidsovog huligana, ili mi se bar učinilo da je huligan, koji se srušio na zemlju i sav preplašen me upitao: '' Ali... zašto? '' U momentu mi se sve smučilo! Izvinuo sam mu se i pružio mu ruku da ustane. Par metara dalje Denis i Edi su šutirali dvojicu Lidsovih fanova, dok su ležali sklupčani na trotoaru. '' Hajde Karl, pridruži nam se! '', povikali su. Okrenuo sam se i otišao.
Fudbalsko nasilje je izgubilo svoj smisao. To jednostavno više nije bilo to. Tuče su se, sa tribina, prenele na ulice i postale mnogo brutalnije. Moram priznati da sam uživao tokom svih godina, kao fudbalski huligan, mada bih pre rekao, kao branilac svoga grada i kluba. Cilj svega je bio potući se sa protivničkim navijačima koji su tražili frku, pri tom ne dirati obične fanove. To pravilo više ne važi, i danas mahom stradaju nevini. Ne želim nikome da se izvinjavam, ali mi je stvarno žao ako sam ikada povredio nekog nedužnog. Takođe, mrzeo sam divljanje po vozovima, gradovima, razbijanje izloga, krađe, demoliranje pabova i prodavnica, prevrtanje automobila, šamaranje prodavaca, uznemiravanje običnih prolaznika, i slična sranja. Biti huligan, to je bila kultura engleskih tinejdžera tokom sedamdesetih. Krivo mi je što urednici mnogih današnjih fanzina pišu o tim godinama i toj generaciji sa podsmehom, i što sve huligane nazivaju ološem. Mi smo se tukli, ali smo zato i snosili debele posledice, o čemu svedoče dobijene batine, brojni prelomi, frakture, posekotine, ranjavanja, krivične prijave i zatvori. Odbranili smo Čedi End preko sto puta, a da smo često bili nabrojani. Ponosim se time, kao i činjenicom da sam bio Čediender koji neizmerno voli svoj grad i svoj lokalni klub. Od marginalnog kluba, člana četvrte lige, sa malim brojem navijača, Oldam Atletik je, za svega desetak godina, došao do fudbalskih vrhova, a njegovi navijači se popeli na visoko mesto navijačke tabele.
Vratimo se momcima s' početka osamdesetih. Sećate se da su nam navijači Sitija obećali osvetu?! Sastali smo se sa njima na Veliki petak 1984. Veče pre utakmice, sa društovom sam otišao do Bernard Menigsovog lovačkog kluba, u Mančesteru. Bila je to veoma popularna krčma, u kojoj su se, osim pića, služili i lovački specijaliteti, a i duhoviti gazda Bernard je mnogo uticao na samu atmosferu. Ljudi su dolazili iz svih okolnih mesta. To veče priličnu buku je dizala ekipa iz Barnlija. Kako smo se mi pojavili, počele su prvo prozivke a potom gađanje čašama i pepeljarama. Umešalo se i obezbeđenje, koje nas je sve izbacilo napolje, gde je potom počela velika tuča. Dočekao sam jednog lika direkt na desnicu, i patosirao ga iz prve. U momentu udarca, osetio sam jak bol u šaci. Bilo mi je jasno da sam je polomio. Ubrzo je stigla i policija koja je raščistila svu gužvu. Otišao sam kući i legao. Svu noć nisam mogao da zaspim od bola. Nekako sam izdržao do jutra i otišao pravo u ambulantu. Stavili su mi ruku u gips i uvezali celo rame. Bio sam sav ošamućen od bola i totalno neispavan, ali nije bilo izbora, morao sam na tekmu protiv Sitija. Uspeo sam malo da odremam pre nego što sam krenuo na stadion. Rešio sam da pokušam da se držim dalje od gužve. Ušao sam na tribinu oko dva sata. Siti je bio po celom stadionu. Tuča je već uveliko trajala, i Oldamovi klinci se nisu dali. Osećao sam se jadno tako beskoristan. U najvažnijem okršaju ja nisam bio u stanju da pružim sto posto. Ipak, nisam bio samo nemi posmatrač. Gurao sam, šutirao, udarao zdravom rukom koliko sam mogao. Ceo stadion se makljao svih devedeset minuta utakmice. Mislim da niko nije uspeo da vidi ni pet minuta zbivanja na terenu. Sitijeva rulja se trudila da uništi i demolira sve što im se našlo pod rukom. Osvetili su nam se u velikom stilu i tako ispunili dato obećanje, ali nisu uspeli da zauzmu Čedi End. Sutradan je Dejli Ekspres, preko cele poslednje strane, objavio izveštaj o neredima na Baunderi Parku. Na udarnoj fotografiji bio je navijač Oldama, sav krvav, a ispod je pisalo: '' Nevina žrtva fudbalskog nasilja! '' Bio je to Frenk Ešton, ili Med Frenk, koji je tada imao oko trideset i pet godina, jedan od originalnih članova Glodvik bande i definitivno lik koji nije bio nevin. Tukao se puna dva sata. Prebio je na desetine Sitijevih fanova, i bilo bi pravo čudo da je uspeo da ostane netaknut. Posle utakmice, grupa od dvadesetak najjačih Oldamovih momaka krenulo je u poteru za protivničkom bandom. Čak sam i ja bio u toj ekipi, ali definitivno nismo imali šanse. Naleteli smo na njihovu prvu ekipu u punom broju. Bilo ih je pet puta više od nas. Održali smo se u fajtu vrlo kratko, a potom se dali u beg. Jurili su nas čitavih kilometar i po, pre nego što su odustali. Stigao sam kući oko osam sati, sav iscrpljen. Ruka slomljena, dva dana bez sna, umoran od celodnevne jurnjave. Oldam je tog dana izvukao deblji kraj. Nisam imao snage ni da se skinem, ni da se umijem. Legao sam u odeći. Glava mi je pucala. Bilo mi je dosta svega. Zahvatila me je neka depresija i jednostavno mi se fudbalsko nasilje smučilo.

Sava04
14-06-2013, 17:04
ANTI KLIMAKS

Tokom osamdesetih godina, maksimalno sam se trudio da izbegnem frku. Nastavio sam da idem sa prvom ekipom na sve bitnije tekme, ali sam se držao dalje od sranja. Bio sam svestan da se par momaka razočaralo u mene, pošto su očekivali da me uvek vide u prvim redovima, ali sam osetio da sam dovoljno, čak i previše, uradio za Oldam i da je bilo vreme da ustupim mesto nekom mlađem. Tih godina, Latiksi su u par navrata izazivali veće incidente u Blekburnu, Hadersfildu, Bradfordu, Boltonu, Vulverhemptonu, Barnliju. Klinci su na sva gostovanja putovali vozom i redovno pravili frku. Većina nas starijih se aktivirala igrajući amaterski fudbal subotom, što je uticalo da se odlasci na utakmice još više prorede.
Krajem osamdesetih, sva sranja koja su se dogodila na Bradfordu, Hejselu, Hilsborou bitno su uticala na fudbalsko nasilje. Policija i redari su naglo pooštrili kontrolu na stadionima, a mnogi huligani su zauvek otišli. Iz sve te situacije na scenu je isplivala nova, moderna generacija huligana poznatija pod imenom '' Casuals. '' To su bile manje bande sastavljene od najžešćih momaka. Njihov broj nije prelazio sto, a često ih je bilo i manje od pedeset. Bavili su se organizovanjem i zakazivanjem tuča dalje od stadiona i policije. Vođe bi imale telefonske brojeve svojih neprijatelja kako bi bili u kontaktu pred svaki meč.
Za mene je sve to bilo zapanjujuće i previše strano. Totalno drugačije od onoga kako smo mi radili. U moje vreme, sve se svodilo na odbranu sopstvenog ili zauzimanje protivničkog kopa. Nije bilo nikakvih dogovora, organizacije, planiranja, već smo samo sledili sopstveni instikt. Većinu derbi mečeva, tukli smo se puna četiri sata, od pola dva do pola šest. Misilim da bi kežualsi dali sve na svetu kada bi dobili priliku da se bar jednom zakače sa nekim tokom utakmice. Većina ih je pored svega bila u lošem , narko fazonu. Ili su se drogirali, ili su trgovali.
Oldamovi kežualsi su se zvali Fine Young Casuals – FYC. Većina nas starijih smo ih kritikovali, i nismo ih baš mnogo cenili, mada, moram priznati, par puta sam ih video kako se pošteno šibaju. Vrlo brzo su stekli reputaciju i ime među ostalim kežuals ekipama, na šta sam ipak bio ponosan, jer su predstavljali i branili svoj grad. FYC su veoma retko prisustvovali utakmicama. Mnoge čak fudbal nije ni zanimao. Još jedna stvar koju nisam voleo je ta što su se ekipe međusobno udruživale i bratimile. Tako su se sprijateljili Oldamovi i Hiberniansovi kežulasi. Često su jedni drugima pristizali u pomoć, gde ja opet nisam video smisla. Oldam FYC su potrajali dosta dugo, do polovine devedesetih. Većina momaka danas je zašla u tridesete i idalje su aktivni, i veoma nasilni. S' druge strane, mi smo svoju huligansku karijeru mnogo ranije završavali, već kako bi ušli u dvadesete. Ne sumnjam da oni nas, huligane iz sedamdesetih, smatraju dinosaurusima, ali mi smo videli i učestvovali u toliko tuča, da oni o tome čak ne mogu ni da sanjaju. Najuzbudljivije od svega je bilo to što smo uvek išli u nepoznato i nismo znali unapred šta nas očekuje.
Trudio sam se da se sve više klonim incidenata, ali jednom prilikom nisam imao kud. U aprilu 1986. godine igrali smo kao domaćini sa Midlsbrom. Njihova ekipa, od nekih sto pedeset momaka upala je na Čedi End. Pokušao sam da se sklonim u stranu, ali nije vredelo. Nabasao sam pravo na njih. Osetio sam odjednom jak udarac s' leđa u glavu, koji me je oborio na zemlju, a potom se lavina čizama obrušila po meni. Pukao mi je nos ponovo. Bio sam sav isprebijan. Uspeo sam, poluonesvešćen, da se doteturam do ograde, gde me je sačekala lekarska ekipa. Položili su me na nosila, ubacili u kola i odvezli u bolnicu. Polomljen nos i jagodična kost, slomljena dva rebra i četiri kopče iznad desne obrve. Zadržan sam u bolnici celu noć. Lekari su se prema meni ponašali kao prema najgorem neprijatelju. Smatrali su me samo huliganom koji je dobio šta je tražio, a ja se nisam tukao već pune tri sezone.
Od 1989. godine Oldam je grabio krupnim koracima napred. Klub je izborio učešće u finalu, naredne godine, na Vembliju, da bi potom ušao u prvu ligu 1991. Bio sam ponosan na momke u plavim dresovima. Konačno smo dobili priliku da igramo u društvu najboljih, a stadion je ponovo postao tesan. Vembli je bio jedno fenomenalno iskustvo, a veliki broj navijača je išao i na gostovanja. Te sezone smo ispali iz polufinala kupa, tek nakon ponovljene utakmice, od najomraženijeg rivala Mančester Junajteda, a taj dan će ostati upamćen i po brojnim tučama u kojima sam čak i ja učestvovao. Prema Junajtedu nisam imao milosti. Mnogo ih je taj dan dobilo dobre batine.
Poslednjeg dana sezone 1990/91 Oldam je igrao sa Venzdejem. Bio je to istorijski trenutak za naš klub, i najveći anti klimaks u mom životu. Situacija na tabeli je bila veoma komplikovana. Vest Hem je bio prvi, Šefild drugi, a Oldam treći. Da je Vest Hem pobedio osvojio bi prvo mesto, ali u slučaju nerešenog rezultata ili poraza, i pobede Šefilda, Šefild bi bio prvi. Oldam je morao da dobije Šefild, i da čeka kiks čekićara kako bi na kraju mi prošli prvi kroz cilj. Trebala nam je pobeda kod kuće i malo sreće. U međuvremenu su za narednu sezonu na stadione prve i druge lige uvedene plastične stolice, pa je to ujedno bio i poslednji meč Čedi Enda, kao tribine za stajanje. Gomila bivših huligana, zašlih u tridesete, došla je na finalno hodočašće odbrane Čedija poslednji put. Nas dvadesetak smo, sat i po pre tekme, zujali po tribinama. Već je bilo par frka, čak se i moj brat, koji nije nikada bio huligan, tukao. Sve je ličilo na stara, dobra vremena: lep i sunčan dan, stadion pun i svi se makljaju. Oldamova ekipa je bila i na Čediju i na suprotnoj tribini. Venzdej je takođe došao na Čedi End. Njih stotinak se tuklo sa celim kopom. Naravno, nisam mogao da odolim, uleteo sam i ja u frku. Kada sam u svoj toj gužvi video veliki broj poznatih faca, mojih vršnjaka, prosto sam zasijao od sreće. Tukao sam se kao nekad. Poterali smo ih do samog dna tribine, a potom su oni preskočili ogradu i preko terena zapalili među svoje. S' leđa me je povukao jedan pandur: '' Hajde Karl, mani se sranja, mator si ti za to! '', rekao je. '' Znam '', odgovorio sam '' Ovo je moje oproštajno! '' Samo se nasmejao i pustio me, znao je koliko mi je Čedi End značio u životu.
Vratimo se utakmici. Latiksi su gubili sa 2-0, ali su momci u drugom poluvremenu zaigrali na krilima publike i uspeli da izjednače, desetak minuta pred kraj. Ubrzo je spiker javio da je Vest Hem izgubio, tako da je i nama i Šefildu falio pobedonosni gol za prvo mesto. Igrao se prvi minut nadoknade, kada je jedan gostujući igrač zaustavio loptu rukom u svom šesnaestercu. Penal za Oldam, pred Čedi Endom! Kakav istorijski momenat! Nil Redfern je preuzeo odgovornost na sebe i završio posao. Stadion je eksplodirao. U tom momentu skoro hiljadu nas je utrčalo u teren. Prekid je trajao više od pet minuta, dok policija nije uspela da nas izgura sa terena, pošto je ostalo da se odigra još tridesetak sekundi. Kada se konačno začuo i poslednji zvižduk pištaljke, ponovo smo preplavili teren. Zgrabio sam korner zastavicu i krenuo ka Ford tribini, gde je sedela moja majka. Želeo sam da podelim sreću sa njom. Kada sam je ugledao, gledala je ka terenu, i ona je mena tražila pogledom. Mahala mi je plavom maramom i plakala. Bila je veliki fan Latiksa, nije propuštala utakmice punih pedeset godina, a tokom četrdesetih je išla i na gostovanja. Imala je plavu krv! Koliko je ova pobeda značila meni, još više je značila njoj. Punih deset minuta me nije puštala iz zagrljaja, da bi se potom ja vratio nazad do centra terena. Ljudi su igrali, pevali, nosili jedni druge, plakali. Bio je to vrhunac za mnoge navijače.
Iznenada je svu tu idilu prekinulo nekakvo čudno skandiranje. Kao da mi je neko zabio nož pravo u srce. Gomila skorojevića, koji su sedeli na najskupljim mestima, ispod lože, vikali su '' Napolje, napolje! '' i upirali prstom u nas na terenu. Neverovatno, njima smo mi smetali, pošto nisu jasno mogli da vide igrače dok slave. Oni apsolutno nisu imali ni predstavu o tome koliko smo mi strasno bili zaljubljeni u svoj klub. Pokušavao sam da se isključim iz svega, ali mi je ono '' Napolje, napolje! '' prosto paralo uši. Fiksirao sam jednu damu u svom kožnom mantilu okićenu zlatom. Sreli su nam se pogledi, a ona je tada još žešće počela da skandira, kao da se to odnosilo samo na mene. Pukao mi je film načisto. Poželeo sam da je ubijem. Nikada nikoga nisam toliko mrzeo kao nju tog momenta. Jurnuo sam ka njima, ali su me panduri sprečili da im se približim. Bolje, pošto bih joj sigurno bar oko izvadio. Koliko smo samo puta išli stopom, bez para, izgladneli, iskisli, promrzli po celoj zemlji sa voljenim Oldamom, a jedna kučka to nije umela da ceni. Koliko je tuča ostalo iza nas, masnica, rasekotina, ožiljaka... ljudi su me grlili i tešili:
'' Ma pusti govna! '', rekao mi je jedan dedica dok je brisao suze sa lica. Izašao sam sa stadiona i otišao do Kvinsa da se napijem. Ubrzo sam se priključio slavlju u centru grada, mada sam sav bio odsutan. Mnogo toga sam proživeo na fudbalu i već mi je bilo normalno da taj momenat sreće može da traje samo kratko. Ja sam delirijum doživeo kada je Redfernov penal završio u mreži. U gradu je među Latiksima bilo i navijača Šefilda, koji su odlučili da ostanu u Oldamu na proslavi. Dvojicu sam čak poveo kući, kasnije to veče, na spavanje. Atmosfera u centru je bila sjajna. Sve ulice i pabovi su bili puni veselih ljudi. Čak su panduri zatvorili par ulica kako vozači ne bi smetali slavljenicima. A šta mislite gde je završila kučka sa zapadne tribine? Verovatno negde u bogatom predgrađu Oldama, duskutujući šta treba učiniti da se spreče ulasci navijača na teren.
Latiksi su dobili stadion bez mesta za stajanje i takmičili se u Premier ligi tri sezone, ali je atmosfera bila sranje. Kada bi Oldam postigao gol svi bi ustali sa svojih mesta i aplauzom pozdravili strelca. Išao sam i dalje, ali je to daleko bilo od uživanja, pošto je i sam fudbal postao drugačiji. Mnogo se udaljio od korena radničke klase i postao predmet zabave bogatih. Obožavam fudbal, ali jednostavno nemam više snage da se nerviram dok gledam idiote koji glume da im je lepo na stadionu. Zbog toga sam proredio svoje odlaske na tekme i počeo redovno da pratim prenose na Skaju. Fudbal će uvek biti najlepša igra.

Sava04
14-06-2013, 17:05
ZAKLJUČAK

Sada imam trideset i sedam godina i srećan sam u životu. Nedavno sam maturirao na koledžu za grafičkog dizajnera i trenutno studiram kako bih stekao diplomu. Nije me sramota, završiću to kad tad. Drago mi je što uopšte postoji šansa da se sa toliko godina čovek doškoluje. Mnogi bivši profesori su mi govorili da sam bio veliki talenat u školi, ali sam ja tada bio preokupiran drugim stvarima.
Da li se kajem zbog svoje nasilne prošlosti? Odgovor je ne, naravno! U poslednje vreme pojavio se veliki broj kniga koje su napisali bivši huligani. Super bi bilo kada bi uspeli da svim tim sociolozima i glupim novinarima stavimo do znanja kako je to stvarno bilo.
Šta se dogodilo sa mojim prijateljima, huliganima? Pol i Denis su se dobro skućili, oženili i obojica imaju po četvoro dece. Lojd i Edi su uspešni biznismeni. Ne viđamo se često, ali zato, kada se sretnemo, priči nikada kraja. Kada su u pitanju bande, Šolver je jedina ekipa koja i dalje ide redovno na tekme. Vernet se pojavi s' vremena na vreme. Nedavno smo se svi sreli na '' Di džej godišnjici '' . Preko sedamdeset dobro poznatih faca se okupilo, posle dugo vremena, na jednom mestu. Đuskali smo i pevali celu noć uz hitove iz sedamdesetih. Na žalost sa Vestvud modovima sam izgubio svaki kontakt. Ostale likove iz stare garde srećem na Oldamu. Povedu klince na tekmu, kao i ja mog sina Džeka. Mali je lud za Latiksima, i veoma sam ponosan zbog toga. Dobar je u školi, veoma pametan, odlično igra fudbal i kriket, popularan je među vršnjacima. Iako sam razveden od njegove majke, provodimo dosta vremena zajedno. Trenutno živim sa verenicom Šeron, i njenom slatkom ćerkicom iz prvog braka. Lepo nam je.
Mi smo momci plave krvi, u tuči smo uvek prvi!

toliko za sada...

dottore
14-06-2013, 19:12
Bravo Savo legendo! Svaka čast na trudu! Ludilo štivo! Samo nastavi dalje kad budeš ima volje!

dottore
14-06-2013, 19:22
Evo jedne zanimljive klnjige, pa tko bude ima vremena i volje za pročitat...
Sport i nasilje u Europi / Dominique Bodin, Luc Robene, Stephane Heas (2007.)
U knjizi su na jednom mjestu sabrane najzanimljivije teme za odnos između sporta i nasilja (priroda sporta, nogometni stadioni i nasilje, sport, politika i nasilje, nasilje u sportu iz ekonomske perspektive, nasilje u medijima i manipulacije pomoću sporta, nasilje prema manjinskim grupama ...). Autori su se u svom radu služili podacima prikupljenim iz medija, sudskih izvješća, pravne prakse, statatistike i istraživanja. Knjiga se može skinuti sa interneta na sljedećem linku;
http://public.carnet.hr/preventivni/wp-content/uploads/2011/12/KNJIGA-Sport-i-nasilje-u-Europi.pdf

biro
15-06-2013, 13:02
dottore ako imas jos koji link od knjiga postavi ako mozes

damned
15-06-2013, 14:20
Naslovne strane fanzina navijača Partizana:

aktuelni:

http://www.dodaj.rs/f/2M/o6/4y33GY2P/1/naslovna.jpg http://www.dodaj.rs/f/2C/3I/ZVTAymh/1/naslovna22.jpg http://www.dodaj.rs/f/3e/Pd/2hb60kvp/trecibroj.jpg

http://www.dodaj.rs/f/17/so/soRAVUK/732203483025052678141065.jpg http://www.dodaj.rs/f/22/yt/4WmjIHo8/601062384983611599703204.jpg http://www.dodaj.rs/f/1u/M/XmCgG6F/1/943382426505047447559131.jpg

http://www.dodaj.rs/f/Z/97/4MsIZbIO/untitled-1.jpg http://www.dodaj.rs/f/3x/f8/Re2oKsV/1/479913331065934588861537.jpg

http://www.dodaj.rs/f/47/69/4p3CBx3D/zin1.jpg http://www.dodaj.rs/f/c/FY/3TwAZ6Ga/581688102009168852282552.jpg


stari:

http://4.bp.blogspot.com/-_hcKhY9-wqQ/UNW29G8sY-I/AAAAAAAAKrg/vw2opdEN-tk/s320/daj+gol+1.png http://4.bp.blogspot.com/-S3hKttylmvQ/UNW2_CQB7rI/AAAAAAAAKro/0tqjff4Cyms/s320/daj+gol+2.png http://3.bp.blogspot.com/-PsAJpey-0_Y/UNW3A09urnI/AAAAAAAAKrw/hyAf2eOS8RA/s320/daj+gol+3.png http://2.bp.blogspot.com/-hT7DqedNwaI/UNW3Cv-XfrI/AAAAAAAAKr4/s9_sebuJM3U/s320/daj+gol+4.png http://4.bp.blogspot.com/-kT50orw88es/UNW3E0KKCcI/AAAAAAAAKsA/q3oix1zi2DA/s320/daj+gol+5.png http://3.bp.blogspot.com/-j1Tvm0HLGzk/UNW3GtUcUCI/AAAAAAAAKsI/NC3Zu4iIFu8/s320/daj+gol+6.png

http://4.bp.blogspot.com/-kETg8-jBNWA/UNW4ROqX5kI/AAAAAAAAKtQ/U_nJPUbeEN0/s320/mi+smo+grobari+1.png http://3.bp.blogspot.com/-Y2QBA7mE3sU/UNW4Ty5IltI/AAAAAAAAKuM/5_71RqVo67E/s320/mi+smo+grobari+2.png http://2.bp.blogspot.com/-cjHvgjpwt4Q/UNW4WdRqnZI/AAAAAAAAKuU/eDQLqAVy8Vw/s320/mi+smo+grobari+3.png

http://1.bp.blogspot.com/-9b48ReRsqWc/UXl5m5qlx9I/AAAAAAAALxA/QESUULOPlQ8/s320/THE+PUP+00.jpg http://1.bp.blogspot.com/-wQb11xdKGgo/UXl65st-swI/AAAAAAAALxM/Q_yY87EM82I/s320/THE+PUP+01.jpg http://2.bp.blogspot.com/-i2vkxkvLOds/UXl7CVm9WYI/AAAAAAAALxU/LWR2E0gs6yM/s320/THE+PUP+02.jpg http://1.bp.blogspot.com/-AoKE31hKSW8/UXl7EzSnBeI/AAAAAAAALxc/7E-AnVfZ1FY/s320/THE+PUP+03.jpg http://2.bp.blogspot.com/-J6dnR1zl8pU/UXl7FcjMQII/AAAAAAAALxg/bcRhZTx_FBo/s320/THE+PUP+04.jpg http://4.bp.blogspot.com/-hjPSrMdQvmU/UXl7IXuPZFI/AAAAAAAALxs/njSokMzfgI0/s320/THE+PUP+05.jpg http://1.bp.blogspot.com/-EsQhfi9vv0g/UXl7JVNcbcI/AAAAAAAALx0/nSzIWdR4XqQ/s320/THE+PUP+06.jpg http://3.bp.blogspot.com/-nSRy6uDFouA/UXl7JDuw2PI/AAAAAAAALxw/Lv3v7x18NFo/s320/THE+PUP+07.jpg http://4.bp.blogspot.com/-eob9krwIIDA/UXl7LXy3mNI/AAAAAAAALyE/SKPwjJzWSTE/s320/THE+PUP+08.jpg http://4.bp.blogspot.com/-He8B7qgv2nc/UXl7aTwgpmI/AAAAAAAALyM/qns95-PMXUM/s320/THE+PUP+09.jpg http://4.bp.blogspot.com/-TTPLq1vQs3I/UXl7blnnUuI/AAAAAAAALyU/2o5jbdf8LNA/s320/THE+PUP+10.jpg http://4.bp.blogspot.com/-MlCJZzRHQsI/UXl7dZZxKzI/AAAAAAAALyc/yoorfW6Yv_s/s320/THE+PUP+11.jpg http://4.bp.blogspot.com/-HOHrMuNntQo/UXl7eLYa0QI/AAAAAAAALyg/m-yA1AmC75Q/s320/THE+PUP+12.jpg http://3.bp.blogspot.com/-JeaqZJdBl8U/UXl7kF9ehpI/AAAAAAAALys/Br89iuHtlIM/s320/THE+PUP+13.jpg http://3.bp.blogspot.com/-tVL6at7eQb0/UXl7mM6_L-I/AAAAAAAALy0/8vrRfNcM1eY/s320/THE+PUP+14.jpg http://2.bp.blogspot.com/-JRE-EF-cNhU/UXl7onSC1yI/AAAAAAAALzA/tglJ6jlCA7Q/s320/THE+PUP+15.jpg http://3.bp.blogspot.com/-R2c_iAXGmbo/UXl7qHKWqiI/AAAAAAAALzI/X2AxmG55DdY/s320/THE+PUP+16+SPECIJAL.jpg

http://3.bp.blogspot.com/-1u8-S4pRcD0/UURI-GqW8pI/AAAAAAAALm4/qcYGukLAARA/s320/FAN+01.jpg http://4.bp.blogspot.com/-l_KcV4fHHis/UURI-Jqh4jI/AAAAAAAALm0/ZLeTzvmoXrk/s320/FAN+02.jpg

http://3.bp.blogspot.com/-IV0TBuOjA4I/UURJzhFV_2I/AAAAAAAALnE/lj1AInMxwAk/s320/MI+DOLAZIMO+01.jpg http://4.bp.blogspot.com/-b9ZjV-U7s8Y/UURJzkDws-I/AAAAAAAALnI/cXrY5sIyiHc/s320/MI+DOLAZIMO+02.jpg

http://4.bp.blogspot.com/-f3tfzEWmD-U/UURKSBBNwTI/AAAAAAAALnQ/FgObKpNn64s/s320/OPSAJD+01.jpg

http://www.dodaj.rs/f/3l/RG/4y592E6I/00.jpg http://www.dodaj.rs/f/14/46/HVNlc3L/01.jpg http://www.dodaj.rs/f/1N/cu/338e9FyP/02.jpg http://www.dodaj.rs/f/2N/Wa/2xrzhaR8/03.jpg

http://2.bp.blogspot.com/-r8R_K7oJGno/UURKrZuwcRI/AAAAAAAALnY/sk6-83jdwXw/s320/DEAD+HEDGEHOG+01.jpg

DelBoy
15-06-2013, 17:45
Savo odlicni tekstovi samo nastavi

baranjac
15-06-2013, 21:52
Savo,
pozdravlja te moja supruga uz pozdrav: "još jedan takav post i zbogom internet"
još ako dotur izbaci neku sočniju knjigu s Carneta stvarno će mi isključiti net...

Vrževit
16-06-2013, 18:20
Polovinom decembra 2003. godine u industrijskom gradu Barnsley gostovao je lokalni rival Sheffield Wednesday, nekada veliki klub, koji se već drugu sezonu takmiči u drugoj diviziji (trećoj ligi). Pošto je rivalitet dva tima veliki a udaljenost između gradova svega dvadesetak kilometara, preko šest hiljada Sheffieldovih navijača okupiralo je Barnsley. Policija je radi predostrožnosti, pojačana sa dvesta specijalaca, ograničila radno vreme pabova i lokala u centru grada. Ipak neredi su počeli već dolaskom prvih Sheffieldovih navijača. Polupano je nekoliko izloga u blizini stadiona a prva tuča izbila je ispred gostujućeg sektora. Policija je ipak uspevala da situaciju drži pod kontrolom pre utakmice, ali se zato pravi ulični rat dogodio nekih pola sata po završetku lokalnog derbija, kada je grupa od preko 300 Barnsleyevih huligana (od kojih polovina nije ni bila na stadionu) nasrnula na kolonu Sheffieldovih navijača koji su išli ka stanici. U opštem haosu nije se znalo ko koga udara, a najdeblji kraj izvukao je četrdesetšestogodišnji policajac koji je na nosilima hitne pomoći izdahnuo od posledica srčanog udara. Ovaj incident podigao je veliku prašinu na ostrvu. Već narednog jutra policija je sprovela raciju i privela preko tridest lokalnih huligana za koje se sumnja da su učestvovali u neredima. Istog popodneva sud u Sheffieldu izrekao je kazne zatvora dvanaestorici huligana Sheffield Uniteda zbog tuče sa gradskim rivalom – Wednesdayem, par nedelja ranije, a sve je uticalo i na sud u Hempshireu koji je ubrzao proces i presudio navijačima Lutona i Watforda koji su se tukli na utakmici između dva tima pre više od godinu dana. Njih četrnaest je takođe završilo iza brave.
Pre par nedelja istog vikenda igrana su tri velika ostrvska derbija: Southampton-Portsmouth, Cardiff-Millwall i Ipswich-Nowich. Policija je izdala jedinstven proglas za sva tri meča: '' Ni jedan gostujući navijač neće moći da uđe u grad osim u aranžmanu oficijalnog kluba navijača '', preko kojeg opet ne možete dobiti ulaznicu niti mesto u autobusu ako vam dosije nije čist. Blokirane su sve autbuske i železničke stanice kao i drumski ulazi u gradove odigravanja rizičnih mečeva. Tako su vrlo uspešno sprečeni najavljivani incidenti.
Krajem oktobra u trećem kolu liga kupa sastali su se londonski rivali Tottenham i West Ham. Domaći tim je otišao dalje posle pobede u produžecima, ali su dešavanja na terenu ostala u senci velikih nereda koje su izazvali navijači, uglavnom West Hama na svom putu od stanice ka stadionu White Heart Lane. Uporište domaćih fanova, pab '' Cockeral '' je potpuno demoliran, kao i još nekoliko lokala u nizu, a jedan navijač Tottenhama je u besvesnom stanju prevežen u bolnicu. Policija je uhapsila čak devedesetsedam navijača West Hama!
Ovi poslednji incidenti samo govore o tome da su fudbalski huligani i dalje izuzetno aktivni na ostrvu, i demantuju sve laike koji uporno ponavljaju kako su neredi u Engleskoj isčezli uvođenjem zakona o ponašanju na fudbalskim utakmicama.

Još tokom petnaestog i šesnaestog veka fudbal, koji tada nije ličio na današnji, je zabranjivan u Londonu, Liverpoolu, Manchesetru i Cambridgeu zbog makljaža između učesnika samih događaja i posmatrača. 1843. godine, dve decenije pre osnivanja lige i fudbalskog saveza, preko dvesta vojnika jedva je izašlo na kraj sa zaraćenim stranama Prstona i Sunderlanda.
Prvi incidenti u zvaničnim ligaškim takmičenjima vezuju se za meč Aston Villa - Preston kada je domaća publika prekinula utakmicu uletanjem u teren i napadom na gostujuće igrače. 1905 godine u neredima za vreme lokalnog derbija između Prestona i Blackburna policija je uhapsila više desetina navijača oba tima među kojima i sedamdesetjednogodišnju pijanu staricu koja ih je gađala kamenjem.
Prva veća tragedija na stadionima u Engleskoj dogodila se 9. marta 1946. godine na stadionu Boltona kada je zbog gužve pao zid jedne tribine i usmrtio tridesettri gledaoca.
Svi mečevi na kojima su prisustvovali navijači oba tima ( a retki su oni na kojima gostujućih nije bilo) decenijama su bili puni naboja. Millwall na primer, konstantno ima problema sa svojom publikom. Fudbalski savez je još davne 1920. godine prvi put izrekao zabranu jednom klubu da mora da igra bez prisustva publike zbog nereda njegovih navijača. Millwall je potom bio kažnjavan i 1934, 1947, 1950, 1978... Oni su prvi na ostrvu morali da postave visoku ogradu koja je razdvajala gledaoce od terena, kada su navijači prekinuli meč protiv Aston Ville, daleke 1967. godine, i bukvalno linčovali sudiju okrivljujući ga da je svirao nepostojeći penal za goste. Tih godina na stadion se ulazilo bez kontrole, pretresa, i mogao si slobodno da se šetaš tribinama jer nisu postojale ograde koje su razdvajale istok od severa ili jug od zapada. Tako su navijači bili izmešani a incidenti su se uglavnom dešavali prilikom postizanja golova, kada bi prvi do tebe skočio da proslavi vođstvo svoga tima a ti ga poklopio šakom preko face.
Pojavom prvih organizovanih odlazaka na gostovanja strasti su se maksimalno uzburkale. Engleska je tokom sedamdesetih podrhtavala od tuča navijača. Bukvalno se nije moglo zamisliti da neka utakmica, bilo kog ranga, prođe bez opšte makljaže navijača. Navijač Barnsleya i moj prijatelj Boyce sa setom priča o starim vremenima: '' Sećam se sezone 1975-76, Barnsley je tada igrao u staroj četvrtoj ligi a ja sam imao dvanaest godina. Stric i njegovo društvo su počeli da me vode na utakmice. Na gostovanju protiv lokalnog rivala Huddersfielda imali smo karte za domaću tribinu, a ja sam u početku mislio da ih je stric greškom kupio. Ipak već nakon desetak minuta sve mi je bilo jasno kada su se stric i trojica njegovih ortaka pobili sa gomilom domaćih ludaka. Nisam mogao da verujem. U istom trenutku sam osećao veliki strah i uzbuđenje. Strah će me ubrzo napustiti, a zameniće ga neopisivo ludilo kojim je bila zaražena većina mojih vršnjaka. Nije bilo utakmice te sezone na kojoj sam bio a da je prošla bez incidenata. Dve godine kasnije počeo sam na utakmice da idem sa drugarima iz kraja. U sezoni 1980-81. u našem gradu vladalo je opšte ludilo. Barnsley je izborio ulazak u drugu ligu. Svaka utakmica pretvarana je u pravi rat između nas i gostujućih navijača. West Ham, Portsmouth, Blackburn, Leicester, Bolton, Chelsea, Newcastle, Cardiff,... velike huliganske bande gostovale su Barnsleyu, a mi smo se samo trudili da ih u maniru velikih domaćina ugostimo kako dolikuje vodećim huliganskim ekipama u to vreme! ''
Sve te tuče su bile manje više bezazlene dok navijači nisu počeli da koriste i razna pomagala poput motki, kamenja, lanaca i pre svega noževa. Stanley britva je tih godina bila najomiljenija navijačka alatka. Koliko je navijačko ludilo na ostrvu uzelo maha dovoljno govore i podaci da je iz nedelje u nedelju broj povređenih i uhapšenih navijača bivao sve veći, a pale su i prev žrtve!
1971. godine u neredima tokom gradskog derbija Celtic – Rangers, poginulo je čak šezdesetšest ljudi, a nekoliko stotina ih je povređeno. Ipak toj nesreći nije dat veliki publicitet, jer je bila lokalnih razmera, a vlada nije želela da samo još više pospešuje mržnju između katolika i protestanata. Već naredne sezone Glasgow Rangers osvaja evropski kup kupova, a njegovi navijači luduju Barselonom i tako bivaju prvi na ostrvu zbog kojih će jednom klubu UEFA izreći jednogodišnju zabranu igranja u evropskim tekmičenjima.
Dve godine kasnije i Tottenham je morao da pauzira godinu dana zbog nereda njegovih navijača u Roterdamu protiv Fejenorda, a 1977. Manchesterov Red Army sravnio je francuski grad Sent Etjen, da bi klub bio kažnjen samo sa jednom utakmicom igranja 300 km van Manchestera.
Svi događaji tokom sedamdesetih bili su uvertira u još žešće i krvavije obračune naredne decenije. Kada je West Ham kao drugoligaš osvojio FA kup fudbalski zvaničnici su se uhvatili za glave. Čekićare ja na svim gostovanjima pratio veliki broj navijača, a ozloglašeni Inter City Firm samo je potvrdio svoju reputaciju i na kontinetu. U utakmici protiv španske Castille domaća policija imala je pune ruke posla čitavih pet dana koliko su West Hamovi huligani divljali ulicama Madrida, pa je revanš u Londonu na Upton Parku odigran bez publike.
1982. godine u svom pohodu na titulu evropskog prvaka i navijači Aston Ville imali su svoj šou program gde god su se pojavili. Manji incidenti protiv Bajerna u roterdamskom finalu kao i tuča sa policijom u istočnom Berlinu ostali su u senci velikih nereda koje su Englezi napravili u Briselu na utakmici polufinala protiv Anderlehta.
1983. godina pamtiće se po rušilačkom pohodu Engleza ulicama glavnog grada Luxemburga. Engleska je u odlučujućoj utakmici kvalifikacija za evropsko prvenstvo pobedila, ali joj to nije bilo dovoljno da se plasira na završni turnir pošto je i reprenzetacija Dnaske slavila u Atini. Po završetku utakmice besni navijači sa ostrva rasturili su sve lokale i prodavnice u užem centru grada, a jedna grupa je čak upala i u starački dom gde su svoj bes zbog eliminacije iskalili na bespomoćnim starcima.
Zbog čestih poseta Engleza Brisel kao da je postao ukleti grad. Već naredne sezone i Tottenhamovi huligani zadavali su mnogo problema belgijskoj policiji, a svega sedam dana kasnije u finalu kupa šampiona Rim je pretvoren u bojno polje. Navijači Rome i Liverpoola ganjali su jedni druge sve dok policija nije i poslednjeg Engleza poslala kući... a potom se dogodio Heysel!
Finale kupa šampiona u maju mesecu 1985. ostaće upamćeno kao najkrvavije fudbalsko finale, pošto je u okršajima navijača Liverpoola i Juventusa na samom stadionu, pred TV kamerama, živote izgubilo tridesetdevet navijača ( ni jedan Englez). Fan Liverpoola Jeff koji je tada imao devetnaest godina poveo je svog starijeg brata od tetke na finale u Brisel: '' Brat mi je bio šizofreničar i tetka nije htela da ga pusti samog. Platila je put obojici i zamolila me da se ne odvajam od njega. Putovali smo autobusom, a preko kanala ferijem. Sišao sam u bar po piće i dok sam čekao u redu ispred mene su dvojica navijča vodili razgovor. Jedan je čak navijao za Tottenham, ali je pričao kako neće propustiti ni jednu priliku da ode u Brisel i osveti se belgijancima zbog toga što je godinu dana ranije jedan barmen, uoči utakmice Anderleht – Tottenham, iz pištolja ubio navijača londonskih petlova bez ikakvog povoda. Već tada mi je bilo jasno da će u Brisleu biti ludo, ali niko nije mogao slutiti šta će se kasnije dogoditi. Po dolasku u grad čuli smo priče da je jedna grupa Engleza opljačkala nekoliko robnih kuća i zlatara. Italijana je bilo neuporedivo više na ulicama, ali većih tuča sa njima nije bilo. Ušli smo na stadion dosta ranije. Prostor između nas i navijača Juventusa, koji je trebao da ostane prazan, bio je pun. U njemu je bilo izmešano i naših i njihovih, ali su većinu činili Italijani, kao uostalom i na celom stadionu (od 70.000 više od dve trećine su bili navijači crno belih). Dvojica Engleza izvedeni su razbijenih glava iz tog sektora u kojem su sitnije čarke konstantno trajale. Onda su sa naše tribine poleteli projektili ka Žabarima, i tako je sve počelo. Ovi su uzvratili, da bi se Englezi potom zaleteli na ogradu koja je pod pritiskom mase pukla. Italijani prestravljeni naletom engleskih huligana, počinju da beže. Neki su se branili motkama od zastavi. Jedni spas pokušavaju da nađu na terenu, ali u toj jurnjavi i pritiskanju popušta betonska ograda, pa je one u nižim redovima pregazio ljudski stampedo. Bilo je grozno sve to gledati. Ljudi su ležali zgnječeni ispod ograde. Neki su čak spas pronašli u skaknju preko tribine van stadiona. Policija je sve nemo posmatrala. Potom su počeli neredi na celom stadionu. Besni navijači Juventusa sa drugih tribina tukli su se sa policijom. Povređenih je bilo na stotine. Ja i brat smo sve vreme posmatrali šta se dešava i sve nam je izgledalo nekako daleko od nas, kao da smo gledali TV prenos. Takve jurnjave i zaletanja jednih navijača na druge, kao što su na Heyselu Englezi krenuli na Italijane, bile su uobičajena pojava na ostrvskim stadionima. Ne opravdavam nikoga, ali je definitivno da su propust organizatora i policije, koji su dozvolili da se izmešaju suparnički navijači, veliki kao i da je iznenađujući strah i panika brojnijih navijača Juventusa učinili svoje. Nisam mogao da verujem da su nakon svega što se desilo zvaničnici UEFA dozvolili da se utakmica odigra. Juventus je pobedio 1-0 golom iz penala, nakon prekršaja koji je napravljen bar pet metara izvan šesnaesterca. ''
Samo par nedelja pre tragedije na Heyselu na stadionu Bradford Citya došlo je do velikog požara. Od bačenog opuška zapalila se stara drvena tribina. Nastardalo je pedesetšest domaćih navijača. U istoj sezoni na utakmici Luton – Millwall, koju je nacionalna TV direktno prenosila, gostujući navijači su izlomili na stotine stolica i uleteli u teren. Sukobili su se sa policijom i izašli kao pobednici, isteravši sa stadiona sva uniformisana lica. Velika tuča izbila je i između navijača Birminghama i Leedsa u kojoj je jedno lice izgubilo život. Sva ova dešavanja uticala su da reaguje britanska vlada. Uvedene su rigorozne mere za navijače a UEFA je, zbog tragedije na Heyselu, engleskim klubovima izrekla petogodišnju zabranu igaranja u evropskim kupovima. Gazda Chelsea je čak uveo i električnu ogradu kako bi zaustavio huligane u slučaju da krenu u teren, ali je ona ipak vrlo brzo morala da bude skinuta zbog bojazni da bi i neko nevin mogao da nastrada. Narednih nekoliko godina policija je hapsila navijače ne pitajući koliko je ko bio kriv! Rasformirane su mnoge huliganske ekipe, poput Chelsea Headhuntersa, West Hamovog ICFa, Leedsovog Sevice Crewa, Manchester Cityevih Guvnorsa..., a vođe su završile iza rešetaka. Sve te mere uticale su da se na utakmicama bitno smanji broj gledalaca. Stadioni su postali bezbedni, a navijačke aktivnosti su se prenele na ulice. 1986. godine manja grupa navijača West Hama sukobila se sa Manchester Unitedovim navijačima na feribotu koji je iz Engleske išao za Holandiju gde su oba tima igrala prijateljske utakmice. Sukob je bio toliko žestok da je kapetan broda bio primoran da se vrati u polaznu luku. Kada su policajci ušli na brod prosto nisu mogli da veruju da niko nije nastradao, pošto je krvi bilo na sve starne, a povređeni navijači su ležali na svakom koraku.
Maja meseca 1988. godine Chelsea je na svom stadionu igrao odlučujuću utakmicu za prvoligaški status sa Middlesbroughom. Gosti su pobedili sa 2–1 poslavši tako londonski tim u drugu ligu. Poslednji sudijski zvižduk bio je znak za navijače Chelsea da preko terena krenu ka gostujućoj tribini. Usledilo je polusatno gađanje dve grupe navijača svim i svačim. Dvadesetdva lica su povređena (među kojima i dva policajca), a preko sto ih je uhapšeno. Iste godine na Wembleyu u prijateljskoj utakmici su se sastale reprenzetacije Engleske i Škotske. Neredi u kojima je povređeno preko devedeset navijača trajali su čitav dan a broj uhapšenih bio je dvostruko veći. Najveća tragedija dogodila se po povratku škotskih navijača kada je jedan pijani navijač ispao iz voza i poginuo. U septembru mesecu tukli su se navijači Stockporta i Burnleya a kada je došla policija, zaraćene strane su se udržile protiv nje. Od ukupno dvadesetšest povređenih samo trojica su bili navijači.
15. aprila 1989. godine, dogodila se najveća tragedija na engleskim stadionima. Utakmica polufinala FA kupa Liverpool - Nottingham Forest prekinuta je kada je na tribini sa navijačima Liverpoola došlo do pravog masakra. Veliki broj navijača došao je bez karata stvorivši gužvu na ulazu. Policija je pokušavala da uspostavi red ispred stadiona ali su navijači navaljivali da uđu kako ne bi propustili početak utakmice. Masa je počela da se stiska ka ulaznim kapijama, i u tom trenutku policija pravi najveću grešku. Otvaraju se široka izlazna vrata kroz koja su navijači nagrnuli i u stampedu zgazili pred sobom stotine drugih potisnuvši donje redove ka ogradi. Devedesetpet navijača Liverpoola nastardalo je tog dana na stadionu Hillsborough u Sheffieldu.
Ponovo je reagovala vlada uklanjanjem visokih ograda koje su delile publiku od terena, ali i uvođenjem zakona u kojem je tačno navedeno kakva kazna očekuje navijača koji kroči na teren. U borbu protiv huligana zajedno su krenuli i klubovi. Ulaznice su iz sezone u sezonu bivale sve skuplje. Pretplatnu kartu danas ne može da kupi niko ko ima dosije u policiji, a za odlazak na gostovanja prvenstvo pri kupovini ulaznica opet imaju provereni članovi klubova i vlasnici pretplatnih karata. Zbog svih tih mera, veliki broj navijača kojima je skupo da potroše po pedeset funti za ulaznicu i par pinti piva, okrenuli su se malim lokalnim timovima. Prilikom posete Engleskoj pričao sam o ovome sa Andrewom iz Durhama, navijačem Newcastlea: '' Ja naravno navijam za Newcastle, ali jako teško uspevam da nabavim kartu za St. James Park. Imao sam porodičnih problema kada sam otkazao svoju pretplatnu kartu pre sedam godina. Danas i da hoću da je ponovo uzmem ne bi došao na red, a i nemam toliko para. Nije mi preostalo ništa drugo nego da počnem da redovno pratim lokalni amaterski tim Tow Law F.C. U ekipi nas ima četrdesetak, redovni smo na svim utakmicama. Većina nas smo navijači Newcastlea. Njih nekoliko je dobilo doživotne zabrane odlaska na St. James Park zbog huliganstva. Na utakmicama nižih liga (od konferencije naniže) lakše dolazi do kontakta sa protivničkim navijačima. Nema policije, nema kamera, nema numerisanih karata i ostalih sranja kao na utakmicama Premijer lige. Pre dve sezone igrali smo protiv Bedlington Terriersa sa kojima je došlo preko sto navijača. Jedan deo njihove ekipe navija Middlesbrough, naše smrtne neprijatelje. Tuča koja je izbila na parkingu ispred stadiona podsetila nas je sve na stara dobra vremena! '' završio je svoju priču Simon pokazavši mi vizit kartu na kojoj pored onog uobičajenog '' čestitamo dobili ste batina od Tow Law huligana '' u potpisu stoji '' Tow Law Misfits – podgrupa Newcastleovih Gremilina. ''
Ipak i pored svih mera prdostrožnosti i rigoroznog zakona strasti su se početkom devedestih samo malo primirile. 1993. godine u kvalifikacijama za odlazak na svetsko prvenstvo u Ameriku Engleska je poražena u Holandiji, a navijači sa ostrva su tri dana pravili nerede u raznim gradovima. Blizu hiljadu ih je uhapšeno a preko četiristotine deportovano. Do tuče između huligana i policije došlo je čak i u aerodromskoj zgradi. Naredne godine Millwall je igrao baraž protiv Derby Countya za ulazak u najviši rang. Mnogi navijači i danas veruju da je Derby morao da dobije tu utakmicu jer fudbalska javnost jednostavno ne želi Millwall i njegove navijače u premijer ligi. Poraz Millwalla propraćen je neredima na i oko stadiona uz veliki broj povređenih i uhapšenih. U narednoj sezoni Millwall je gostovao na Stamford Bridgeu u FA kupu i uspeo da iz daljeg takmičenja izbaci favorizovani Chelsea. Konjica je morala da interveniše na samom stadionu i potisne domaće huligane ka svojoj tribini nakon njihovog pokušaja da se domognu Millwallovih navijača.
Prijateljska utakmici između Irske i Engleske odigrana 1995. godine u Dublinu prekinuta je u dvadesetsedmom minutu nakon vođstva domaće reprenzetacije pošto su engleski navijači počeli da lome stolice i bacaju ih na Irce koji su se nalazili na sektoru ispod njih. Jedan stariji navijač je preminuo od posledica srčanog udara, a preko pedeset ih je povređeno kao i desetak policajaca. Incidenti su počeli još u ranim jutarnjim satima dolaskom u Dublin prve grupe engleskih huligana, nastavljeni su na stadionu već pri izlasku ekipa na teren kada su Englezi zviždanjem propratili intoniranje irske himne. Policija je uz krajnje napore nekoliko sati nakon utakmice konačno mogla da odahne kada je i poslednji Englez napustio Irsku. U polufinalu kupa iste sezone koje je igrano u Birminghamu došlo je do velike tuče između navijača Manchester Uniteda i Crystal Palacea, na parkingu nedaleko od Villa Parka. Tuklo se preko trista ljudi, bilo je mnogo krvi, a kada je policija stigla pobegao je samo onaj ko je mogao da stoji na nogama. Tridesetpetogodišnji navijač Palacea Paul Nixon pao je pod točkove jednog automobila i poginuo.
Neredi na Trafalglaru posle poraza od Nemačke u polufinalu evropskog prvenstva 1996, pa sa Italijanskim navijačima i policijom u Rimu, tuče sa arapskim življem u Marseju na svetskom prvenstvu dve godine kasnije, pa sa Nemcima u belgijskom gradu Šarloa i policijom u Briselu 2000, pogibija dvojice navijača Leedsa u Istambulu, pravi ulični rat u Kopenhagenu pre finala kupa kupova između navijača Galatasaraja i Arsenala, tuča sa policijom na stadionu u Bratislavi i mnogi drugi incidenti svima su i dalje u sećanju. Momci obučeni po poslednjoj modi u skupocenoj odeći sa Burberry ili Aquascutum kačketima i dalje haraju ostrvskim stadionima svesni kazni koje ih čekaju u slučaju da budu uhapšeni. Tuče se zakazuju mobilnim telefonima na mestima udaljenim od očiju javnosti i policije. Stare ekipe se ponovo okupljaju što dokazuje i reaktiviranje stare garde West Hamovog Inter City Firma. Na BK televiziji u direktnom prenosu prošle sezone imali smo priliku da vidimo rat na tribinama između lokalnih rivala na utakmici Aston Villa – Birmingham, a prašina koja se podigla posle nereda na utakmicama Cardiff – Leeds, Engleska – Turska, Ajax - Celtic kao i u baražu za ulazak u premijer ligu Millwall – Birmingham , odnosno kavlifikacijama za odlazak na prvenstvo u Japan u Minhenu između Nemaca i Engleza još uvek se nije stišala. Stoga ne čudi što se fudbalska javnost Engleske kao i UEFA već hvataju za glavu nakon izvlačenja kvalifikacionih grupa za odlazak na svetsko prvenstvo u Nemačku 2006. Naime Engleze očekuju po dva meča sa: Severnom Irskom (može li neko da zamisli koliko će Engleza promarširati Belfastom? ), Velsom ( Cardiffov Soul Crew ne može da dočeka dolazak engleskih huligana u njihov grad), Poljskom ( čiji su navijači možda i najluđi na kontinentu i kod kojih se u gostima već godinama niko nije lepo proveo, a i sami Englezi još uvek pamte poslednji odlazak u Poljsku pre par godina), a ni gostovanja u Beču odnosno Azerbejdžanu neće biti ni malo naivna.

Vrževit
16-06-2013, 18:21
Fudbal nije pitanje života i smrti, on je mnogo više od toga”.
Ovu rečenicu izgovorio je Bil Šenkli (1914-1981), legendarni menadžer Liverpula i tvorac jedne od najsuperiornijih fudbalskih ekipa, koje je naša planeta ikad videla. Svaki čovek, koji sebe smatra istinskim navijačem, nesumnjivo veruje u istinitost tog iskaza.
Iako je fudbal danas posao donedavno nezamislivih razmera, suština mu je ostala nepromenjena. Na San Siru i Old Trafordu, baš kao i u Bamaku ili Pjongjangu, Paraćinu ili Vrbasu, fudbal se igra zbog navijača.
Svesna da bez navijača fudbal ne bi mogao da postoji, redakcije “Ekipe” će od samog početka posvetiti prostor priči o navijačkoj kulturi. U opširnoj priči, koju ćete moći da pratite svake nedelje, pokušaćemo da vas upoznamo sa svim aspektima te kulture – fanatizmom i rivalitetom, šarenilom na tribinama i neredima, pripadnošću grupi i osnovonim elementom navijačkog duha – emocijama kakve je teško uporediti sa bilo čime.
Ako su navijači na početku dvadesetog veka morali da vode računa samo o klimatskim uslovima i rasporedu takmičenja, sto godina kasnije oni se suočavaju sa drugačijim problemima – u civilizovanom svetu stadioni su udobni, bezbedni i sjajno opremljeni, ali je cena toga visoka. Ne samo što su cene ulaznica izuzetno visoke, nego je i borba protiv vlasnika i “korporativnih prijatelja” postala jedan od osnovnih zadataka današnjeg navijača na Zapadu. Najbolji primer za to su masovni prtesti protiv pokušaja Amerikanca Malkoma Glejzera da preuzme najbogatiji i najpopularniji klub na planeti – Mančester Junajted.
I opet, dok je pre jednog veka navijanje bilo krajnje spontana stvar, vremenom je situacija na tribinama postala sve organizovanija. Navijačke grupe u Južnoj Americi nastale su još pre Drugog svetskog rata, a prva na tlu bivše Jugoslavije bila je splitska Torcida, još 1950. godine. U različitim delovima sveta navijači su koristili različite metode podrške – vokalno-štampanu u Britaniji, koreografsko-pirotehničku na Apeninima, ritmičku u Brazilu i papirnu u Argentini. Sistem komunikacija i stalno prisustvo fudbala u medijima olakšali su kontakte, pa su sada širom sveta zastupljeni svi vidovi navijanja (nedavno je meč FA kupa u Sautemptonu bio prekinut na dva minuta, kada je navijač Mančester Junajteda bacio baklju pred gol).
Ne samo navijanje, i komunikacija organizovanih navijača sa ostatkom sveta znatno je unapređena. Kao protivteža dečjim i ozbiljnim fudbalskim magazinima, a kao posledica kontakta sa pank kulturom, navijači još početkom 80-ih godina pokreću fanzine, koji izrastaju u ozbiljne magazine. Dok se engleski (najpopularniji je When Saturday Comes sa svojevremenim tiražom od 17 hiljada primeraka) bave navijačkim, ali i fudbalskim pitanjima, dotle u italijanskim (mnogi se sećaju Super Tifa) možete nabavljati pirotehnička sredstva, gledati koreografije i menjati “utra-materijal”. Navijački fanzini i magazini pokretani su i u našoj zemlji, a pojava interneta značajno je proširila mogućnosti.
Fudbal je nesumnjivo najpopularniji sport na planeti. Njegova supremacija u Evropi i Latinskoj Americi nikad nije bila sporna. Poslednje godine prethodnog i prve ovog milenijuma donele su veliku ekspanziju “Lepe igre” u regionima, u kojima do sada fudbal nije bio preterano popularan. Masovna histerija koja prati gostovanja engleskih klubova i madridskog Reala u istočnoj Aziji i prepuni stadioni na letnjim revijama najboljih evropskih klubova u Severnoj Americi potvrđuju da je u petnaestoj deceniji organizovanog postojanja fudbal pravi globalni fenomen. Kroz našu priču upoznaćete se sa navijačima sa svih kontinenata, običajima koji su nekad potpuno različiti od naših.
Zajednička za sve je strast koju osećaju prema fudbalu. Ta strast neprekinuto traje još od devetnaestog veka. Redovnim odlaskom na utakmice stvara se duh zajednice sa ostalim navijačima tima, koji pomaže da se stekne osećaj solidarnosti. Ta solidarnost ponekad postaje univerzalna, što je najbolje pokazala tragedija na Hilzborou u Šefildu, 15. aprila 1989. godine, kada je 96 navijača Liverpula stradalo u jednoj od najstravičnijih stadionskih nesreća u istoriji. Navijači brojnih engleskih, ali i stranih timova, brzo su se organizovali i na razne načine prikupili pristojnu sumu, koja je uplaćena u fond za pomoć porodicama žrtava nesreće.
Ako je za stradanje ljudi u Šefildu odgovornost gotovo isključivo na strani policije, u mnogim situacijama navijači su se sami pobrinuli za tragične posledice. Iako su primeri nasilja vezanog za fudbal zabeleženi još u devetnaestom veku, situacija se otela kontroli u Britaniji krajem 1960-ih. Organizovane navijačke grupe formirale su se na svakom stadionu, a nije mnogo vrmena prošlo pre početka krvavih sukoba.
U sledeće dve decenije engleski navijači važiće za huligane, iako je u realnosti mali procenat prisutnih na utakmicama zaista učestvovao u tučama. Kada je na Hejselu, pred finale Kupa šampiona 1985. godine, juriš navijača Liverpula na pristalice Juventusa završen smrću 39 osoba, UEFA je povukla crtu – engleski klubovi su izbačeni iz evropskih takmičenja na pet, a Liverpul na sedam godina.
I dok su se vlasti Velike Britanije borile sa problemom u svojoj zemlji, nasilje se proširilo po svetu. Legendarni maksimirski susret Dinama i Crvene zvezde samo je medijski najeksponiraniji incident, ali su se slične stvari dešavale i kada je Partizan gostovao u Splitu. Ako su ti sukobi bili nacionalno motivisani i kao takvi predstavljali uvod u seriju ratova na Balkanu, teško je pronaći objašnjenje za niz brutalnih obračuna navijača dva najpopularnija srpska kluba u poslednjih petnaest godina.
Jer, ako je veza između navijača i kluba, bazirana na ljubavi, temelj kompletne fudbalske kulture, značaj rivaliteta je izuzetno velik. Širom sveta, navijači osim kluba koji vole, imaju često i jedan ili više onih protiv kojih navijaju. Po pravilu, radi se o komšijskim klubovima (u Britaniji se čak i mere razdaljine između stadiona, da bi se utvrdilo ko je pravi rival), a neretko antagonizam prerasta u mržnju.
Upravo je ta mržnja glavni teret kompletnog koncepta. Mržnja, koja je obično posledica teških društvenih prilika u kojima se sredina nalazi (oružani sukobi sa fatalnim ishodom česti su u Argentini i južnoj Italiji; najbrutalniji huligani u Britaniji su oni iz najsiromašnijih kvartova, sa najvećim procentom nezaposlenih; huliganizam u Nemačkoj vezan je gotovo isključivo za klubove sa bivšeg Istoka), često prerasta u bezumno nasilje. Zato ne čudi talas nasilja koji je na početku 2005. ponovo stigao u Srbiju. Upravo zbog toga, jedan od osnovnih razloga za pokretanje redovne navijačke rubrike u Ekipi je pokušaj da se edukacijom navijači odvrate od nepotrebnog nasilja.
Tu se krug zatvara – nasilje povezano sa sportom jedan je od ključnih razloga za katastrofalno nisku posetu na našim stadionima. Činjenica je da je kvalitet Meridijan prve lige prilično nizak; činjenica je da u ligi igra devet beogradskih klubova, od kojih neki imaju svega po nekoliko stotina navijača; nema sumnje da su manje-više svi stadioni u MPL u izuzetno lošem stanju, daleko ispod osnovnih normi, da i ne pominjemo evropske standarde; činjenica je, takođe, da domaća takmičenja nisu naročito zanimljiva, jer su dva kluba osvojila 24 od 26 trofeja od 1992. godine do danas; konačno, ne sme se zanemariti ni podatak da veliki broj ljudi sumnja u regularnost domaće lige. Jer, podsetimo, fudbal se igra zbog navijača i bez njih ne može da postoji.

Istorija
Prvi fudbalski navijači bili su engleski studenti, koji su u drugoj polovini pretprošlog veka podržavali svoje univerzitete, u vreme dok fudbal još nije bio profesionalni sport.
Krajem devetnaestog veka, u vreme kada se fudbal lagano širio iz Engleske ka drugim delovima Evrope i sveta, hiljade ljudi skupljale su se na širokim otvorenim tribinama, nekada napravljenim od drveta, a nekada jednostavno prilagođenim od ledine pod nagibom. U to vreme dizani su prvi stadioni, za to doba grandiozni objekti, sa kojima će navijači razviti duboku emotivnu vezu – to će biti njihov drugi dom i hram nove religije.
Već 1892. godine Čarls Edvards piše o tome kako je “strast koju Englezi osećaju prema fudbalu potpuno uporediva sa onom koju Francuzi osećaju prema baletu ili Španci prema borbi sa bikovima”.
“U svim našim velikim gradovima, i mnogim malim, severno od Birmingema, pa sve do Tvida, od septembra do aprila, subota je dan posvećen fudbalu”.
Fanatizam, o kojem smo pisali u prošlom broju, razvio se već u to vreme. Teški uslovi i nizak standard života stavljali su sliku o navijaču u potpuno drugačiju perspektivu.
“Kakvo god da je vreme, uvek će se naći dovoljno entuzijasta da ispune tribine. Tri puta ove godine stadion je bio pun po snegu, jednom čak i dubljem od članaka. Čovek bi pomislio da su svi ti ljudi, zbijeni gusto jedan uz drugoga, imuni na plućne i slične bolesti. Ali, nije tako. Neki od njih sigurno su već bili u grobu, kada je došla sledeća subota”.
I mada će većina istorija fudbala tvrditi da pre eksplozije pop-kulture, 60-ih godina XX veka, navijači nisu ni razmišljali o tučama, mi znamo da to nije istina. Još 1890-ih u nekim engleskim gradovima događali su se fizički sukobi između navijača suprotstavljenih klubova, a 10. aprila 1909. utakmica škotskog kupa između Seltika i Rendžersa pretvorila se u masovnu tuču, sa velikim brojem povređenih navijača i policajaca.
Pojavom profesionalizma i prelaskom težišta igre sa aristokratskog juga na radnički sever Engleske, promenila se i struktura navijača. Gotovo sto godina fudbal će se smatrati zabavom radničke klase, mada će sve klase i mnoge društvene grupe imati svoje klubove širom sveta. O tom fenomenu opširnije ćemo raspravljati u narednim nastavcima.
Broj navijača koji se početkom dvadesetog veka okupljao na stadionima bio je zapanjujuće velik, a kulminacija je dostignuta 1923, kada je finale FA kupa između Boltona i Vest Hema, prvo na novosagrađenom Vembliju, pratilo (po nekim procenama) 250 hiljada ljudi! I zaista, razdoblje pre Drugog svetskog rata u Velikoj Britaniji je vreme u kojem je postavljena većina rekorda po broju gledalaca na utakmicama.
Fudbal se još tokom XIX veka, zahvaljujući brojnim emigrantima, raširio po svim kontinentima. Fanatizam i strast britanskih navijača najpre su dostignuti u Južnoj Americi.
U Brazilu fudbal je na nivo religije došao tokom dvadesetih, kada su utvrđeni rivaliteti, koji opstaju i danas. U dva ogromna grada, Riju i Sao Paulu, klubovi su bili predstavnici klasa, nacija i rasa, u prvoj polovini veka još uvek žestoko podeljenih. Uz integraciju različitih elemenata u brazilsko društvo, koja je potrajala do 60-ih godina, stvarale su se i navijačke grupe, poznate pod imenom torcida organizada.
Nešto južnije, na ulicama sve većeg ali jednako siromašnog Buenos Ajresa, fudbal je stub društvenog života od samog početka veka, a oštri lokalizam podseća najviše na stanje u Britaniji. Kada je posle privremenog uspona za vreme i odmah posle Drugog svetskog rata ekonomska situacija u Argentini naglo pogoršana, hiljade mladića organizovalo se u grupe koje su se bavile sitnim kriminalom. Pod imenom barra bravas one su dobar deo vremena provodile na stadionu, gde će razviti argentinski stil navijanja – bučan i fanatičan, sa ogromnim uplivom nasilja.
Uprkos ogromnoj popularnosti fudbala i potpunoj privrženosti, koju su navijači osećali prema svom klubu i stadionu, atmosfera na utakmicama, pre i posle njih nije ličila na ono, što danas povezujemo sa organizovanim navijanjem. Za takvu promenu moraćemo da sačekamo 1960-te.
Šezdesete godine dvadesetog veka predstavljaju jednu od prekretnica u istoriji čovečanstva. Umesto preteće nuklearne, dogodila se pop eksplozija – u najvećoj britanskoj luci Liverpulu, Bitlsi su postavili osnove na kojima je izgrađena kultura druge polovine veka.
Kada od centra Liverpula pođete ka severu grada, a zatim skrenete desno i uzbrdo, doći ćete do Stenli parka. U njegovoj neposrednoj blizini nalaze se dva stadiona, Enfild i Gudison. Njihovi vlasnici Liverpul i Everton, svaki na svoj način, predstavljaju simbol svog grada u jednakoj meri kao Bitlsi.
Na južnoj strani Enfilda duže od sto godina stoji tribina, čije ime je postalo sinonim za mesto na kojem se okupljaju najvatreniji navijači bilo kojeg kluba na planeti. Jedna od najkrvavijih bitaka Burskog rata (1899-1902) vođena je na brdu koje se zove Spion Kop. Jarkocrvena boja Liverpula podsećala je na krv prolivenu u bici, i tako je tribina dobila ime – Kop. A to nije bilo jedino zaveštanje grada na ušću reke Mersi navijačkoj kulturi.
Posle izuzetno neuspešne decenije Liverpul se početkom 60-ih godina vratio u Prvu ligu, predvođen Bilom Šenklijem. Atmosfera u gradu bila je sjajna, a taj duh preneo se i na tribine. Iste godine kada su Bitlsi počistili top-liste prvim singlom Love Me Do, navijači na Kopu došli su na revolucionarnu ideju – da pevaju svom timu. Od te, 1962. godine opis radnog mesta svakog navijača uključuje i – navijačke pesme.
Ta moda proširila se veoma brzo, a ništa sporije nije bilo širenje još jednog tenda koji su donele 60-te. Videli smo da su se tuče navijača povremeno događale još u XIX veku, ali se sedam decenija kasnije razvila subkultura u kojoj je tuča sa protivnicima bila osnovni razlog odlaska na utakmice. U narednih dvadeset godina incidenti na engleskim stadionima i oko njih ugroziće samu suštinu igre i uticati na znatno opadanje njene popularnosti.
U isto vreme kada i u Engleskoj, navijači počinju da se organizuju i u Italiji, na drugim osnovama u odnosu na Ostrvo, ali sa jednakom količinom strasti. Tu deceniju u italijanskom fudbalu obeležili su Inter, Elenio Erera i katenačo. Na tribinama stadiona Đuzepe Meaca, na njegovoj severnoj strani, formirana je prva navijačka grupa između Alpa i Mediterana – tifosi, koja je “crno-plavi” klub pratila na gostovanjima širom Italije i Evrope. Tokom sledećih desetak godina najvatreniji među navijačima organizuju se u grupe koje se nazivaju ultras. Iako im fizika, posebno uz pomoć hladnih pomagala, neće biti strana, italijanski navijači mnogo više pažnje poklanjali su estetici. Bubnjevi i zastave, koreogafija i pirotehnika – prepoznatljivi su simboli tifoza iz Italije.
Podele u toj mediteranskoj zemlji mnogo su dublje od onih u Britaniji, a politička situacija daleko nestabilnija. Tokom 70-ih politika je ušla na stadione, i tamo se još uvek nalazi. Najpre su se pojavili ekstremni levičari, zatim i ekstremni desničari. I danas u Italiji najposvećeniji igrači svoje navijače pozdravljaju dignutom rukom ili stisnutom pesnicom.
I dok je u Britaniji opadanje bilo uočljivo i na terenu i na tribinama, osamdesete godine predstavljaju “zlatno doba” navijanja u ostatku Evrope. U Italiji se organizovanje navijačkih grupa proširilo sve do lokalnih liga, ali i na ostale sportove. Od udaljenog Portugala do Poljske, još uvek pod Gvozdenom zavesom, bodrenje svojih fudbalskih klubova shvatano je sve ozbiljnije. U samom evropskom navijačkom vrhu tada je bila i SFRJ, sa četiri ozbiljna kluba i velikim brojem manjih navijačkih grupa sa pristojnom organizacijom i rezultatima.
Dok se na početku 90-ih naša zemlja raspadala, nasilje na stadionima širom sveta postalo je redovna aktivnost. Pojava vatrenog oružja u Argentini i masovna upotreba hladnog oružja u Italiji dovela je do smene generacija među organizovanim navijačima. Na prelazu vekova krvavi obračuni događaju se širom sveta – od Švedske i Norveške, do zapadne i južne Afrike, od Turske do Holandije, Nemačke do Brazila. U zemljama koje su se sa tim problemom suočile ranije, nasilje je sa glavne scene prešlo na nižerazredne mečeve (Argentina i donekle Italija), ili sasvim izašlo iz fokusa javnosti (Engleska).

Vrževit
16-06-2013, 18:24
(Najveći navijački ispadi 1964-2004)


Odlučujući meč kvalifikacija za plasman na Olimpijske igre u Tokiju između Perua i Argentine ulazio je u finiš. Domaćinima je trebao jedan gol za put u Aziju, a u 89. minutu njihove molitve su uslišene. Hiljade zastava se zavijorilo, ali među masom crveno belih bila je i jedna žuta, kojom je pomoćni sudija pokazivao ofsajd. Usledio je masakr.

Nekoliko desetina besnih navijača probalo je da utrči na teren, a policija je reagovala apsolutno neadekvatno. U publiku je ispaljena velika količina suzavca. Scenario je bio sličan onome iz Gane – opšta panika izazvana gušenjem, trčanje, pad znači sigurnu smrt. Napolju – haos. Policija na konjima uteruje navijače nazad u stadion. Grupe podivljalih navijača kamenjem gađa policajce, prevrće automobile.

Tog 24. maja 1964. godine dogodila se najveća tragedija u istoriji fudbala na planeti. Po zvaničnoj verziji poginulo je 318 ljudi. Nezvanične pominju 350, 400, čak i 500 žrtava. Broj ranjenih svakako je prešao pet stotina, ne treba sumnjati da se zapravo merio hiljadama. Vlada je proglasila vanredno stanje, koje je ostalo na snazi punih mesec dana.

Iako tragični skor iz Lime srećom nikad nije nadmašen, predolimpijski masakr bio je samo uvod u eksploziju naselja širom planete. Osim u Akri 2001. broj mrtvih u navijačkim ispadima nikada nije prešao 100, a u devet situacija iskazan je sa dve cifre.

Mnogo pažnje u medijima privlače incidenti koje su pokrenuli engleski navijači tokom 60-ih, a sledili ih ultrasi širom sveta u ove četiri decenije. Međutim, krvavi bilans takvih obračuna je veoma mali u odnosu na slučajeve kojima je posvećen ovaj tekst.
Iako će većina posmatrača tipovati na derbi utakmice kao najverovatnije scene najvećih tragedija u istoriji navijanja, katastrofa se zaista može dogoditi na najneobičnijim mestima. Kajseri je grad u centralno-istočnoj Turskoj, 260 km jugoistočno od Ankare. U goste istoimenoj ekipi 17. septembra 1967. stigao je tim iz obližnjeg Sivasa. Utakmica nikad nije završena. Kako je kontrola na ulazu tada bila nepoznat pojam, gledaoci su na tribine doneli dovoljno oružja za film Kventina Tarantina (noževi, pištolji, sekire). Četiri dana posle meča situacija se konačno smirila, prekasno za 44 mrtva i preko 600 ranjenih.

Sledeće godine, bio je 23. jun, viđen je najveći derbi pokolj u istoriji. Na stadionu Monumental u Buenos Ajresu završavao se derbi između River Plejta i Boke Juniors. Grupa gostujućih navijača smeštena na gornjem spratu stadiona počela je da baca zapaljene papirne baklje na donji nivo, gde su bili smešteni Riverovi fanovi. Uplašeni od vatre navijači su se zatrčali ka izlazu. Nekada nije dobro biti najbrži – kapija je bila zaključana, a masa je nastavila da pritiska. Sedamdeset četvoro je poginulo, a između 113 i 150 osoba zadobilo je povrede.

Neki od incidenata su zaista krajnje bizarni. Šestog decembra 1976. godine u Port-o-Pransu igran je meč kvalifikacija za Svetsko prvenstvo između Haitija i Kube. Gosti su postigli gol, a jedan razočarani domaći navijač bacio je petardu. Masa je pomislila da se radi o pucnju iz vatrenog oružja, pa se u panici nekoliko ljudi bacilo na najbližeg vojnika. Dok je vojnik padao, puška je opalila, pogodivši devojčicu i malog dečaka na tribini. To je pojačalo paniku, nastao je stampedo, u kojem je poginulo još dvoje ljudi, a treći je stradao prilikom preskakanja zida. Psihički slomljen, nesrećni vojnik je zatim izvršio samoubistvo.

Kolumbijski grad Kali u našim krajevima je poznatiji kao sedište jednog od narko-kartela, ali za Južnoamerikance to je dom dva odlična fudbalska kluba. Gradski derbi između Amerike i Deportiva, 18. novembra 1982. godine, završen je tragično u okolnostima koje podsećaju na Buenos Ajres '68. Finiš utakmice, gostujući navijači pod uticajem alkohola dolaze na ideju da – uriniraju po domaćima sa donje tribine. Sledi panika, stampedo, 24 mrtva i preko 250 povređenih.

Dva puta u deset godina Tripoli je bio pozornica nereda sa tragičnim krajem. Desetog marta 1987, tokom prijateljskog meča između reprezentacija Libije i susedne Malte dve grupe su se potukle, izvađeni su noževi, a masa se razbežala. Jedan deo te mase popeo se na zid, koji se pod težinom srušio. Nacionalna agencija DžANA prijavila je dvoje mrtvih i 16 ranjenih. Stvarne posledice su znatno surovije – između 20 i 30 mrtvih, najmanje 120 povređenih osoba.

Devet godina kasnije, četrnaestog jula, igrao se derbi domaće lige, između Al Ahlija i Al Itihada. Osim klupske, navijače deli i politička pripadnost, jer je čelnik i kapiten jednog od klubova Al-Saadi Gadafi, pukovnikov naslednik (sećamo ga se i kao fudbalera Peruđe s početka ovog veka). Počelo je prepucavanje, a policija je sprečila da se situacija otme kontroli – rafalno. Osam osoba je poginulo, 39 je ranjeno.

Osmog jula 2000. godine u duboko podeljeni Zimbabve došla je selekcija Južne Afrike na kvalifikacioni meč. Tenzije su izuzetno visoke u zemlji, koja je prethodnog meseca prošla kroz parlamentarne izbore, na kojima je posle dvadeset godina na vlasti predsednik Robert Mugabe zadržao većinu u parlamentu, ali većinu od samo dva poslanika.

Fudbal i politiku povezao je opozicioni MDC (Pokret za demokratske promene), koji je u središte kampanje stavio crveni karton za Mugabea, simbol da je vreme da ode sa vlasti. Za vreme intoniranja himne Zimbabvea simpatizeri opozicije naoružani pomenutim kartonima, plakatima i zastavama MDC-a izvikivali su slogane protiv predsednika i njegovog sina Lea, koji je, kako obično biva u takvim državama, predsednik fudbalskog saveza.

Parole su se ponavljale tokom meča, a policija je uspela da odoli iskušenju sve do samog finiša. Tada je Delron Bakli (ove sezone u Bilefeldu, od leta u Dortmundu) postigao drugi gol za Južnoafrikance. Iako je Bafana Bafana bez sumnje bila favorit, deo domaće publike reagovao je ružno, bacajući konzerve i plastične flaše na teren. Policija je odgovorila suzavcem.

Iako je na prepunim tribinama panika izbila momentalno policija je nastavila da dugo ubacuje suzavac u masu. Nezavisni posmatrači utvrdili su da niko nije izdao takvo naređenje, već je očigledno neko od policajaca instinktivno reagovao, drugi su ga pratili, a zatim se situacija otela kontroli. Iako je stradalo 'samo' 13 ljudi, mučan utisak pojačava podatak da je među njima pet žena i četvoro dece, od kojih je najmlađi petogodišnji dečak.

Sud ne može vratiti nastradale, ali može donekle uspostaviti pravdu. Dan posle utakmice vladine novine napale su policiju zbog neprimerene reakcije, a deset dana kasnije ministar Čihuri saopštio je da će protiv petorice odgovornih policajaca biti pokrenut krivični postupak, sa optužbom za ubistvo iz nehata. Sasvim dovoljno od režima, koji sopstvene građane pljačka, ubija i otima im zemlju samo zbog boje kože.

Posle te tragedije i serije iz sledećeg leta, u Africi se razvio pokret koji se zalaže za drastičnu promenu načina policijskog kontrolisanja mase. Akcenat je na ukidanju upotrebe suzavca, a rezultat – već četiri godine nije bilo takvih incidenata. U Južnoj Americi to su shvatili još posle peruanskog masakra, ali se tada nije stiglo do suda. Odgovornom komandiru policije nikad nije ni postavljeno pitanje kako je i zašto naredio bombardovanje publike suzavcem.

I ovu epizodu završićemo u Africi, kontinentu na kojem su ljubav i strast prema fudbalu u potpunoj disproporciji sa tehničkom opremljenošću objekata i obučenošću zaduženih za red na na njima. Pred početak prvenstva Južne Afrike 1991. godine, dve najpopularnije ekipe u toj zemlji – Kajzer Čifs i Orlando Pajrats – zakazale su prijateljski meč u gradiću Orkni, oko 150 km jugozapadno od Johanezburga. U finišu meča jedna sudijska odluka nije se dopala grupi navijača. Počela je svađa, koja se uskoro pretvorila u tuču, a posle nekoliko desetina sekundi tukle su se stotine navijača. Oni koji nisu želeli da učestvuju u pesničenju, potrčali su ka izlazu. Zaključana kapija izazvala je smrt prignječenih u prvom redu, drugi su stradali od noževa u epicentru tuče. Četrdeset osoba je izgubilo život, preko pedeset je završilo u bolnici.


( Najveće stadionske nesreće)

24.05.1964. (Lima, Peru), Peru – Argentina 318 (do 500) 500+
17.09.1967. (Kajseri, Turska), Kajserispor – Sivasspor 44 600+
23.06.1968. (Buenos Ajres, Arg), River Plate – Boka Jnrs. 74 113 (150+)
04.03.1971. (Salvador, Brazil), Baija – nepoznato 4 1500+
06.12.1976. (Port-o-Prans, Haiti), Haiti – Kuba 6 nepoznato
18.11.1982. (Kali, Kolumbija), Amerika – Deportivo 24 250
29.05.1985. (Brisel, Belgija), Juventus – Liverpul 39 400+
10.03.1987. (Tripoli, Libija), Libija – Malta 20 (30) 120
13.01.1991. (Orkni, Južna Afrika), Kajzer Čifs–Orlando Pajrats 40 50+
1996. (Tripoli, Libija), Al Ahli – Al Itihad 8 39
11.1998. (Kinšasa, DR Kongo), Vita Klub – Motema Pembe 4 nepoznato
11.01.1999. (Aleksandrija, Egipat), Korm – Al Itihad 11 nepoznato
08.07.2000. (Harare, Zimbabve) Zimbabve – Južna Afrika 13 nepoznato
30.12.2000. (Rio de Žaneiro), Vasko da Gama – Sao Kaetano 0 200+
29.04.01 (Lubumbaši, DR Kongo) Lupopo - Mazembe 14 51
09.05.2001. (Akra, Gana) Harts ov Ouk – Asante Kotoko 126 150


Deset godina posle tuče u Orkniju, koja je završena sa 40 mrtvih i preko 50 povređenih navijača ponovo će jedna utakmica Kajzer Čifsa i Orlando Pajratsa zaslužiti mesto u medijima širom planete.

Jedanaesti april 2001. godine, stadion Elis Park u Johanezburgu, odlučujući meč za rasplet nacionalnog šampionata. Nekoliko dana pre utakmice izgledalo je da će meč biti formalnost, ali su Pajratsi u prethodnom kolu neočekivano izgubili bodove i stvorili uslove za dramatične događaje koji slede. Kapacitet stadiona je 60 hiljada mesta, a 57 hiljada karata prodato je dva dana pred utakmicu.

Navijači širom Afrike imaju običaj da kupuju ulaznice pred samu utakmicu, pa je sat pred početak počeo haos. Iako je stadion rasprodat, podmićivanjem policajca ili redara mogli ste da uđete bez problema, i to su iskoristile hiljade prisutnih. Kasnija istraga ustanovila je da je na stadionu bilo prisutno 120 hiljada ljudi! Ozbiljan problem nastao je pola sata pred početak, kada je do kapija stigao veliki broj ljudi sa kupljenim kartama.

Objašnjenja redara da je stadion već pun nisu ubedila nikog da odustane. Kapije su zatvorene 25 minuta pred početak utakmice, ali su navijači sa kartama bili uporni. Deset minuta pred početak navijači su uspeli da polome severoistočnu kapiju na četiri mesta. Nekoliko ljudi ostalo je ispod ograde, a proboj j izazvao stampedo ka unutrašnjosti stadiona, a odmah zatim i u suprotnom smeru.

Utakmica je počela u zakazano vreme, a igrači i zvaničnici bili su još uvek nesvesni tragedije. Posle dvadesetak minuta igre izneto je prvo nepomično telo sa tribina. U 33. minutu meč je prekinut pri rezultatu 1:1, kada su razmere katastrofe postale jasne. 29 mrtvih ostalo je na tribinama, 14 je poginulo u gužvi ispred kapije, a četvoro podleglo ranama sledećih dana. Broj povređenih bio je 155 ljudi.

Krvavi mesec u Africi

U tom trenutku Elis Park je predstavljao najveću tragediju afričkog fudbala. Sledeće četiri nedelje doneće tri velike nesreće, od kojih će ona u Akri sa 126 žrtava preuzeti neslavni rekord. Širom kontinenta problemi su slični – stadioni u katastrofalnom stanju, loša organizacija, opšta korupcija, nesposobna i razdražljiva policija, fanatična i često nerazumna publika, odsustvo bilo kakve kontrole na ulazima i konačno – navika da se karte kupuju pred samu utakmicu.

Prethodne godine Južna Afrika je izgubila za jedan glas pravo na organizaciju Svetskog prvenstva 2006. godine. To je izazvalo masovne proteste u toj zemlji, ali i optužbe širom sveta da je 'crni kontinent' izložen diskriminaciji.

Predsednik FIFA Sep Blater obećao je ofdmah Afrikancima SP 2010, a u međuvremenu organizacija je dodeljena upravo Južnoafrikancima. Nikome u Svetskoj fudbalskoj federaciji nije smetala činjenica da se tri četvrtine nesreća na stadionima u poslednjih 16 godina dogodilo južno od Sahare.

Glazgov vs Moskva

Prva velika stadionska nesreća dogodila se u Glazgovu 5. aprila 1902. godine. Za vreme utakmice između reprezentacija Škotske i Engleske srušio se deo zapadne tribine Ajbroks Parka. Poginulo je 25 navijača, a povređeno njih 517. Meč je završen 1:1, ali je naknadno proglašen nevažećim u počast žrtvama.

Isti stadion, 69 godina kasnije, novogodišnji veliki derbi. Seltik je 2. januara 1971. vodio kao gost, a Rendžers je izjednačujući gol postigao u 90. minutu. Veliki broj navijača već je napustio tribine, ali ih radost onih koji su ostali ubedila da potrče nazad. Na stepeništu broj 13 stvorila se jeziva gužva i ljudi su ostali zaglavljeni.

Tek posle pola sata redari, policija i bolničke ekipe uspele su da razgrnu masu sa stepenica. Do tog trenutka život je izgubilo 66 bukvalno zgnječenih navijača, a povređeno ih je peko 150. Mnogi su preživeli zahvaljujući ljudima iz neposredne blizine koji su ih šamarima i pričom održavali u budnom stanju, a posledice po zdravlje osećali su mesecima kasnije.

Najveći konkurent Glazgova u borbi za naziv 'najnesrećniji grad Evrope' je Moskva. Međutim, za vreme komunizma sovjetske vlasti su skrivale punu razmeru posledica stadionskih nesreća. Dvanaestog marta 1975. godine posle meča olimpijskih reprezentacija SSSR i Kanade na stadionu Sokoljniki dvadeset ljudi poginulo je na mračnom stepeništu, pod nogama ostalih uspaničenih navijača. U poređenju sa onim što se desilo sedam godina kasnije, to zaista nije bio ozbiljan incident.

Dvadesetog oktobra 1982. godine u Kupu UEFA sastali su se moskovski Spartak i holandski Harlem. Meč se približavao kraju i navijači su počeli da izlaze sa stadona, a policija ih je sprovodila na usko i zaleđeno stepenište. Kao na Ajbroksu '71 domaćin postiže gol u 90. minutu i čelo mase sada kreće uzbrdo, a krvavu cenu platiće oni u sredini.

Dan posle meča policija poriče krivicu i tvrdi da je poginuo 61 navijač, dok partijski organ Izvestja navodi da je broj žrtava 66. Istraga obavljena 1989. godine, posle pada Gvozdene zavese, pokazala je zastrašujuću istinu – život na stepeništu stadiona Lužnjiki izgubilo je 340 ljudi, u najkrvavijoj stadionskoj tragediji ikad.

Bredford gori

Navijači su u prethodnih 50 godina stradali širom sveta u različitim okolnostima – od Kaira (rušenje tribina) do Katmandua (panika zbog oluje), od Gvatemala Sitija (pad jednog navijača niz stepenice prouzrokovao ljudsku lavinu) do Sarija u Iranu (klizište srušilo krov tribine). Ipak, najviše pažnje privukle su tri katastrofe u Engleskoj.

Četvrtog marta 1946. godine na Burnden Parku u Boltonu gostovao je Stouk Siti u meču FA kupa. Bezbednosni standardi praktično nisu postojali – stadion je posle rata bio u veoma lošem stanju, a navijači su u pojedinim mečevima tog vremna sedeli i na krovu. Ovog puta problem se dogodio na gornjoj tribini. Pod pritiskom mase tribina se zaljuljala, ograda je pukla, a navijači popadali unapred, direktno na ljude smeštene na donjem nivou. Trideset tri osobe umrle su pod pritiskom, a preko 500 je povređeno.

Godine su prolazile, a o stanju stadiona niko nije vodio računa. U problematičnim osamdesetim većina engleskih stadiona bila je u stanju raspada. Međutim, tek će dve katastrofe pokrenuti proces obnove sportskih objekata i izgradnje novih, uvođenjem standarda koji danas važe u Premijer ligi, ali i nižim rangovima takmičenja.

U sezoni 1984/85 Bredford Siti igrao je odlično i rano obezbedio promociju iz tadašnje Treće u Drugu diviziju. Proslava uspeha zakazana je za poslednji dan sezone i meč sa Linkoln Sitijem. Na utakmicu je došlo oko 11 hiljada navijača i sve je bilo normalno do finiša prvog poluvremena. Tada je, kako se pretpostavlja, jedna neugašena cigareta bačena na pod drvene tribine izazvala požar.

Za samo nekoliko minuta kompletna Glavna tribina stadiona Veli Perejd bila je u plamenu. Ljudi su bežali na teren, ali nisu bili dovoljno brzi. Pedeset šestoro ih je poginulo, a preko 350 zaradilo opekotine i povrede u haosu. Istraga koja je pokrenuta ukazala je na problem, pa je zatraženo opsežno obnavljanje stadiona širom Engleske. Međutim, problemi sa huliganima i ljudski nemar sklonili su taj problem iz fokusa, pa u sledeće četiri godine ništa nije preduzeto.

Hilzboro

Petnaestog aprila 1989. godine na stadionu Hilzboro u Šefildu trebalo je da se odigra polufinalni meč FA kupa između Notingem Foresta i Liverpula. Veliki broj navijača sa Mersisajda prešao je preko Peninskih planina da bi pomogao timu u pohodu ka duploj kruni.

Posle dve decenije konstantnog nasilja na tribina i masakra na Hejselu stadioni na Ostrvu dobili us metalne ograde, koje su razdvajale teren od publike. Upravo će ta metalna ograda prouzrokovati masovnu smrt u Šefildu.

Pola sata pred početak utakmice ispred kapije stadiona rezervisane za navijače Liverpula, bilo je oko dve hiljade ljudi. Već tada su policajci bili uplašeni nereda na ulici i razmatrali šta da učine, ali kada se broj petnaest minuta kasnije povećao na skoro pet hiljada doneta je fatalna odluka.

Policija je otvorila izlaznu kapiju, zahvaljujući čemu je ogroman broj ljudi mogao istovremeno da uđe. Nekoliko minuta kasnije pritisak na publiku u prvom redu bio je neizdrživ, a zbog visoke metalne ograde, mesta za bekstvo nije bilo. Pet minuta pred zakazani početak meča, neko je konačno otvorio jedan od prolaza na ogradi. Navijači su počeli da ulaze u teren da bi se spasli smrti. Drugima su pomagale kolege sa gornje tribine. Za mnoge je bilo kasno.

U 3:06 glavni sudija je u dogovoru sa policijom otkazao utakmicu. Do tog trenutka 95 osoba je umrlo, a preko četiri stotine je povređeno. Spisak žrtava najveće tragedije u istoriji britanskog fudbala zaokružen je kada je u bolnici preminuo jedan od povređenih navijača. Ime šefa policije Dakenfilda, koji je doneo fatalnu odluku, zauvek će ostati zapamćeno u gradu na ušću reke Mersi.

Istraga je poverena sudiji vrhovnog suda Tejloru, a rezultat je danas očigledan – Britanija ima najviše standarde stadiona na celoj planeti. Problem je samo što je 96 ljudi umrlo da bi se neko udostojio da uradi svoj posao.




datum mesto utakmica broj mrtvih broj ranjenih
05.02.1902. (Glazgov, Škotska), Škotska – Engleska 25 517
04.03.1946. (Bolton, Engleska), Bolton – Stouk Siti 33 500+
02.01.1971 (Glazgov, Škotska), Rendžers – Seltik 66 150
17.02.1974. (Kairo, Egipat), Zamalek – Dukla Prag 49 nepoznato
12.03.1975. (Moskva, Rusija), SSSR – Kanada 20 nepoznato
08.02.1981. (Pirej, Grčka), Olimpijakos – AEK 24 54
20.10.1982. (Moskva, Rusija), Spartak – Harlem 340 nepoznato
11.05.1985. (Bredford, Engleska), Bredford – Linkoln 56 350+
12.03.1988. (Katmandu, Nepal), Džanakpur–Mukti 94 300
15.04.1989. (Šefild, Engleska), Liverpul – Not. Forest 96 400+
05.05.1992. (Bastija, Francuska) Bastija – Olimpik M. 17 1900
16.06.1996. (Lusaka, Zambija), Zambija – Sudan 9 78
1996. (Gvatemala Siti), Gvatemala – Kostarika 83 200+
11.04.2001. (Johanezburg, J.Afrika),Kajzer – Orlando 47 155
06.05.2001. (Sari, Iran), Sari – Piruzi 21 150+
25.03.2005. (Teheran, Iran), Iran – Japan 5 40

baranjac
16-06-2013, 22:12
@Vrževit,
jel ti se štucalo danas?

baranjac
17-06-2013, 18:07
policija je uhapsila više desetina navijača oba tima među kojima i sedamdesetjednogodišnju pijanu staricu koja ih je gađala kamenjem.
:evil

hoolbaka

dottore
19-06-2013, 08:11
Evo još jedna topla preporuka. Radi se o knjigama novinara Slobodne Dalmacije Saše Ljubičića, koji je osamdesetih godina prošlog stoljeća bio pripadnik Torcidina mlađeg đira.

1. "Toćani" (2000) Saša Ljubičić
Niz pričica i anegdota mladoga suvremenog hrvatskog pisca vezanih uz odrastanje naraštaja koji je svoju najraniju mladost proživljavao osamdesetih godina godina u maloj četvrti zavičajnoga Splita. Ispripovijedane specifičnim lokalnim dijalektom nižu se pred čitateljem zgode i nezgode malih splitskih huligana, njihove nepodopštine, sitni lopovluci, ljubav prema nogometu i navijačke strasti, ali i galerija malih ljudi, prikazanih iskrenom toplinom. Dočaravnaju lokalnoga kolorita pridonosi i završna priča čija je radnja smještena u splitsku povijest.

2. "Sandokane, platit ćeš! : kratke priče" (2007) Saša Ljubičić
Nastavljajući se na prethodnu knjigu kratkih priča "Toćani", splitski novinar i u ovoj knjizi priča na humorističan način govori o atmosferi u Splitu osamdesetih godina 20. stoljeća: nogometu (Hajduku, Torcidi, utakmicama), glazbi (Azri, Štuliću), ljudima koji su obilježili Split - što se otkriva već iz naslova priča: "Titovka", "Triba li soba?", "Torcida mlađi đir", "Rođen na Bačama"... Autentičan kolorit postignut je lokalnim dijalektom i prikazom svakodnevice u kvartovima u centru Splita...

Vrževit
19-06-2013, 12:00
Fudbal bez navijača definitivno ne može. Možda je ova fraza otrcana i već hiljaditi put rečena, ali to je tako. Navijači svuda u svetu predstavljaju žilu kucavicu i pokretačku snagu svakog kluba. Jedino u našem fudbalu glavonjama iz uprava i fudbalskog saveza odgovara da su stadioni što prazniji jer tako imaju manje svedoka za prevare i muvanja kojima su vični! Kup utakmica između Aston Ville i Liverpoola prošle godine kasnila je skoro čitav sat, pošto zbog kolapsa u saobraćaju nisu svi navijači mogli da stignu na vreme! Niko se naravno nije bunio. Igrači su trčkarali nešto duže nego obično, ali su se svi složili da je red da sačekaju da se stadion napuni.
Neko jednom reče: '' Možeš promeniti posao, kuću, devojku ili ženu, ali tim za koji navijaš nikada! '' Možda zvuči ludo, ali je definitivno tako i nikako drugačije! Šta su navijači spremni da urade i čega sve da se odreknu za boje svog tima, teško je objašnjivo, ali i razumljivo kada su oni u pitanju! U Engleskoj navijači su svetinja. Oni su ti koji bez obzira na rezultat i važnost takmičenja uvek svoje ljubimce ispraćaju aplauzom. Naravno, bitno je samo da (ako si igrač) se trudiš, ne moraš puno da znaš. Georgi Hristov, makedonski internacionalac koji je polovinom devedesetih igrao za Partizan, a potom otišao na ostrvo u Barnsley, koji je baš tada izborio svoje prvo učešće u Premier ligi, bio je šokiran dajući izjavu nakon debakla svoje ekipe na startu prvenstva protiv Chelsea. '' Primili smo šest komada. Chelsea nas je rasturio. Mi smo odigrali ispod svih mogućnosti. Kada je sudija označio kraj navukao sam trenerku preko glave i potrčao u svlačionicu kako bi izbegao gađanje, pljuvanje i psovke sa tribina. Nakon nekoliko trenutaka ukapirao sam da sam jedini u svlačionici. Nešto je bilo čudno, pa sam se vratio u hodnik, na kojem me je dočekao pomoćni trener. Rekao mi je da se smesta vratim na teren. Kada sam izašao prizor je bio zapanjujući. Moji saigrači trčali su počasni krug i odpozdravljali navijačima! ''
U našem fudbalu već je postalo smešno kada novinari pitaju novajliju u Zvezdi ili Partizana za koga navija. Nema tog igrača koji neće reći da je od rođenja crno ili crveno beli, da je odrastao na severu odnosno jugu. Pa jeli moguće da su u Zvezdi oduvek igrali samo najzadrtiji Zvezdaši, a u Partizanu okoreli Partizanovci?
Alan Shearer, dugogodišnji kapiten engleske reprenzetacije i jedan od najboljih strelaca u istoriji engleskog fudbala je prošao put od Southamptona, preko Blackburna (sa kojim je osvojio i titulu) da bi se na iznenađenje cele javnosti obreo u Newcastleu, umesto u Manchesteru, Liverpoolu, Arsenalu, Barceloni, Juventusu. Shearer jednostavno nije mogao da odbije ponudu kluba iz rodnog grada za koji navija od rođenja. Pomirio se sa činjenicom da se u Newcastleu neće naosvajati trofeja, ali je zato izrastao u istinskog heroja kluba i grada i zaslužio da se njegov lik veoma često tetovira na raznim delovima tela navijača crno belih! Jedan drugi, ne toliko poznati, fudbaler koji je takođe ceo život maštao da baš sa Newcastleom osvaja trofeje je i Lee Clarke veznjak londonskog Fulhama. Ponikao je u Newcastleu, ali ga je sudbina naterala da nakon devet sezona pređe u redove najljućeg rivala Sunderlanda, gde je bio standardan dve sezone pre nego što je stavljen na transfer listu. Razlog? Nije se pojavio na treningu pošto je ceo dan proveo sa društvom. Pripit i obučen od glave do pete u crno bele boje Newcastlea, obreo se u Londonu na Wembleyu gde je u ulozi navijača bodrio svoj tim u finalu FA kupa protiv Arsenala. Lee Clarke je svesno rizikovao dalju karijeru, ali je ubrzo prešao u Fulham gde je već četvrtu sezonu.
Koliko je samo primera u kojima su navijači osnivali fondove i davali priloge i tako odigrali ključnu ulogu u spašavanju svojih timova od ispadanja iz lige i bankrotiranja. Da postoje i obrnuti slučajevi najbolji primer je Wimbledon, nekada tim iz južnog Londona, kojem su njegovi navijači postali najveći protivnik. Wimbledon je svoje mečeve do 1991. godine igrao na svom Plough Laneu, kada je stadion zbog očajnog stanja u kojem se nalazio privremeno zatvoren. Tim je na neko vreme preseljen u komšiluk na Crystal Palace, gde umesto tri koliko je bilo prvobitno zacrtano, provodi punih dvanaest godina. Stari stadion je u međuvremenu totalno propao, pa je gazda kluba odlučio da ga proda jednom građevinskom preduzeću koje će ga srušiti i na njegovom mestu izgraditi stambeni blok, a za dobijeni novac kupljeno je jeftino zemljište u Milton Kaynesu (skoro 100 km severno od stare lokacije u južnom Londonu) na kojem je nikao novi stadion. Wimbledon se od ove sezone preselio na novu lokaciju, ali je ostao bez podrške navijača. Još pre dve sezone kada je navijački bord izgubio parnicu sa vlasnikom kluba i kada je postalo jasno da klub definitivno napušta London, navijači su masovno okrenuli leđa svom Wimbledonu. U nekoliko navrata organizovani su masovni protesti ulicama južnog Londona i na Selhurst Parku, ali ništa nije pomoglo. Početkom prethodne sezone apel navijača da se ne kupuju pretplatne karte urodio je plodom. Uprava kluba je uzalud vapila i molila navijače da se vrate na stadion, ali nije vredelo. Na većini mečeva brojniju podršku imao je gostujući tim nego Wimbledon, da bi negativni rekord bio postavljen u liga kupu prošle sezone protiv Rotherhama kada je prodato svega par stotina karata (664 da budemo precizni)! Ipak navijači su načinili još jedan korak napred u borbi protiv ljudi koji su im odselili i rasturili klub. Odlučili su da urade sve kako bi ga ugasili. Klub koji ima svega hiljadu, dve prodatih karata teško da može da opstane i u četvrtoj ligi. Wimbledon je trenutno ubedljivo poslednji na drugoligaškoj tabeli sa velikim izgledima da ispadne u niži rang i igra pred slabo popunjenim tribinama u Milton Kaynesu. Njegova budućnost ni malo nije svetla i prognoze su da će se uskoro vratiti u Konferenciju, tamo gde se nalazio do polovine sedamdesetih kada je usledio nagli uspon. U isto vreme u Combined Counties ligi (jednoj od najnižih) od prošle sezone se takmiči Wimbledon Athletic, tim koji su osnovali nezadovoljni fanovi. Njihov novi tim je ubedljivo prvi i bez muke će u viši rang, a svoje mečeve kao domaćin igra u komšiluku na Kingsmeadowu, stadionu Kingstoniana koji je kapaciteta oko šest hiljada. Na utakmicama Wimbledon Athletica je na svakoj utamici prosečno oko tri hiljade navijača, a klub je preko noći osvoji simpatije i mnogih drugih fanova. Nemojte se zato iznenaditi ako za desetak godina Wimbledon Athletic pretekne po rangu takmičenja svog starijeg brata. Slična sudbina će možda zadesiti i Barnsley, ali je tamo situacija ipak nešto povoljnija! Ovaj primer je samo jedan od brojnih koji pokazuje na šta su navijači sve spremni. Pojedinačnih slučajeva ima i previše i beleže se iz nedelje u nedelju. Verni fan Newcastlea Graham Edmondson je jedan od onih koji ne pitaju šta košta kada je u pitanju utakmica njegovih crno belih. Pre nekoliko godina Graham se sa porodicom odseliu u Dallas u Texasu gde i danas živi. Ipak to ga nije udaljilo od voljenog kluba. Dva puta mesečno on putuje avionom u Englesku kako bi uživo na St. Jamesu gledao svoj tim. Ni jedan let ga nije izašao do sada ispod petsto evra.
Alison Saxby, tridesetpetogodišnja navijačica Barnsleya putuje na svaku utakmicu koju njen tim igra kao domaćin iz mesta u kojem trenutno živi u Francuskoj. Ona u pola dva ujutru na dan utakmice kreće kolima ka luci kako bi uhvatila najraniji feribot za Englesku. U Doveru je u šest odakle seda na voz za London, iz kojeg joj voz za Doncaster kreće u pola jedanaest. Tamo je čeka otac s kojim odlazi kolima na utakmicu u Barnsley, a potom joj sledi isto putešestvije u suprotnom pravcu. '' Kada u nedelju stignem nazad kući u Francusku odmah se stropoštam premorena u krevet. Ljudi misle da sam luda, ali mene to ispunjava. Tih stopedeset evra koliko me košta taj moj blic izlet su najbolje moguće potrošene pare. Ja volim Barnsley. Tamo sam rođena i na stadionu se osećam kao kod kuće. '' izjavila je Alison jednom prilikom. Putovati iz Evrope u Englesku zbog fudbala još je i razumljivo, ali kako naći objašnjenje za fana Wolverhamptona koji neretko iz Australije prevaljuje milje i milje ne bi li gledao svoj tim. Ipak Christos Konospiris ceo život će pamtiti maler koji mu se dogodio poseldnjeg dana sezone 1995/96. Platio je hiljadu dvesta evra povratnu avionsku kartu kako bi gledao Wolvse protiv Charltona u borbi za ulazak u Premijer ligu. Kada je došao pred stadion kapije su bile zaključane. Utakmica se igrala dvesta kilometara južnije u Londonu, na stadionu Charltona, a ne u Wolverhamptonu, kako je u rasporedu prvenstva greškom bilo napisano. Za nepun sat koliko je ostalo do početka meča Christos nikako nije mogao da stigne. Sličan maler zadesio je i grupu turista, fudbalskih fanatika iz Južne Afrike koji su 1996. doputovali u Englesku kako bi gledali finale FA kupa na Wembleyu između Liverpoola i Manchestera. Njihove karte za stadion bile su iz bunta koji je naknadno nestao i tako je ceo proglašen nevažećim. Kada su došli pred kapije stadiona redari su ih bez raspravljanja udaljili, pa je cela grupa utakmicu finala gledala na TV u obližnjem pabu, što su naravno mogli i za mnogo manje pare da su ostali kućama.
U poslednjih nekoliko godina svaka treća muška beba koja se rodi u Manchesteru a čiji roditelji navijaju za United dobija ime David, Roy ili Paul (po Beckhamu, Keaneu, Scholesu). U Newcstleu je ne mali broj dece koja se zovu Keegan, prezimenom ljubimca njihovih tata (po legendarnom Kevinu Keeganu naravno). Ipak nije redak slučaj da navijači i sami odluče da promene svoje prezime iskazujući tako svoju privrženost omiljenom fudbalskom klubu. Dave Burnley, je od aprila 1974. godine do danas propustio samo jedan!!! meč svog Burnleya, i to kada je zbog zaleđenog terena utakmica u Newcastleu bila odložena za naredni dan. Dave je svoje prezime promenio još 1976. što su tada objavile gotovo sve novine. Sličan primer je i Mick Derby koji je za dvadeset i neku godinu koliko prati Derby County propustio takođe samo jedan meč popularnih Ovnova. '' Igrali smo u Newportu. Voz se pokvario u Gloucesteru i kasnio je puna tri sata, kada sam ukapirao da će, i ako stignem, utamica već biti gotova. '' opravdao je Mick jedini izostanak sa utakmica svog tima.
Četrdesetdvogodišnji navijač škotskog Inverness Caledonian Thistlea Ker Campbell bio je na svakom prvenstvenom, kup, liga kup i prijateljskom meču od 1995. godine kada su se Inverness Caledonian i Inverness Thistle fuzionisali i napravili jedan klub. Da sve bude još luđe Ker živi stopedest kilometara od Invernessa tako da je za njega i svaka domaća utakmica gostovanje.
Swansea fanatik Mark Evans našao se sa prijateljima u pabu za Božić 1987. Uz nekoliko pinti piva pao je dogovor oko odlaska na sutrašnju utakmicu koju je njihov tim igrao u gostima sa Crewe Alexandrom. Ipak Božićno opuštanje se odužilo tako da su se Mark i ekipa dobro zapili. Zaspao je za šankom u pabu, a kada se probudio bilo je pola deset narednog jutra. Tek tada je ukapirao da mu je voz za Crewe pobegao, a dva organizovana autobusa otišla punih sat vremena ranije Pojurio je mamuran na autobusku stanicu, ali ni tu nije imao sreće. Jedino rešenje mu je bilo da plati taksi sto funti i njime ode na utakmicu. Stigao je na vreme i ušao na stadion. Tada je usledio novi šok. Jedan autobus sa prijateljima i rodbinom igrača je stigao na vreme, ali drugi u kojem su bili njegovi prijatelji navijači se negde usput pokvario i nije ni došao.
U martu 1988. godine u pripremama za evropsko prvenstvo u fudbalu u Nemačkoj Engleska se na Wembleyu sastala sa Holandijom. Michael Ireson je pobegao sat ranije sa posla kako bi stigao na tekmu. Pošto je saobraćajna gužva bila veća nego obično, trebalo mu je puna dva sata da se probije do Wembleya. Uspeo je da nađe parking i požurio da se sretnee sa prijateljem koji ga je već čekao sa kartom. U momentu kada je ugledao svog prijatelja ovaj je upravo prodavao kartu drugom navijaču. '' Čekao sam te više od sat vremena i bio sam siguran da se nećeš pojaviti. Pošto mi se ćerka razbolela ni ja neću na utakmicu pa sam prodao i svoju kartu.'' izvinuo mu se prijatelj i otišao kući. Kada je Michael došao do blagajni sve karte su već bile rasprodate. Tada mu je bilo jasno da nema izbora nego da sedne u kola i požuri kući kako bi stigao na TV prenos. Kada je stigao do parkinga nije mogao da veruje svojim očima. Njegov auto bio je zagrađen sa svih strana. Tako je proveo u kolima puna tri i po sata. Slušao je prenos na radiju i huk sa stadiona ispred kojeg se nalazio. Kada je napokon stigao kući u jedanaest uveče na TV je išla odjavna špica snimka utakmice.
Da postoji i tužnija priča primer je navijača Grimsbya Mikea Rowella, koji je na treću rundu FA kupa u januaru 1996. godine protiv West Hama u Londonu krenuo biciklom. Kada je Rowell došao do Upton Parka kapije stadiona su bile zatvorene pošto je utakmica koji sat ranije odložena zbog zaleđenog terena. Slična sudbina zadesila je Andrewa Wordena, navijača Crystal Palacea. Andrew je studirao u Southamptonu. Dan pre utakmice odustao je od odlaska na studentsku žurku gde je malo pivo točeno za svega deset penija kako bi ujutru poranio da stigne na prvi voz za London, pošto je utakmica počinjala u podne. Sve je teklo po planu, dok voz zbog poplave na jednom delu pruge nije morao da stane. Svi putnici su upućeni da putovanje nastave autobusima što Andrewu nije odgovaralo, pošto je autobuska stanica u Londonu, bila znatno udaljenija od železničke. Kada je konačno stigao u London imao je taman toliko vremena da sedne na taksi i požuri na stadion, pošto je do početka utakmice ostalo manje od pola sata. Dok je plaćao račun taksisti video je kroz prozor velike plakate na kapiji stadiona: '' Crystal Palace-Reading odloženo zbog poplavljenog terena! '' Ipak je izašao iz vozila, neverujući svojim očima, ali mu je prvi redar samo potvrdio ono što je pisalo na plakatima. Andrew je bio očajan. Kada je već došao u London a nije mogao da gleda svoj Palace odlučio je da ode na neku drugu utakmicu. Kupio je novine da pogleda raspored prvenstva i ponovo se razočarao. Millwall koji mu je bio najbliži počinjao je u pola jedan, a još jedini tim koji je taj dan igrao u Londonu bio je Barnet, četvrtoligaš koji se nalazi na krajnjem severu i do kojeg mu je trebalo sigurno dva sata da bi stigao. Odlučio je da više ne rizikuje. Potišten, seo je na voz i vratio se u Southampton.
Gostujući navijači u većini slučajeva u Engleskoj čine manjinu na stadionu, a Steve Mc Kevitt fan Wigana nije ni sanjao da će skoro celo prvo poluvreme utakmice Mansfield-Wigan Athletic biti '' sam protiv svih ''. Ovo je njegova kratka priča: '' U sezoni 1994/95. takmičili smo se u četvrtoj ligi, a ja sam zbog preseljenja u Sheffield proredio odlaske na domaće utakmice. Ipak koristio sam svaku priliku da gledam Wigan, a Mansfield je bio idealna šansa za to pošto je na svega dvadesetak minuta od moje kuće. Čuo sam se sa prijateljima i dogovorio da se vidimo u određenom pabu nedaleko od stadiona. Pošto sam malo kasnio nisam ih zatekao tamo pa sam se uputio ka gostujućoj tribini. Utakmica je taman počinjala kada sam ušao na stadion. Nisam mogao da verujem... bio sam jedini navijač Wigana! To ne bi bilo toliko loše da me nisu primetili domaći navijači. Naravno nisu mi pretile batine, ali narednih pola sata i nešto više bili su prava psihička tortura za mene. Prvo je počeo da skandira domaći kop, a potom su se priključile i ostale dve tribine. Kakav je to samo bio repertoar prozivki i uvreda na moj račun: '' Dobrodošao pederu! '', grmelo je stadionom. '' Gde si parkirao skejtbord? '', '' Kako izgleda kada nemaš prijatelja? '', nastavljene su prozivke na moj račun. Pokušavao sam da ih ne slušam, ali nije bilo šanse. Bivali su sve bučniji i napaljeniji. Pratili su svaki moj pokret. '' Znamo ko si, ubićemo te! '' u jednom momentu vikalo je svih pet hiljada ljudi na stadionu. Vreme je prolazilo presporo, a ja sam toliko bio zbunjen da se ne sećam ni jednog momenta utakmice. Ustao sam i uputio se u WC. Čak i tamo sve je zvonilo od njihove pesme: '' Pederu, pederu gde si se sakrio? '' U holu mi je jedan redar rekao kako ima informaciju o kvaru autobusa s ' Wiganovim navijačima i da nije siguran da li će uopšte stići na utakmcu. Jel moguće? Zapitao sam se. Po povratku iz toaleta na tribinu kupio sam pitu, a kada sam se ponovo pojavio na svom mestu, to je među domaćim navijačima izazvalo erupciju oduševljenja. Svi su upirali u mene i na račun pite koju sam jeo skandirali '' Ti, đubre debelo, ti đubre debelo! '' Primetio sam da su se čak i pojedini igrači osvrtali ka meni da vide o čemu je reč. Napokon, pred kraj prvog poluvremena moje patnje su završene. Autobus Wiganovih navijača, a sa njima i moji prijatelji, ipak je stigao.

Dok se Millwall nije preselio sa starog Dena, taj stadion je za sve gostujuće navijače predstavljao pakao. 1991. godine trojica fanova Leicestera skupila su hrabrost da odu na utakmicu svog tima u južni London. Pošto je Leicester zvanično najavio da neće dovoditi svoje navijače, ni fudbaslki klub Millwall nije obezbedio poseban gostujući sektor. Trojica hrabrih fanova Leicestera su tako morali da redovno kupe karte na blagajnama i smeste se među domaću publiku. Naravno provaljeni su još dok meč nije ni počeo, pa je i njihovo šikaniranje odpočelo pre prvog sudijskog zvižduka. Nisu dobili batine, ali kako su kasnije pričali na sudu bilo bi im lakše da jesu i da su ih Millwallovci izbacili napolje. Ovako, njih trojica su morali da sede devedeset minuta i trpe uvrede, pljuvanja, ćuške i ismevanje i uz sve to nisu videli ni jedan jedini minut meča pošto su svi oko njih stajali i navijali. Nakon preživljene torture hrabra trojka je tužila fudbalski klub Millwall koji je morao da im nadoknadi sve novčane troškove (vozne karte i ulaznice) i da im plati nadoknadu za pretrpljeni strah.

Koliko su problema imali muzički bendovi zbog isticanja svoje pripadnosti nekom klubu najviše je primera u pank muzici. Klubove iz Manchestera, Londona i sa severa Engleske krajem šezdesetih i tokom sedamdesetih godina pratile su i prave armije skinheadsa. Policija je veoma često ispred ulaza na tribine izuvala sve one koji su na stadion dolazili u Dr. Martens čizmama, kako bi se na vreme sprečile krvave tuče i šutiranja. Navijači bi provodili puna dva sata na hladnom betonu samo u čarapama. Po završetku tekmi dolazilo je do jurnjave i gužve oko gomile obuće, a najbrži i najjači su se kućama vraćali sa očuvanijim i novijim parom čizama na nogama.
Red Alert, pankeri iz Sunderlanda, ne kriju privrženost lokalnom klubu. Roi '' Millwall '' Pearce, pevač Last Resorta, nema slučajno baš taj nadimak. Suggs, vođa legendarnog ska benda The Madness ne krije da je fan Chelsea. 1997.godine zajedno sa nekoliko drugih muzičara i fudbalerima sa Stamford Bridgea snimio je himnu '' Blue Day ''.
Cockney Rejects, poznati londonski oi bend izdao je singl sa himnom West Hama '' Forever Blowing Bubbles '' uoči finala kupa 1980.godine. Cock Sparrer su u spotu za pesmu '' We Love You '' ubacili i sekvence sa West Hamovog osvajanja tog trofeja. Još jedan poznati londonski pank oi bend The Business takođe nikada nije krio svoje simpatije prema čekićarima. Zanimljiva priča vezana je za njihovu turneju iz 1982. godine i koncert u Middlesbroughu. Istog dana Chelsea je igrao protiv Boroa, a njegovi huligani su napravili ršum na stadionu i u gradu. Jedna grupa je odlučila da ode i na koncert The Business. Na samoj svirci nije bilo nereda, ali su oni usledili po završetku koncerta kada je publika počela da se razilazi i napušta klub. Navijači Middlesborugha, znali su da će jedan broj Chelsea skinheadsa ostati i na koncertu, pa su odlučili da im još jednom požele sretan put! Kamenicama su zasuli fanove The Businessa čim su ovi izašli iz kluba. Došlo je do opšte tuče u kojoj je pevaču benda Mickey Fitzu razbijena glava. Kada je prebačen u bolnicu dežurna doktorica je u početku odbijala da mu zašije ranu rekavši da nema nameru da krpi Cockneyevsko đubre, misleći pri tom da je on Cheslea huligan. Ipak nakon ubeđivanja i saznanja da je Mickey u Middlesbrough došao zbog koncerta a ne fudbala, nevoljno je pristala da mu pruži prvu pomoć.

Vrževit
19-06-2013, 12:19
MARADONA "EL PIBE DE ORO" (ZLATNI DEČKO)


"Zato što sam živ, treba da zahvalim dvojici bradonja, Bogu i Fidelu Kastru!", izjavio je nedavno slavni argentinski fudbaler nakon što je skinut sa aparata u bolnici u Buenos Airesu, u koju je hitno dovežen zbog problema sa srcem i pritiskom. Potom je vraćen na psihijatriju gde se pod budnim okom čitavog tima lekara leči od bolesti zavisnosti. Početkom septembra Dijego Armando Maradona dobio je sudsku dozvolu da može da napusti Argentinu i vrati se na Kubu ali pod uslovom da bude pod nadzorom nekog od članova najuže familije. Pre toga, u aprilu ove godine Maradona je više od nedelju dana ležao u bolnici priključen na aparate za disanje. Preko sto kila težine na svega metar i šezdeset i nešto visine uz dvadeset godina konzumiranja alkohola, kokaina i masne hrane došli su mu glave. Navijači su okupirali bolnicu, razapeli transparente, navijali, mnogi čak i kampovali ispred kako bi pružili podršku svom heroju u najvažnijoj utakmici života, da preživi. U jednom momentu obratili su im se Maradonini roditelji i bivša supruga moleći ih da ne stvaraju buku i da se raziđu pošto je Dijegu bio potreban mir. Maradonino stanje je danas daleko od stabilnog a o bavljenju fudbalom i bilo kojim drugim sportom ne sme ni da razmišlja. "Njegovo srce ne bi izdržalo ni najmanji napor. Sumnjam da bi uspeo da pretrči sto metara", izjavio je jedan od doktora koji se brinu o zdravlju slavnog Argentinca, po mnogima najboljeg fudbalera svih vremena na planeti, iako je ta titula zvanično pripala Brazilcu Peleu.
Dijego Armando Maradona, rođen je 30.10.1960. godine u Lanusu, Vilja Fjoritu, siromašnom predgrađu Buenos Airesa. Odrastao je u kući sa roditeljima i sedmoro braće i sestara. Kada je imao tri godine Dijego je od strica dobio kožnu loptu na poklon, od koje se više neće razdvajati. Po čitav dan je jurcao za njom oko kuće. U školu je išao jer je, valjda moralo tako, a i kako sam kaže u svojoj autobiografiji "da bi ispoštovao roditelje". Njegov školski drugar Goja koji je već trenirao fudbal, dobio je zadatak od svog trenera da dovede drugare na probu u klub. Tako je i Dijego, polovinom 1969. godine, otišao na prvi trening u fudbalski klub Argentinos Juniors. Kada ga je trener video, nasmejao se i pitao ga da li stvarno ima punih devet godina, pošto mu je onako patuljast izgledao bar dve mlađi. U kraju u kojem je živeo Maradona većina klinaca se zbog blizine dva kluba uglavnom opredeljivala za Independijente ili River Platu. Dijego je više simpatisao ove prve. Za River i da je hteo nije smeo da navija od oca koji je bio ljuti fan rivalskog kluba Boca Juniors. Uporno je trenirao sa Argentinos Juniorsima, tačnije sa njihovim juniorskim timom Seboljitasom, a kada je napunio šesnaest godina šuškalo se da će ga angažovati Independijente, pošto je bio ubedljivo najbolji igrač i strelac u celom kraju. Kada bi se računali i svi golovi koje je Maradona postigao za Seboljitase, sigurno bi prestigao i Pelea. Bio je veliki talenat tako da je u seniorskoj konkurenciji debitovao sa nepunih šesnaest godina u meču Argentinos Juniors-Talleres. Bilo je to deset dana pred njegov rođendan 1976. godine, a na teren je ušao dvadesetak minuta pred kraj meča sa brojem šesnaest na leđima. U novembru iste godine postigao je i prvi gol u pobedi protiv San Lorenza. Maradona je bio pravo osveženje na fudbalskim terenima Argentine. Dribling mu je bio najjači adut, a često je postizao i golove. U februaru 1977. pozvan je u reprenzetaciju za utakmicu protiv Mađarske, na "Bombonjeri", stadionu Boca Juniorsa. Kada ga je nakon vođstva od 3-0 selektor Menoti poslao na zagrevanje ceo stadion je eksplodirao i počeo da skandira njegovo ime. Sa tribina su ga bodrili i roditelji kao i čitav kraj u kojem je odrastao. Novinari su nakon te prve utakmice u nacionalnom dresu pisali samo hvalospeve. "Umesto da sluša bajke ovaj mališa sluša ovacije sa tribina", pisalo je u najtiražnijem sportskom listu. Naredne godine usledilo je prvo razočaranje za mladog Dijega i celokupnu fudbalsku javnost. Menoti je Maradonu izostavio sa spiska za svetsko prvenstvo, koje se održavalo baš u Argentini, što mu ovaj nikada nije oprostio. Ipak ta nepravda nije pokolebala Maradonu koji je već 1979. predvodio omladinsku selekciju na svetskom prvenstvu u Japanu i sa njom osvojio titulu. Proglašen je najboljim igračem turnira kao i najboljim mladim fudbalerom na svetu. Dva najpopularnija argentinska kluba River Plata i Boca Juniors izneli su u javnost svoje ponude. Bogatiji River je nudio više novca, ali se Maradona nije puno dvoumio već je pristupio Boca Juniorsima, klubu za koji je navijala cela njegova familija. "Sine, razmišljao sam kako bi bilo divno da zaigraš za žuto plave na "Bombonjeri", a mi sa rodbinom i prijateljima navijamo za tebe!", rekao mu je otac. I to je verovatno presudilo. U februaru 1981. godine Maradona je na prepunom stadionu zaigrao za Boca Juniors protiv Talleresa, a navijači su punih sat vremena nakon veličanstvene pobede od 4-1 skandirali ime dvostrukog strelca i novog idola Dijega Armanda Maradone. Osvojena je titula te sezone ali je klub sve više tonuo u dugove. Zbog fouklandskog rata finansijska kriza je zahvatila celu zemlju, pa tako i fudbal. Boca je u junu 1982. godine bila prinuđena da proda najbolje igrače kako bi preživela. Nakon svetskog prvenstva u Španiji Maradona se više nije vraćao u Argentinu. Najveću sumu ponudila je Barcelona, tada ogromnih osam miliona dolara, i ubrzo je došlo i do rekordnog transfera. Barca je bila veliki klub, a Maradona je doveden kako bi se prekinula dominacija madridskog Reala. U Barceloni su tada igrali još i Nemac Šuster, Alonso, Karasko tako da se Maradona brzo uklopio u novo društvo i postao gazda na terenu. Nakon svega par meseci provedenih u prstonici Katalonije zadesio ga je veliki peh. Oboleo je od žutice što ga je udaljilo sa terena nekoliko meseci. Uspeo je da se oporavi brže nego što lekari predviđali ali se tada suočio sa najtežom povredom u karijeri. Na utakmici protiv Atletika iz Bilbaoa, u septembru 1983. godine na njega je s' leđa startovao Goicoechea i polomio mu stopalo leve noge. Za samo godinu dana Maradona je bio prinuđen da pauzira, prvo zbog bolesti, pa potom zbog povrede više od deset meseci. Vratio se na teren pred kraj sezone i zaigrao u finalu kupa baš protiv Atletika. Rešio je da se osveti Goicoechei, pa mu je uzvratio grubim faulom i tako zaradio crveni karton. Narednog dana španska fudbalska javnost je bila užasnuta njegovim postupkom. Izrečena mu je kazna zabrane igranja u trajnju od tri meseca. Novinari su ga uzeli na zub, pa su počeli da pišu sve i svašta. Maradona se nije ustručavao da im uzvrati kad god je imao prilike. Barcelona nije imala izbora, morala je da ga se reši. Pojavile se se priče o njegovom odlasku u Juventus i Inter, jedno vreme je bio aktuelan i engleski Šefild, ali je on na inenađenje mnogih otišao u "maleni" Napoli, klub bez trofeja sa juga Italije. Juventus je nudio više novca, ali je Maradona bio uvređen izjavom Bonipertija, predsednika crno belih koji je jednom prilikom rekao da fudbaler takve fizičke građe ne može daleko da dogura, pa je u junu 1984. godine potpisao za Napoli. To je bio prelomni trenutak u njegovoj karijeri. Na potpisivanju ugovora i predstavljanju tima za novu sezonu na stadionu San Paolo okupilo se 80.000 navijača Napolija koji su došli da pozdrave Maradonu. Obratio im se na italijanskom rečima: "Dobro veče Napolitanci, srećan sam što sam sa vama..." i šutnuo loptu ka krcatim tribinama. Navijači su potpuno odlepili, bili su u delirijumu. Na pres konferenciji novinarima je te večeri izjavio: "Želim da postanem idol siromašnih dečaka Napulja, jer su isti onakvi kakav sam i ja bio dok sam kao klinac živeo u predgrađu Buenos Airesa."
Maradona o Napoliju nije znao ništa dok nije postao njegov član. Tek tada je saznao da se klub tri godine grčevito borio za opstanak, i da je daleko od evropskih i šampionskih ambicija. Ipak, ono što mu se svidelo bili su navijači kao i atmosfera koja je vladala u gradu. Napulj je bio tipičan grad sa juga Italije, uvek u senci bogatih gradova sa severa poput Milana, Torina, Bolonje... Tako je i odnos fudbalskih klubova i navijača sa severa prema Napoliju bio pun omalovažavanja. Jednostavno Napoli i Napulj su smatrani nižom klasom. Najbolji primer za to bilo je gostovanje Napolija u Veroni kada su domaći navijači istakli poruku upućenu gostima sa juga: "Dobrodošli u Italiju". Izlazak Maradone i momaka u svetlo plavim dresovima na teren tifozi Verone propratili su skandiranjem "operite se, operite se!" Napoliju je u toj prvoj sezoni sa Maradonom za dva boda izmakao plasman u kup Uefa, da bi već naredna godina bila mnogo uspešnija u kojoj je Napoli, pobedio veliki Juventus, zauzeo treće mesto i izborio izlazak u Evropu. U gradu je vladala euforija. Živelo se od utakmice do utakmice, a zanimljivo je da je i lokalna mafija pratila dešavanja u fudbalu i davala punu podršku Maradoni i njegovim saigračima. Došla je na red i legendarna sezona 1986/87. uoči koje je Argentina predvođena Maradonom, Valdanom i Buruchagom osvojila svetsko prvenstvo u Meksiku. Sa tog prvenstva najviše će se pamtiti meč između Argentine i Engleske na kojem je Maradona dao oba gola u pobedi svoje ekipe od 2-1. Prvi je postigao rukom, što ni jedan od sudija nije video, dok je drugi bio pravo remek delo, kada je uspeo da predribla šestoricu Engleza i golmana Shiltona. Kasnije je izjavio da je to bila "božija ruka". Napoli se tog leta pojačao, došao je golman Garea iz Verone, kao i Carnevale. Pre njih su stigli Bruno Giordano i Alessandro Renica. Pred razigranim Napolijem padali su redom Inter, Milan, Torino pa i Juventus predvođen Platinijem. Titula je konačno stigla sa severa na jug Italije. Te godine Napoli je osvojio duplu krunu što je pre njih za rukom pošlo samo Juventusu i Torinu. U gradu je nastao opšti haos. Ljudi mesec dana nisu radili. Slavilo je i staro i mlado. Maradona je poređen sa Bogom. Ulice grada su bile okićene zastavama, parolama i Maradoninim slikama. Čak je i na gradskom groblju osvanuo grafit upućen pokojnim Napolitancima. Neki od duhovitih navijača u euforiji je ispisao: "ne znate šta propuštate!" Naredne sezone u klub je stigao i brazilski centarfor Careca koji je sa Maradonom i Giordanom činio ubojiti trio kojeg su novinari prozvali "MaGiCa" (početna slova trojice igrača). Pune četiri sezone Maradona je igrao bez pauze što ga je fizički i psihički totalno iscrpelo. Počeo je utehu da traži u alkoholu i kokainu. Sve češće je viđan u društvu lokalnih mafijaša i raskalašnih devojaka. Prvi skandal od kako je došao u Italiju bio je vezan za pojavljivanje slike u novinama na kojoj je bio sa Carminom Giulianom, mafijaškim bosom. Maradona se kleo da nije imao pojma sa kim se slikao i da su mu mnogi ljudi nudili čitavo bogatstvo samo da bi stao pred objektiv sa njima. Maradona je tada prvi put potražio pomoć lekara i psihijatara. Napoli je izgubio prvenstvo. Prvak je bio Milan predvođen holandskim triom Van Basten, Gullit, Rijakaard. 1989. godine osvojen je kup Uefa, a u svojoj šestoj sezoni u Napoliju Maradona je sa klubom osvojio je drugi skudeto. Te godine se igralo svetsko prvenstvo u Italiji. Argentina je bila favorit i sve se vrtelo oko Maradone. Njega su voleli samo Napolitanci, dok su ga drugi navijači u Italiji mrzeli. Tako se na utakmici Argentina-Cameron u Milanu dogodio apsurd da su navijači Intera, inače osvedočeni desničari, navijali za crnce, protiv Maradone. U polufinalu su se sastali Italija i Argentina i to baš u Napulju. Maradona je uoči utakmice javno pozvao Napolitance da podrže Argentinu: "Traže od vas da navijate za Italiju, a gde god se maknete iz grada svi vas pljuju, omalovažavaju i mrze!" Atmosfera na stadionu je bila začuđujuće mirna. Napolitanci jednostavno nisu mogli da navijaju ni protiv svoje zemlje, ali ni protiv svog heroja. Argentina je pobedila i plasirala se u finale gde je pokradena u susretu sa Nemačkom, koja je slavila golom postignutim iz nepostojećeg penala.
U martu mesecu 1991. Napoli je pobedio Bari 1-0, a posle utakmice Maradona je podvrgnut antidoping kontroli. Odjeknulo je kao bomba: "Maradona igrao dopingovan!!!", javljale su sve vesti. Fudbalski savez Italije je to jedva dočekao i kaznio ga sa petnaest meseci zabrane igranja. Maradona se javno zaklinjao da je bio čist i da je reč o čistoj nameštaljci, ali nije vredelo. Napustio je Italiju i preselio se u Sevilju koju je tada trenirao njegov zemljak Carlos Billardo. U Španiji se nije dugo zadržao pošto je poludeo kada je saznao da je uprava angažovala privatne detektive da ga prate. Ponovo je spakovao kofere i vratio se kući. Potpisao je ugovor sa klubom Newell's Old Boys, skinuo je višak kilograma i vratio se u top formu. Spremao se za svetsko prvenstvo u Americi. Prve dve utakmice je odigrao sjajno, da bi nakon meča protiv Nigerije ponovo bio pozitivan na antidoping testu. Kada mu je saopšteno da je izbačen sa mundijala, zaplakao je kao malo dete. To je bio Maradonin definitivan kraj. Sve više se svađao sa ženom, a razočaran u život totalno je digao ruke od fudbala. Bio je usamljen i često pijan i drogiran, što je i javno priznao. Nakon godinu dana haotičnog života uspeo je da se digne iz mrtvih i počne da trenira. Vratio se u Boca Juniors u jesen 1995. godine u kojoj je ostao dve sezone, tačnije do novog pozitivnog antidoping testa. 25.oktobra 1997. odigrao je poslednju zvaničnu utakmicu protiv večitog rivala River Plate. Pet dana kasnije, tačnije na svoj tridesetsedmi rođendan Maradona je objavio da se definitivno povlači iz fudbala. Organizovao je spektakularan oproštaj na "Bombonjeri" i tako otišao iz fudbala. Napustio je potom i porodicu i sve češće odlazio na Kubu gde se intezivno družio sa Fidelom Kastrom i gde je napisao autobiografiju. Maradona je prvi put sreo Fidela još 1987. godine i od tada je prosto opčinjen kubanskim "komandanteom". "Imam utisak da je taj čovek živa enciklopedija. Kad god smo se sretali ja sam imao tremu kao da sam rukama dotakao nebo. Nemam reči za sve ono što je za mene učinio 2000. godine kada sam mislio da mi nema spasa", napisao je Diego u svojoj knjizi.
Usled nervnog rastrojstva Maradona je u februaru 2002. zapalio kuću. Izgorele su četiri sobe, da bi se potom odselio iz nje. Dva meseca kasnije na ćerkin petnaesti rođendan organizovao je proslavu iznajmivši stadion Boca Juniorsa. Žurka je trajala dva dana, bilo je preko trista zvanica, a slavlje je uveličano spektakularnim vatrometom i živom svirkom dva najpopularnija argentisnka rok benda, Los Piojos i Los Autenticos Decedentes. U junu mesecu japanske vlasti su odbile da mu izdaju vizu za odlazak na svetsko prvenstvo, pošto po njihovom zakonu niko ko je u prošlosti imao veze sa drogom ne može da uđe u Japan. Maradona je povodom toga sazvao konferenciju za novinare na kojoj je izjavio: "Ne želim u Japan da idem da bih bacio atomsku bombu kao što su to uradili Amerikanci, već da bih gledao fudbal. Ako nekom treba da bude uskraćena viza onda je to američka reprenzetacija!" Par dana kasnije argentinski predsednik se lično založio da Maradoni ipak bude odobren ulazak u Japan. U oktobru 2002. godine fudbalski klub Napoli je predao zahtev da se ime stadiona San Paolo promeni u ime slavnog Argentinca. Sud je to odobrio, ali po italijanskom zakonu do te promene može da dođe tek kada Maradona bude pokojni. U isto vreme u Italiji je uhapšen Maradonin lekar iz vrmena dok je igrao za Napoli, zbog dilovanja kokaina. Krajem 2002. godine Ariel Ortega je bio poslednji argentinski fudbaler koji je nosio dres sa brojem deset, koji je u čast Maradone zauvek povučen. Početkom naredne godine Maradonin vanbračni sin iz veze sa jednom Italijankom debitovao je za Napoli protiv Viareggia.

karijera u brojkama:
Argentinos Juniors 1976-1981. 166/116
Boca Juniors 1981-1982, 1995-1997. 71/35
Barcelona 1982-1984. 58/38
Napoli 1984-1991. 259/115
Sevilla 1992-1993. 29/7
Newell's Old Boys 1993-1994. 5/0
reprenzetacija Argentine 1977-1994. 91/34
(prvi broj označava broj odigranih utakmica a drugi broj postignutih golova)


Nakon završetka igračke karijere Maradona se oprobao kao trener, ali nije imao puno uspeha. U Deprotivo Corrientesu je proveo svega dva dok se u Racingu zadržao četiri meseca i to u periodu između oktobra 1994 i maja 1995. godine.

Kada se ženio dugogodišnjom devojkom Claudiom, organizovao je nezapamćeno slavlje u Buenos Airesu. Diego je za dva miliona dolara iznajmio boing 747 koji je iz svih krajeva Evrope dovezao goste u Argentinu. Na mladenačkoj torti napravljen je aranžman od sto zlatnih burmi. Iz braka sa Claudiom Diego ima dve ćerke.

SSC Napoli osnovan je 1926. godine, ali do dolaska Maradone u klub nije imao zapaženijih uspeha. Osvojen je kup Italije u dva navrata 1962. i 1976. da bi se od 1984. godine klub vratio u život. Predvođeni Maradonom u periodu 1984-1991. Napoli je osvojio dve titule, kup i kup Uefa. Po odlasku slavnog Argentinca iz kluba Napoli je igrao još u dva navrata u kupu Uefa 1992. i 1994, da bi 1998. nakon tridesettri godine provedene u seriji A, klub ispao u drugu ligu. Zbog velikih finanskijskih problema i neizmirenih dugova Napoli je pred početak ove sezone izbačen u treću ligu. I pored toga, na stadionu se redovno okuplja po pedeset hiljada navijača, koji se smatraju najvernijim u Italiji.


Navijači Napolija ispevali su preko osamdeset pesama o Maradoni, a na onom nezapamćenom dočeku 1984. godine pevali su mu: "O mama, mama, mama, znaš li zašto mi srce ovako lupa?
Mama video sam Maradonu i zaljubio sam se u njega!"

U Argentini postoji sekta koja Bogom smatra Diega Armanda Maradonu, a godine računa od 30.10.1960, dana rođenja slavnog fudbalera.


Maradona je u svojoj autobiografiji rekao da mu je jedina neispunjena želja u životu to što nije imao prilike da upozna Ernesta Če Gevaru. "Nosim ga u svom srcu. U Argentini su nas učili da je Če bio opasni ubica, terorista, revolucionar koji je bacao bombe na nedužne ljude. Tek kada sam došao u Italiju, zemlju štrajkova i jake radničke klase, shvatio sam ustvari ko je bio Če Gervara. Pročitao sam veliki broj knjiga o njemu i saznao istinu, a potom istetovirao njegov lik na desnom ramenu."

dottore
19-06-2013, 22:16
Preuzeto iz knjige "Sandokane, platit ćeš!" (Saša Ljubičić)

…Da se sad ponovo vratin u godine rane, da mi iz pelave glave izrastu vlasi do guzica, opet bi bija Torcida, opet isti – splis'ki đir. Iša bi na gostovanja i čudija se kako mogu bit toliko jake noge u Safeta Sušića, a nabijeni Miloš Šestić, za kojega se pričalo da je pohađa specijalnu školu, proć pet igrača i vratara i zabit gol!?...

Inkvizitor
19-06-2013, 22:20
Saša Ljubičić je klošar i kompleksaš.

nastavite dalje..

dottore
19-06-2013, 22:27
Saša Ljubičić je klošar i kompleksaš.

nastavite dalje..

Nismo li svi u dubini duše! ;)
Uskoro objavljujem priču "Torcida mlađi đir", pa guštajte, jer je stvarno mrak...

Inkvizitor
19-06-2013, 22:28
Nismo li svi u dubini duše! ;)
Uskoro objavljujem priču "Torcida mlađi đir", pa guštajte, jer je stvarno mrak...

Od njega ???

dottore
19-06-2013, 22:55
Od njega ???

Da, vrhunski opis 2 utakmice između Hajduka i Veleža iz navijačkog kuta + intervju. Nažalost ja ne znan stavljat te skenirane slike, pa san zamolija 1981 da mi to postavi. Nadan se da će mi pomoć! :) Inače ću morat tipkat jedno misec dana (kad prođe lito)... :(

100s
19-06-2013, 22:57
Nismo li svi u dubini duše! ;)
Uskoro objavljujem priču "Torcida mlađi đir", pa guštajte, jer je stvarno mrak...

njega nisam nikad osobno upozna, al sam čua od svih da je ok momak i da je 80-tih bia stvarno u toj ekipi, normalan momak s toča. da je bia i družia se s tadašnjim ljudima od tamo, s mišom, šitom, bokom itd i drugima s baća. i po meni su bačvice krajem 80tih šta se sićam imale tada možda i najbrojniju i najjaču kvartovsku ekipu u splitu te generacije.
uvik sam tia i pročitat to šta je pisa. jel možda imaš i neki link...
ps. ne znam zašto inkvizoru ne paše, vjerovatno politički jer je posli posta i novinar, a koliko znam površno, nije baš neki desničar i to...

100s
19-06-2013, 23:06
svaka čast svima koji su stavili ovde ove hool priče engleza. lektira teška.
inače sam od svih tih knjiga pročita samo dvi, nogometnu groznicu od nick hornbija koja je po meni sranje, samo sam je i počea čitat i doviđenja, dosada teška, samo nogomet, voljeni klub arsenal i to... i druga football factory od john kinga koji je navodno napisa još par dobrih knjiga, "panker" i još neke. teška preporuka.. sićam se i dan danas prve rečenice u knjizi.."coventry je ukurcu! hitler je falio šta ga do kraja nije sravnio sa zemljom" :D kad tako nešto piše jedan englez, ne može falit nikako.

dottore
19-06-2013, 23:06
Čovik je u to vrime bija u ekipi sa debelin Žikom, mlađim Bokom, Robijem Šitom, Ledenim, Žanom... Valjda će to sutra 1981 uspit nekako postavit, jer sam ja nažalost antitalent! Ove njegove knjige šta sam naveja i one od Dougia Brimsona mogu se posudit u knjižnici Marka Marulića na Bačama u Splitu. Ja sam ih gušta čitat! Obavezno štivo za prave ultrase i one koji se smatraju dijelom urbanog Splita!

Inkvizitor
19-06-2013, 23:07
Čita sam malo tog klošara i kompleksaša u Slobodnoj kad mu je glavni forte bio da se ruga sa Vlajima i crkvom, u stilu sve to zatucani krezubaši.

Mada je vjerovatno sam Vlaj.

Dakle kompleksaš.

Na ovom forumu je zabranjeno prenosti.. Sašu Ljubičića, Damira Pilića, Juricu Pavičića, Borisa Dežulovića, Miljenka Jergovića.....da sad ne na nabrajam sav taj klatež.

dottore
19-06-2013, 23:11
njega nisam nikad osobno upozna, al sam čua od svih da je ok momak i da je 80-tih bia stvarno u toj ekipi, normalan momak s toča. da je bia i družia se s tadašnjim ljudima od tamo, s mišom, šitom, bokom itd i drugima s baća. i po meni su bačvice krajem 80tih šta se sićam imale tada možda i najbrojniju i najjaču kvartovsku ekipu u splitu te generacije.
uvik sam tia i pročitat to šta je pisa. jel možda imaš i neki link...
ps. ne znam zašto inkvizoru ne paše, vjerovatno politički jer je posli posta i novinar, a koliko znam površno, nije baš neki desničar i to...
Evo jedan tekst iz Slobodne, pa neka svak procjeni, jeli čovik ima muda i piše ok!
DALMATINSKI BAROMETAR
Saša Ljubičić: Veliki kurvarluk u našem lipom malom mistu
Ne prođe dan, a da policija ne privede svodnika što je po jahtama podvodio Sanelu (23) iz Fojnice i Andreu (28) iz Splita... artističkog imena Ksena Ratnica. Viši inspektor Marković i njegovi momci zatekli su, naime, vatrenu Ksenu i prpošnu Sanelu kako zalijevaju šampanjcem mlohavog Jurgena (64) iz Graza, što ovdje veže jahtu, pa je odlučio zauzdati i koju slavensku ždrebicu. Vrsta usluge: (ford) escort pratnja; cijena: 1500 eura noć.

I tako, s brodova u našim marinama, ne čuje se tek zveckanje jarbola, već i cika djevojčura što ih palubom naganjaju mlohavi starci; misleći, valjda, da će za šaku novčanica kupiti mladost - ovdje, na jugu, u europskoj Floridi.

Ono što je prije trideset i kusur godina bio Đardin ili Bedem, gdje su se prodavačice ljubavi na kartonu ili dekici, koju su drpili u Prihvatilištu, podavale podapitim mornarima, danas su lučice. Tu se sumrakom diže cima, da bi se otplovilo u još jednu divnu, splitsku, razvratnu noć.
Smješkaj se, zlato
I dok nam se djeca prostituiraju u Bračkom kanalu, u gradskoj se politici „seksa svatko sa svakim“, naravno, zbog interesa. Zato kažu da je politika kurva i da su koalicije neprincipijelne, kao da principi tu nešto znače. I dok je ta nesretna mladost odlučila zarađivati za život podajući se nastranim parajlijama, neka druga mladež, koju celebrity novinari znaju nazivati zlatnom, uhljebila se po gradskim, županijskim i inim poduzećima.

Ovisno o tome je li ti u rodu kakav HGS-ovac, HDZ-ovac, SDP-ovac, ili su te ranije zaposlili Velo Misto, HNS, liberali ili netko deseti, ti se lijepo smješkaš za pristojnu plaću i točno u 16.00 spremiš u svoju samsonite torbu novine od danas, pozdraviš kolege i kreneš kući.

Zahvaljujući činjenici da si pristao na politički kurvarluk po kojemu su te udomili, ne moraš strahovati od nepotkupljivog inspektora Markovića jer si prodao dušu. Prijateljima ćeš po stoti put pričati priču kako si se lijepo javio na natječaj, poslao e-mail sa CV-om koji je bio taman – ni prekratak, ni predug, i pun samopuzdanja obavio razgovor s poslodavcem koji je ustvrdio da boljega za taj posao nema u hemisferi.

Uostalom, ta nisu li se baš tako zaposlili nećaci, kćeri i svastike naših uvaženih gradskih političara, wunderkind djeca, koja su jutros, na poslu, uz prvu makjato, listala „Slobodnu“, zgražavajući se što to rade silikonizirana Splićanka i dugonoga gazela iz BiH.
Nahrani i napoji
Kad je u nas svaka vrsta nepotizma i zapošljavanja po vezama i poznanstvima postala masovna pojava, na koju jedva tko da i reagira, kurvarluk se iz struktura prelio na ulice: u četvrti crvenih svjetiljki, razbluda i dekadencije. Moja je Dalmacija sve više nalik šarenim mjestima iz meksičkih sapunica, u kojima političare i njihovu djecu privatni vozači voze u školu, dok na igralištu iza nje, manje sretni klinci - snifaju ljepilo.

Kao u Kraljevini Jugoslaviji, sigurnu plaću ima lugar, žandar ili fiškal, a ostali, koji se nisu znali pobrinuti za sigurnu službu, švercaju duhanom ili svojim tijelom – svejedno, kad drugo nisu znali ili htjeli. Jer, da protreseš tu Banovinu i Županiju, gradska i državna poduzeća i pripadajuće im agencije u Splitu i okolici, poispadali bi sve sami političarčići, njihova djeca, prijatelji, kumovi, na stotine nesposobnjakovića koje svaki mjesec treba hraniti i pojiti, a svatko do njih zna tko mu je za to mjesto i zbog čega bio štela.

I nije udomljavanje po uredima s pećicom na tri spirale, počelo svanućem hrvatske države. Toga je, spomenuo sam, još tamo od Franje Josipa i Karađorđevića, preko Titine do Tuđmanove države, samo nikako da uspostavimo sustav koji će te pojave sankcionirati, već lovimo gologuzu Ksenu i tetoviranu Sanelu, a u narajcanom Jurgenu, gradskom vijećniku u Štajerskoj, je problem.

Političari su, i u EUropi, i kod nas, uspostavili model po kojem su oni elita, pa im je sve zajamčeno, a ostale ćemo, u ime starog, dobrog, tržišnog natjecanja, prepustiti kapitalizmu. Zato se jučer dogodila Nikozija, prekjučer Maribor ili Atena, a gdje će sutra šmrkovima rastjerivati narod, ne moram vam valjda ja to reći.
SAŠA LJUBIČIĆ
Splitom već desetljećima vladaju moćni obiteljski klanovi
Nije tajna da Splitom generacijama vladaju bogate familije. Nekada su to bili koljenovići i vojna lica, danas je to svijet iz Zagore ili s otoka, nije važan DNK, već prisvojena moć ili prvi milijun, za čije podrijetlo nitko više ne pita, pa nije niti predmetom ćakula na šentadi. I zato stalno, i na ovome mjestu, upozoravam birače da se iza tih stranaka i lista, naoko jedna drugoj suprotstavljenim, manje-više kriju isti igrači.

Oni što bi htjeli neku zonu učiniti građevinskom ili nastaviti poslovati s Gradom, naročito ako u Banovini imaš nekoga svoga, pa će ti žmiriti na to što pumpaš račune, jer ćeš se odužiti. To su vam, dragi moji, ti, čija djeca, nakon što zbog nasilja završe na drvenoj klupici policijske postaje, pozivom s prikrivenog broja bivaju puštena kući bez pisanog traga da su u nečemu nečasnom sudjelovala.

Bahati moćnici, koji mi se kese, kad se subotom mimoiđemo Pjacom ili Rivom, kontajući: „Piši, ti ćelavi, piši, već ću ja tebe nekako..“, krhkiji su i od najosjetljivijeg porculana, jer u političkim kuhinjama uvijek postoji neki Brut koji će gologlavom prišapnuti koju. A, kako li je samo lijepo znati sve te tajne..

dottore
19-06-2013, 23:19
Čita sam malo tog klošara i kompleksaša u Slobodnoj kad mu je glavni forte bio da se ruga sa Vlajima i crkvom, u stilu sve to zatucani krezubaši.

Mada je vjerovatno sam Vlaj.

Dakle kompleksaš.

Na ovom forumu je zabranjeno prenosti.. Sašu Ljubičića, Damira Pilića, Juricu Pavičića, Borisa Dežulovića, Miljenka Jergovića.....da sad ne na nabrajam sav taj klatež.
Prika moj ja sam proveja djetinjstvo u Varošu, a mladenačke dane na Kacunaru. Stari mi je ka vlaško dite doselija u Split. Ponosim se svim tim. Prema tome, molim te mani se tih etiketa vlaji, boduli, mandrili...
Ma se slažen, izbacimo politiku sa navijačkog podforuma!

1981
19-06-2013, 23:23
Interesantan ...........intervju.Bar meni.:rofl
Ide odma.:cool:

Inkvizitor
19-06-2013, 23:25
Prika moj ja sam proveja djetinjstvo u Varošu, a mladenačke dane na Kacunaru. Stari mi je ka vlaško dite doselija u Split. Ponosim se svim tim. Prema tome, molim te mani se tih etiketa vlaji, boduli, mandrili...
Ma se slažen, izbacimo politiku sa navijačkog podforuma!

Ne etiketiram ja, nego Saša..fula si skroz..

dottore
19-06-2013, 23:26
Interesantan ...........intervju.Bar meni.:rofl
Ide odma.:cool:
Ožeži stari! :)

1981
19-06-2013, 23:31
http://i42.tinypic.com/34s3zoh.jpg
http://i40.tinypic.com/33fbw2d.jpg

1981
19-06-2013, 23:58
Dottore nemogu otvorit ovo šta si mi posla pa čemo vidit sutra šta i kako.

dottore
20-06-2013, 00:21
Dok ne rješimo tehničke probleme, evo bar prve dvi strane...


Torcida mlađi đir


Ovi je grad oduvik bija strah i trepet za protivničke navijače. Doć ovde na utakmicu, značilo je letit u šporku Matejušku, popit teške batine, a nije bilo isključeno da moš i ludu izgubit. Bilo da je dolazija Dinamo, Partizan ili Zvezda, nikad njihovih tifosa nije bilo više o po' juga. I šta je interesantno, za Dinamo su dolazili navijat većinom stariji ljudi – Hercegovci i Imoćani, a onda bi jin se priključila dva-tri vagona purgera šta bi jih radi predostrožnosti iskrcalo u Kopilicu, ma smo ih isto jednog po jednog lovali po gradu.
Šta se beogradskih klubova tiče, stotinjak Cigana i Grobara, s grezin vunenin šalovima stiglo bi iz Knina i okolice, tek pokoji iz samog glavnog grada. Tako je Split dugo uživa status najopasnijeg gostovanja i bili bi se skroz uljuljali da se iznenada nisu dogodili Rođeni.
Bija je lipi proljetni dan. Sve je vonjalo po cviću. Lagani maestral je nosija pelud, dražija nosnice na kihanje. Sidili smo na trafiku na ulazu u Bače i gađali prolaznike zelenim bobicama, dosađivali se.
-Ala šta je zatoplilo, još malo pa u kratke rukave – reka je Žika i počeša se po pupku.
- Mogli bi mi doma šta izist pa u tri i po isprid hrasta za na utakmicu. An?
- U tri i po? – prenija san se iz linčarenja. – Dvi i po ure prije ćemo ić na Veleža? Ma neće, čoviče, bit pasa. Šta ćemo tako rano?
- Dobro, Saja govori – podrža me Lede – meni se uopće ni ne ide na te debile. Neš ti utakmice…uvatila ga je teška fjaka.
- Ja iden, a vas ko jebe – kad je Žika nešto zacrta nije popušta.
- Ludi su. Rođeni, pusti priče, dragana… Sićaš se kad su Baku potegli balancanon?
- E pa šta. Potega ga jedan vlaj balancanon i sad su oni ka neki navijači… Ma, daj, aj ti i oni…Šta će seljačine…podcjenjiva je Lede Mostarce i bija bi nastavija da sav zadihan nije doletija ricasti Boka.
- Di ste vi…vata je zraka-…mislija san da ste na Bagata…tražin vas cilo jutro…
Bija je u zelenu spitfajericu, ima je zavezanu crveno-plavu hajdukovu maramu ispod vrata, pa nan nije tribalo puno da shvatimo da je nešto iskrsnulo sa utakmicon.
- Ima jih, kad van kažen, pun grad. Pun puncat grad! Razbijaju sve, brale, ruše…da viš…ono…ljudi…od tries, tries i pet godina…
- Ma šta ti je? Šta ti govorisš? – nije ni Žika, s najviše gostovanja u nogama moga virovat u najezdu Rođenih.
- Majke mi! – kleja se Boka.
- Puna ji je Riva! Pari da je doša cili Mostar! Sve su iscrtali srpovima i čekićima. Sad su me zvali doma iz ekipe sa Skalica da se triba brže bolje organizirat – paničarija je.
- Da neki Rođeni, ma ne mogu virovat!? – širija san ruke od iznenađenja.
- Ni ja – čudija se i Lede.
- Amo oma ća – narasta je adrenalin Žiki.
- Lede, donesi onu škversku dimnu, jesi čuja? A ti Boka obavijesti Radunicu – jebat ćemo jin mater!
Dotrča san kući, uzeja kartu, šal, sta na brzinu radit sendvič od kvarat kruva i parizera umisto ručka…
- Di ćeš ti, jebi …., utakmica je tek u šest uri? – nisan staron moga uteć. Bija je standardna pretplata.
- Ma, idemo malo kod jedne ženske, pa ćemo posli…nisan zna šta ću na brzinu spalamudit.
- Idete vi u kurac ka i vi. Nemoj samo da te milicija dovede! – zapritija mi je dok san se spušta u portun.
- Neće, budi bez brige – odmahnija san mu rukon u stilu da ne pila više. Penzija Zapad ionako nije znala šta je pravo navijanje.

vegeta
20-06-2013, 11:41
ovo su neki od naslova koje imam kuci, koji nisu toliko losi...
Evrokrizija- uspon i ekspanzija huliganizma u evropi, Dagi Brimson
Millwall, nikoga se ne plasimo, Kolin Dzonson
Subota je dan za akciju, Callum Bell
Engleska moja Engleska, Brimson Bros
....

caporegime
20-06-2013, 22:34
je li moguće da jedna hrvatska nacionalno nabrijana navijačka grupa, od kroničara i onih koji eto pišu o tome ima damira pilića i sašu ljubičića kao jedine tekstopisce?
ta dva jugoslavenska, partizanska šupka.

dottore
20-06-2013, 22:39
Ajde Capo ne podjebaji, nego pročitaj oni intervju i cilu priču, pa onda prosudi!

1981
20-06-2013, 22:39
http://i39.tinypic.com/2mez9k8.jpg
http://i43.tinypic.com/20r1q2v.jpg
http://i39.tinypic.com/or3xnp.jpg
http://i41.tinypic.com/ndt1xt.jpg
http://i42.tinypic.com/2v7t56f.jpg
http://i42.tinypic.com/nq2pth.jpg
http://i44.tinypic.com/2pruv4y.jpg
http://i41.tinypic.com/351g279.jpg
http://i42.tinypic.com/2nbaxyq.jpg
http://i42.tinypic.com/2rqbtr8.jpg

1981
20-06-2013, 22:49
Bogati dottore šta si me oznojija sa ovin skidanjen i kopiranjen.Aj pozz.HŽV!

Sava04
20-06-2013, 22:57
Ajde Capo ne podjebaji, nego pročitaj oni intervju i cilu priču, pa onda prosudi!

Šta reći, svaka čast. Neznam biografiju autora, a i ne zanima me, ali ovakve priče nemaju cenu. Pa ovo je (po meni) bolje za čitati nego sve one engleske knjige zajedno. Hiljadu puta sam rekao da pojedine navijačke legende sa naših prostora mogu bolje, kvalitetnije i puno zanimljivije da opišu ta dešavanja iz 70-ih, 80-ih godina.
Dottore bravo za tekst, a 1981 hvala za lakše čitanje istog. Ajmo samo napred...

dottore
20-06-2013, 23:37
Šta reći, svaka čast. Neznam biografiju autora, a i ne zanima me, ali ovakve priče nemaju cenu. Pa ovo je (po meni) bolje za čitati nego sve one engleske knjige zajedno. Hiljadu puta sam rekao da pojedine navijačke legende sa naših prostora mogu bolje, kvalitetnije i puno zanimljivije da opišu ta dešavanja iz 70-ih, 80-ih godina.
Dottore bravo za tekst, a 1981 hvala za lakše čitanje istog. Ajmo samo napred...

Savo legendo, potrudija sam se specijalno za tebe, a i za ostale koji se trude biti kreativni na ovom forumu, a ne samo kritizirati...

PS. A jesu nan ga "Rođeni" tada zapaprili, šta je, je! Bio sam na opisanoj utakmici u Splitu, nitko nas nikad nije tako iznenadija i neće! :) Ma samo velike i neiskompleksirane navijačke grupe mogu priznat, loš dan! ;)

dottore
21-06-2013, 00:12
Bogati dottore šta si me oznojija sa ovin skidanjen i kopiranjen.Aj pozz.HŽV!
Zaslužija si kil pečenog 17.kolovoza u Stobreču na akciji DDK Torce Stobreč di sam jedan od organizatora. ;) Naravno, ako nas počastiš svojim prisustvom!

baranjac
21-06-2013, 19:08
Bogati dottore šta si me oznojija sa ovin skidanjen i kopiranjen.Aj pozz.HŽV!

ima još toga?

dottore
24-06-2013, 21:14
Ne etiketiram ja, nego Saša..fula si skroz..
Ispričavam se, stvarno sam krivo protumačija, ebiga vlaški temperament! ;)
Btw. uskoro ide kratka priča "Torcida gre feraton u Zagreb" iz knjige priča "Toćani" (2000.) Saše Ljubičića, kad 1981 uvati vrimena za postavit, jer sam ja antitalent za to!

dottore
29-06-2013, 14:27
http://www.zaslike.com/files/fledemrgw6vmil5nfpf7_thumb.jpg (http://www.zaslike.com/viewer.php?file=fledemrgw6vmil5nfpf7.jpg)
http://www.zaslike.com/files/i3ep5o5vkt8sa4j0y7g3_thumb.jpg (http://www.zaslike.com/viewer.php?file=i3ep5o5vkt8sa4j0y7g3.jpg)

Sava04
29-06-2013, 18:03
http://imageshack.us/a/img600/7004/9ddo.jpg
http://imageshack.us/a/img46/3248/mwwu.jpg
http://imageshack.us/a/img825/6317/v8lv.jpg
http://imageshack.us/a/img839/7536/dcqn.jpg
http://imageshack.us/a/img833/1577/5lu4.jpg
http://imageshack.us/a/img849/6015/1uem.jpg
http://imageshack.us/a/img90/7446/q79o.jpg
http://imageshack.us/a/img594/9626/sknj.jpg
http://imageshack.us/a/img20/1282/9jl2.jpg
http://imageshack.us/a/img11/4408/jo14.jpg
http://imageshack.us/a/img443/5919/e45z.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:06
http://imageshack.us/a/img834/9733/b2j1.jpg
http://imageshack.us/a/img827/3483/br3m.jpg
http://imageshack.us/a/img15/807/1go8.jpg
http://imageshack.us/a/img441/2573/xjzn.jpg
http://imageshack.us/a/img33/3224/c67q.jpg
http://imageshack.us/a/img845/3944/jrr2.jpg
http://imageshack.us/a/img826/1235/r3tk.jpg
http://imageshack.us/a/img17/9802/mcoa.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:09
http://imageshack.us/a/img856/9058/cnf7.jpg
http://imageshack.us/a/img843/2000/9ayi.jpg
http://imageshack.us/a/img843/880/elce.jpg
http://imageshack.us/a/img24/5549/lp1c.jpg
http://imageshack.us/a/img203/3600/xe2d.jpg
http://imageshack.us/a/img28/104/la7r.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:14
http://imageshack.us/a/img835/448/2go4.jpg
http://imageshack.us/a/img515/5162/skac.jpg
http://imageshack.us/a/img401/2217/b8hv.jpg
http://imageshack.us/a/img833/8186/42rk.jpg
http://imageshack.us/a/img20/3421/2h5i.jpg

http://imageshack.us/a/img853/5351/cboz.jpg
http://imageshack.us/a/img526/7600/tpco.jpg
http://imageshack.us/a/img21/6249/et0x.jpg
http://imageshack.us/a/img706/9447/6iam.jpg
http://imageshack.us/a/img692/966/7b88.jpg
http://imageshack.us/a/img834/5286/u0b8.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:20
http://imageshack.us/a/img38/8494/fnxb.jpg
http://imageshack.us/a/img713/2836/78gs.jpg
http://imageshack.us/a/img46/1827/03lb.jpg
http://imageshack.us/a/img196/5760/3vm8.jpg
http://imageshack.us/a/img703/5057/ygyq.jpg
http://imageshack.us/a/img812/3924/3xq7.jpg
http://imageshack.us/a/img96/8991/v60x.jpg
http://imageshack.us/a/img22/2461/rpod.jpg
http://imageshack.us/a/img854/7443/m84u.jpg
http://imageshack.us/a/img10/6650/7we8.jpg
http://imageshack.us/a/img221/3918/svk0.jpg
http://imageshack.us/a/img826/1951/9it2.jpg
http://imageshack.us/a/img407/415/tio7.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:25
http://imageshack.us/a/img442/3658/9bsu.jpg
http://imageshack.us/a/img823/5969/d3kv.jpg
http://imageshack.us/a/img560/5158/s025.jpg
http://imageshack.us/a/img844/9820/1d27.jpg
http://imageshack.us/a/img17/8504/t9ps.jpg
http://imageshack.us/a/img577/9744/r3x7.jpg
http://imageshack.us/a/img163/7349/ngfr.jpg
http://imageshack.us/a/img853/2939/cprv.jpg
http://imageshack.us/a/img543/3430/oweu.jpg
http://imageshack.us/a/img850/986/8epy.jpg
http://imageshack.us/a/img839/3664/99pn.jpg
http://imageshack.us/a/img15/5950/j6w.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:29
http://imageshack.us/a/img801/8838/4gnk.jpg
http://imageshack.us/a/img59/936/e1gq.jpg
http://imageshack.us/a/img43/2363/ma0q.jpg
http://imageshack.us/a/img834/2577/s0ep.jpg
http://imageshack.us/a/img812/1985/dvk3.jpg
http://imageshack.us/a/img405/4067/lnvb.jpg
http://imageshack.us/a/img19/6917/wgip.jpg
http://imageshack.us/a/img197/2688/g1ac.jpg
http://imageshack.us/a/img32/8281/f5dg.jpg
http://imageshack.us/a/img12/2024/1aoi.jpg
http://imageshack.us/a/img69/7667/0omf.jpg

Sava04
29-06-2013, 18:31
http://imageshack.us/a/img690/2374/wfgk.jpg
http://imageshack.us/a/img153/2775/rogd.jpg
http://imageshack.us/a/img59/4834/nf4v.jpg
http://imageshack.us/a/img819/5364/n9fj.jpg
http://imageshack.us/a/img443/2186/r1j9.jpg
http://imageshack.us/a/img593/9421/6llm.jpg
http://imageshack.us/a/img407/3074/vbfe.jpg

caporegime
29-06-2013, 18:49
fenomenalno......nadam se samo da nas neće nitko tužiti zbog kršenja autorskih prava.

Sava04
29-06-2013, 18:53
O tome uopšte nisam razmišljao, ako stvara problem briši.

Brus
29-06-2013, 19:37
Odlično, Sava i dottore. I bilo je vrijeme da se opet malo posvetim književnosti

100s
29-06-2013, 22:43
http://www.zaslike.com/files/fledemrgw6vmil5nfpf7_thumb.jpg (http://www.zaslike.com/viewer.php?file=fledemrgw6vmil5nfpf7.jpg)
http://www.zaslike.com/files/i3ep5o5vkt8sa4j0y7g3_thumb.jpg (http://www.zaslike.com/viewer.php?file=i3ep5o5vkt8sa4j0y7g3.jpg)

on i ne krije da nije bia neki navijač, par gostovanja i to je to, još i priznaje da je jedan manji dio knjige čista fikcija i sve ok sa svim tim.
samo mi nije jasno šta kad već piše o torcidi, piše ovim starinskim splitskim jezikom koji nema veze ni sa navijačima, a još manje s ulicom. ovako priča jedino još onaj šta izvlači tombulu na svetom duji i pokoja preživjela baba od stotinjak godina. svi mi odavde znamo kako se priča splitski, a s ovim forsiranjem čakavice i ikavice umisto neke autentičnosti koju je valjda tia, samo ispada poluredikulska priča...

dottore
30-06-2013, 20:40
on i ne krije da nije bia neki navijač, par gostovanja i to je to, još i priznaje da je jedan manji dio knjige čista fikcija i sve ok sa svim tim.
samo mi nije jasno šta kad već piše o torcidi, piše ovim starinskim splitskim jezikom koji nema veze ni sa navijačima, a još manje s ulicom. ovako priča jedino još onaj šta izvlači tombulu na svetom duji i pokoja preživjela baba od stotinjak godina. svi mi odavde znamo kako se priča splitski, a s ovim forsiranjem čakavice i ikavice umisto neke autentičnosti koju je valjda tia, samo ispada poluredikulska priča...
Cila je knjiga pisana čakavicom i ikavicom i pripada Zavičajnoj zbirci. Moran priznat da san ja ka klinac živija u Varošu, ali se ne sićan da se ipak ovako žestoko cipala čakavica i ikavica.
No da citiran autora iz prve priče "Na braniku imperija" di opisuje Toć „Svit je ovod, kako Marušić notaje u svon libru za dicu „Snijeg u Splitu“, u velikom broju doselija poza Drugog rata. Silna je mižerija Vlaje i Bodule potirala u grad. Radili su uglavnom teške manovalne posle. Sirotinja bez škole žgobavala je za priživit rudarski od jutra do sutra. Naselili su ruševne kuće Splićana o kolina poviše ferate, koje su stradale u savezničkom bombardiranju luke godine 1944. U velikim, kruva gladnin familjan, uvik se živilo na minimumu minimuma. Mišanca Vlaja, Bodula i starosidilaca, fetivih Splićana, odigrala se baš na Toću u svoj svojoj punini, rezultirajući, reka bi, nikin čudnin mentaliteton. Naši roditeji, naši didovi i babe, none i nonoti, iako podrijetlon sa sela, prihvatili su u velikoj maniri batalski način zajebancije i života općenito. Čak su se i govoron koji više nije bija ni „dođoški“ ni pravi spliski, razlikovali od doseljenika koji su metar po metar, kako je Split iz Smojinog Malog mista resta u Velo misto, nastanjivali istočne gradske četvrti. Sto puti se znalo dogodit da smo se rugali dici s Mejaša, Šina, Barutane koji su išli s nama u skulu „Vlado Bagat“, da su vlaji i da seljački zavijaju, iako su nan korini zapravo bili isti. Tot na Toću odgajala su se posebno snalažljiva dica, koja su s pejon prolazila uličarenje. Ako je ko izmislija sitni kriminal ka dodatni izvor prihoda i razradija ga do savršenstva, onda smo to Mi Toćani.

EastEnders
20-09-2013, 02:02
Unterwegs Fanzine #1-6

http://unterwegs-derblog.blogspot.com/2012/02/unterwegs-fanzine.html?m=1

Arhiva skeniranih fanzina
*Fanmagazin Österreich
*TO MY KIBICE
*Der Grenzgänger
*Fan´s Magazine Italien
itd..

http://unterwegs-derblog.blogspot.com/2012/02/fanzine-archiv_18.html?m=1

LukaBGD
07-09-2014, 14:34
Pozdrav svima,ja sam novi clan,zanima me jel ima neko ceo tekst knjige soul crew
posto je nigde ne mogu naci
Uzdravlje!